Судбина владике Филарета и осталих “неподобних“ српских архијереја сагледива је и кроз хаотичан, али и преломно значајан однос Српске православне цркве према феномену тзв. Критског сабора. Одржавање тога Сабора веома је реалан катализатор укупних (екуменистичких) процеса који је оголио позиције поглавара у Српској, али и другим помјесним православним црквама.

Пројектована намјера васељенског патријарха да по сваку цијену спроведе сабор на Криту ипак је на крају резултатски контрапродуктивна, јер није ријешила ниједан проблем на релацији Москва – Цариградска патријаршија. И формално, представници највећег броја православних вјерника нијесу дошли на тај скуп. Интересантно је да је “виша сила“ приморала владике СПЦ-а да оду на Крит иако их је Москва, и црква и држава, упозорила да би “одржавање крњег Сабора могло да доведе до раскола међу православнима“. Критски сабор има невјероватан значај за процесе унутар Српске православне цркве. Управо је овај догађај оголио сву суштину “компромиса“ између СПЦ-а и Римокатоличке цркве.

Оставимо по страни расправе типа да ли је “Свети и Велики Сабор“ који је одржан на Криту суштински био Сабор, Велики и Свети. Спорно је свакако да ли овај “Сабор“ (не) представља наставак, односно континуитет православних сабора, али је и за лаика примјетно одступање од уобичајене саборске праксе, уз лако уочљиве канонске новине, наравно – за оне који се разумију у каноне. Пастири, монаси, богослови, па све до интернет форумаша који са више или мање знања “расуђују“ ову материју, већ су дали мишљења.

Поставља се врло прецизно питање – зашто није услишена молба Москве, а СПЦ је била на скупу на коме је (поздравно) учешће узела и делегација римског Архијеретика. Подсјетимо се – поглавар Римокатоличке цркве папа Фрањо пожелио је, јавно, успјех Свеправославном сабору на Криту, на сам дан одржавања Сабора, али и мјесецима прије тога, за разлику од Москве која се томе противила.

Такође, подсјетимо се шта је владика Атанасије (Јефтић), док је писао савршене књиге (приручнике са једноставним одговорима) о борби против екуменизма и Свјетског савјета цркава, рекао о односу православних и римокатолика: „Римокатоличка мерила и критеријуми за Цркву и црквеност нису исто што и православна. Јер код њих је ‘врховно мерило’ Римски папа и потчињење њему, заједништво с њиме; а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој. Зато је питање праве вере истовремено и питање праве Цркве.“

Е, сад! Поред интересовања званичног Ватикана за карактер докумената који ће се усвојити на Криту, ништа мање се за закључке Сабора нијесу интересовали администрација у Вашингтону, али и најзначајније западне тајне службе, прије свих ЦИА, МИ-6, ФБИ и БНД. Грчка регуларна масонерија, невладине организације које финансира Сорош и приватне америчке безбједоносне агенције такође нијесу крили не само подршку, него и потребу “активног учешћа“ у смислу тајног уплива у процес доношења одлука. Они су принципом спонзорисања овог скупа “одрадили“ оно што је било у домену њиховог интересовања.

Укупан буџет Сабора износио је 2,5 милиона евра, од чега је 1,5 милиона дошло из Сједињених Америчких Држава . Половина новца је од добротворних прилога америчких Грка, а друга половина из америчког “невладиног сектора“. То је јавности потврдио и отац Александар Карлуцо (више о томе овде: и овде:) с, из Америчке архиепископије, у изјави за руску агенцију РИА. Он је у Васељенској патријаршији задужен за комуникацију са утицајним пословним круговима и властима у Сједињеним Америчким Државама, сакупљач је “добротворних прилога“ из тог дијела свијета и човјек од максималног повјерења патријарха Вартоломеја. На самом Сабору именован је за члана његовог “Управног одбора“, што се феноменолошки никада није догодило у историји цркве.

Црквена мисија је саборност која проистиче из благодати Светога Духа који треба да води Сабор, тако да Њега не може замијенити било какав Управни одбор који приличи невладиним организација, политичким странкама и бизнис асоцијацијама. Како год, јасна је позиција православног вјерника према “скупу“ кога подржава “Света столица“ из Рима, финансирају америчке “невладине организације“ које су средство савременог специјалног притиска на цијеле државе, народе, а ево почело је отимање дјелова вјерских заједница. У нашем случају, интересује нас судбина Саборне и Апостолске цркве која, будимо реални, у очима финансијера Сабора је само потенцијално једна организација више на папиру и платном списку која свакако не смије да штрчи, тј треба да се уподоби Новом свјетском поретку.

Оптужба противника Сабора да је дио новца за критски скуп директно обезбиједила америчка влада званично је демантована. Међутим, није демантована информациија, која је лако провјерљива, да се америчке компаније које су биле спонзори овог скупа финансирају директно из буџета Владе САД. Интернет комуникацију за више од 500 учесника скупа и новинара обезбиједила је америчка компанија “Vind“ која ради и за америчку владу. За оне који ће рећи “компанија као компанија“ и “посао је посао“, ипак да наведемо да је “Vind“ неслужбени „дистрибутер информација“ за потребе америчких безбједоносних агенција. Будући да је услугу “Vind“ компанија донирала Управном одбору Сабора јасно је да трошак пада директно на терет буџета САД.

Америчким донацијама изнајмљивана су и возила, плаћени су возачи за све дане Сабора, здравствене услуге, осигурања и монтирање нових клима уређаја у press центру. Уз грчку полицију, Сабор су обезбјеђивале приватне компаније за безбједност. Двије од њих су, погађате – америчке.

Они који су преломили, у име СПЦ-а, одлазак на Сабор, ништа не препуштају случају и чисте “двориште“ у Патријаршији од епископа који би могли да буду сметња националним и проруским ставом, ако ничим другим. Јер, очигледно, након разарања у бившој Југославији и распарчавања српског државног и етничког простора, на ред је дошла и црква. Наравно, не може сваки епископ који има “гријех“ да размишља другачије, бити кривац колико и они који су растурили и “модернизовали“ остатке од српске државе. Али, и епископ је човјек са врлинама и манама, укључујући (с)трпљење, али и страх. Страх од моћнијих, како у редовима Цркве, тако и у глобалном поретку.

Зато је људски и хришћански – и праштати и имати разумијевање. Ништа мање значајно јесте користити и мозак и разум у свим процесима, па и питањима анализе поступака појединаца унутар СПЦ, оне СПЦ коју не чине само патријарх, епископи, монаси и свештеници, већ и вјерници (мирјани) који су тијело Цркве.

Да ствари поводом разума нијесу баш најоптимистичније, свједочи и чињеница да српских епископа у честим посјетама Русији какве су постојале прије Критског сабора, једноставно – више нема. Веома је поуздана прича по којој је са врло значајне руске дипломатско – државне адресе саопштено неколицини владика, свакоме од њих који су “дипломатски“ преломили одлазак на Крит, да су “од сада у Русији непожељни“. Јер, још једном да констатујемо, за проблем Критског сабора није била заинтересована и није и даље заинтересована само Руска православна црква, него и руска држава. Приде, сем бојкота сабора на Криту од стране Антиохијске, Руске, Бугарске и Грузијске патријаршије, српске владике су “занемариле“ и неријешена питања јурисдикције над појединим православним епископијама између Васељенске и Руске Патријаршије.

Зато се велика грешка са Крита “исправља“ дисциплиновањем неподобних и национално “бучних“ владика, њиховим одстрањивањем из црквених тијела, али и подршком сумњивим политичким концептима како би се преко њих “бургијала“ нова решења за помирење са државним и црквеним круговима у Москви. Тако је и у Србији, и у Црној Гори. То важи и за све оне који преко преварантског Демократског фронта у Црној Гори покушавају да поново (за почетак) успоставе сарадњу са руским парадржавним политичким структурама.

Наставиће се…

Извор: „Уједињење“