Исус је ценио жене. Знао је да су оне створене „по обличју Божијему” (Прва књига Мојсијева 1,27). Као израз тога цењења давао им је правилне смернице.

1. „Сиромашна удовица”

(Јеванђеље по Марку 12,41-44; Јеванђеље по Луци 21,1-4)

Исус је у Храму приметио сиромашну удовицу како прилаже малу своту новца. Али Исус ју је похвалио: „Ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божју хазну. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше” (Јеванђеље по Марку 12,43-44).

Исус није делио људе по полној и социјалној основи, него по моралној и духовној. Стога је за њега ова сиромашна удовица хероина.

2. „Подиже глас једна жена из народа”

(Јеванђеље по Луци 11,27-28)

Исус је био окружен многим сумњивцима и провокаторима. Стога је морао да чини чуда како би потврдио свој Божански ауторитет. У тој гунгули сумњи и оспоравања, једна анонимна жена је показала веру у Њега. Извештај гласи: „Подиже глас једна жена из народа и рече му: благо утроби која те је носила, и сисама које си сао!” (Јеванђеље по Луци 11, 27). Тако нешто могла је изјавити само жена.

Исус је пажњу са Себе усмерио ка Његовим следбеницима: „Благо и онима који слушају ријеч Божију, и држе је” (Јеванђеље по Луци 11,28).

3. „Осим жена и дјеце”

(Јеванђеље по Матеју 14,15-21)

Исус је био божански чудотворац. Исцељивао је људе и помагао им у другим телесним потребама. Понекад их је хранио храном насталом на чудотворан начин. Извештај гласи: „И заповједи народу да посједају по трави; па узе онијех пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде и ученицима својијем, а ученици народу. И једоше сви, и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пунијех” (Јеванђеље по Матеју 14,19-20).

Еванђелист Матеј напомиње да је том приликом било „људи око пет хиљада, осим жена и дјеце” (Јеванђеље по Матеју 14,21). Еванђелист је процењивао број само мушкараца, јер је поштовао представничку улогу мушкарца успостављену приликом стварања. Еванђелист Матеј и други библијски писци нису били „родни феминисти” нити су користили „родно сензитивни језик” (gender sensitive language). Они су били верни светоотачком предању.

4. „Мати синова Заведејевијех”

(Јеванђеље по Матеју 20,20-28; Јеванђеље по Марку 10,35-45)

Сви библијски писци су поштовали ред успостављен приликом стварања, па су порекло рачунали по очевој линији. Тако нпр. еванђелист Марко пише: „И пред њега дођоше Јаков и Јован, синови Заведејеви” (Јеванђење по Марку 10,35). Библијски писци су ценили жене, али нису ни познавали ни признавали „родну равноправност”. Они су поштовали патрилинеарни поредак.

Ова два брата су Исуса замолили: „Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други с лијеве, у слави твојој” (Јеванђеље по Марку 10,37). Иако су Јаков и Јован били Исусови најближи ученици, Он их је глатко одбио: „Не знате шта иштете” (Јеванђеље по Марку 10,38). Док су Јаков и Јован сањали о томе да уживају „у слави”, Исус је знао да поредак којег Он успоставља није поредак власти него служења, не уживања него мучеништва.

По еванђелисти Матеју, Исусу је са овом молбом приступила њихова мати: „Тада приступи к њему мати синова Заведејевијех са својијем синовима” (Јеванђеље по Матеју 20,20). Она Њему и Његовим ученицима није приступила самоуверено и „родно равноправно” него покорно: „Клањајући им се” (Јеванђеље по Матеју 20,20). И она је поштовала ред успостављен приликом Стварања. Знала је да поштује ауторитет већи од ње.

Она је Исуса молила за протекцију: „Заповиједи да сједу ова моја два сина, један с десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему” (Јеванђеље по Матеју 20,21). Исус је ту молбу одбио, јер није одговарала начелима Његовог царства. Исус је ценио жене, али није подлегао ничијем недуховном утицају, па ни њиховом.

Мати синова Заведејевијех је брзо и сама увидела неумесност свог захтева. Она је била сведокиња Исусовог распећа и смрти (в. Јеванђеље по Матеју 27,56). По каснијем католичком предању, она је била једна од Исусових ученица, а неки је поистовећују са Соломијом (в. Јеванђеље по Марку 15,40; 16,1). То се може, али и не мора прихватити, јер за то нема библијских потврда.

5. Жена која је „много пострадала њега ради”

(Јеванђеље по Матеју 27,19)

Током суђења Исусу, Пилатовој жени је у сну објављена Исусова природа. Стога је мужу поручила: „Немој се ти ништа мијешати у суд тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради” (Јеванђеље по Матеју 27,19). Али Пилат је подлегао притисцима масе и осудио праведника. Жене су биле достојне Божјих откривења.

6. „Кћери Јеруслимске!”

(Јеванђеље по Луци 23,27-31)

Исуса је до крста пратило велико „мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим” (Јеванђеље по Луци 23,27). Жене су онда, као и данас, биле саосећајније. Саосећале су са мукама патника.

Исус је и у тим тешким тренуцима налазио речи којима је те жене тешио. Он је тим самилостивим женама рекао: „Кћери Јерусалимске! не плачите за мном, него плачите за собом и зе дјецом својом” (Јеванђеље по Луци 23,28). Исус се није обазирао на своје муке, него је жене упозоравао на муке које њих чекају. То је знак пажње и обзирности.

7. „А стајаху код крста”

(Јеванђеље по Матеју 27,55; Јеванђеље по Марку 15,40; Јеванђеље по Јовану 19,25)

Бити са Исусом приликом Његовог суђења и распећа захтевало је храброст. Сумња у кривицу могла је пасти и на Исусове поштоваоце.

Изузев Св. Јована, остали мушкарци из Исусовог окружења су се разбежали када је Исус разапет. Али жене су биле постојане. Извештај гласи: „А стајаху код крста Исусова мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јеванђеље по Јовану 19,25). Ове три Марије су својим стајањем код крста показивале храброст и приврженост Исусу.

Чак и у тим тешким тренуцима Исус је очитовао разумевање за жене. Своју Мајку је препоручио на старање Св. Јовану (в. Јеванђеље по Јовану 19,26-27). Исус се бринуо о својој Мајци чак и у смртној агонији.

8. Мироноснице

(Јеванђеље по Матеју 28,1-10; Јеванђеље по Марку 16,1-9; Јеванђеље по Луци 24,1-10; Јеванђеље по Јовану 19,38-42)

Обичај је да се тела мртвих окупају и тако положе у гроб. То је знак пијетета према „усопшима”, преминулима. У Исусово време обичај је био да се тела мртвих намажу уљем. То није учињено са Исусовим телом непосредно после преминућа, јер је тада почињала субота када се није смело ништа радити. Исусово тело је положено у гроб без тог обреда.

Да би се обичај испоштовао и исказао пијетет према мртвом, неке жене су са уљима дошле у недељу на Исусов гроб: „И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Соломија купише мириса да дођу и да помажу Исуса” (Јеванђеље по Марку 16,1). Све што су нашле јесте отворен гроб. То их је зачудило. Уплашиле су се када су у гробу наишле на анђела (Јеванђеље по Марку 16,5). Он им је саопштио да је Исус васкрсао (Јеванђеље по Марку 16,6). Касније се лично јавио Марији Магдалини (Јеванђеље по Марку 16,9).

Ове жене су биле прве сведокиње Христовог васкрсења и о томе су обавестиле водеће Исусове ученика: Св. Петра и Св. Јована (в. Јеванђеље по Јовану 20,2). Први и најважнији догмат хришћанства сведочанство је жена мироносница.

9. Закључак

Исус је познавао и признавао ред успостављен приликом стварања. Он је – у складу са елохистичким извештајем – сматрао да су мушкарци и жене онтички, аксиолошки и сотириолошки једнаки. Исус није признавао изобличење поретка успостављеног приликом стварања. Није се мирио се понижавајућим положајем којег су имале жене његовог доба. О томе сведоче његови бројни сусрети с њима. Он је жене лечио, опраштао им грехе, тешио их и подучавао. У том смислу, Исус је био „хуманистички феминист” (humanist feminist) или „индивидуалистички феминист” (individualist feminist). Ценио је сваку особу без обзира на њен социјални, економски, полни, добни, здравствени, образовни или национални статус.

Али Исус је – у складу се јахвистичким извештајем – признавао да постоје специфичне улоге намењене мушкарцима и женама.

У круг својих најужих сарадника – Дванаесторице – уврстио је само мушкарце. Дата су у Новом завету четири пописа Дванесторице (в. Јеванђеље по Матеју 10,2-4; Јеванђеље по Марку 3,16-19; Јеванђеље по Луци 6,14-16; Дјела апостолска 1,13). Ни у једном се не спомиње ниједна жена.

Исус није био „родни феминиста” (gender feminist). Није инсистирао на нивелацији полних разлика прописујући „женске квоте”. За Исуса би такво нивелисање било нарушавање поретка успостављеног приликом стварања. Исус није укидао патријархат успостављен приликом стварања, него негов изобличени вид. Није желео да укине патријархат, него да га реформише, да га очисти од његових грешних застрањења.

За Исуса је неприхватљив и сурови патријархат у коме жене нису онтички и аксиолошки једнаке мушкарцу, али и „родни феминизам” у ком се негира потреба за функционалним разликама међу половима. Оба та социјална поретка представљају изобличење хармоније која је успостављена приликом стварања.