Један од најраспрострањенијих митова код нас је мит о Балканцу. По том миту, мушкарац на Балкану има изразито патријархалне црте. Он је господар у својој кући и жена му се беспоговорно покорава.

Такво мишљење је често у антрополошкој литератури и можда је одговарало истини пре сто година, али данас не. Ипак, често се и даље израз Балканац користи као синоним за набуситог и надменог мушкарца, који жену држи у подјармљеном положају. Како је настао тај мит?

1. Стварање мита

Они који шире мит о Балканцу често се позивају на радове наших ранијих антрополога (Тихомира Ђорђевића, Јована Цвијића, Владимира Дворниковића). Неки се позивају и на нашу епску поезију (Петар Џаџић). У новије време мит о Балканцу популаризују наши лекари, сексолози и психолози (Јово Тошевски, Јован Марић, Жарко Требјешанин).

Типично за ту школу мишљења Јово Тошевски истиче да се Срби одликују јаком мушкошћу. Он примећује: „Има се утисак да је српска мушкост стабилна појава”.[i] Али мушкост је свуда, па и код нас , променљива категорија и има тенденцију опадања.

Упркост томе он наставља: „Можда је традиција код Срба утицала на српску мушкост више него код других народа”.[ii]

Теза о јакој мушкости Срба је пуко подилажење предрасудама публике, јер чињенице указују на супротно.

Идеја да су балкански народи, поготово Срби, јако патријархални обичан је мит. Заправо, Срби су врло непатријархални и често су женски папучари.

2. Антрополошке чињенице

Патријархални народи имају висок наталитет, а балкански народи – посебно Срби, Македонци и Бугари – имају врло низак наталитет. Какви смо ми то патријархални Балканци када не можемо да имамо ни онолико деце колико је потребно за просто обнављање становништва? Идеја да је Балканац врло патријархалан чист је мит.

Патријархални народи имају мали број развода, а балканске народе одликује велика стопа развода. Какви смо ми то патријахални Балканци када не можемо своје жене да задржимо у легалним браковима? Бракови и везе пуцају на све стране.

Патријархални народи су познати по томе што се девојке удају младе, а младићи жене млади. Код нас се девојке у просеку удају са 28 година, а младићи жене са 30 година. А постоји тенденција још касније удаје и женидбе.

Патријархални народи су познати по томе што девојке добијају децу младе, а код нас девојке добијају децу у доста касној доби.

Патријархални народи су познати по томе што у њима има мало ванбрачно рођене деце, а код нас се скоро половина деце рађа из ванбрачних веза.

У патријархалним друштвима побачаја има мало, а Србија је водећа по броју побачаја.

У патријархалним народима има мало неудатих девојка и неожењених младића. Код нас је права поплава самаца. Какво смо ми то патријархални Балканци када једва успевамо да нађемо девојке и жене?

У патријархалним друштвима жене су се облачиле конзервативно, а код нас се жене облаче врло пермисивно. Просечно одевена девојка код нас данас изгледа раскалашније него проститутка пре сто година.

3. Психолошке чињенице

У патријархалним друштвима жене су покорне мужевима. То данас често није случај. У многим браковима жене инсистирају на „равноправности”. У некима чак воде главну реч. Мушкарац је све више женин потрчко.

Жене код нас предњаче у подношењу захтева за развод. Две трећине захтева за равод подносе жене. Ништа не сугерише да су наше жене врло покорне мужевима.

4. Политиколошке чињенице

У патријархалним друштвима не постоје закони који фаворизују жене. Код нас управо цветају такви закони. Они се доносе без имало противљења. Мушки политичари су слепо оруђе у рукама радикалних феминисткиња. Радикалне феминисткиње контролишу Владу, Скупштину, војску, полицију, медије, просвету, судове, центре за социјални рад и друге државне институције.

У патријархалним друштвима нема жена на високим политичким позицијама. Код нас су жене: председница Владе (Ана Брнабић), потпредседница Владе (Зорана Михајловић), председница Скупштине (Маја Гојковић) и председница Уставног суда (Весна Илић Прелић). Једна трећина посланика у Скупшини су жене. По броју „посланица” Србија је пета у Европи, а двадесет и трећа у свету.

По броју жена у државним службама, Србија је водећа у свету. Изразита феминизација државне управе није одлика патријархалног друштва.

У патријархалним друштвима хомосексуалност се не промовише, а Србија је друга држава на свету која је добила лезбијку за председницу Владе.

5. Социолошке чињенице

Социолог Слободан Антонић примећује да жене „у Србији данас чине 53 посто свих студената универзитета (НСОР, 2008:66), 64 посто судија, 75 посто председника општинских судова (ЉПС, 2009: 282), 100 посто председника Врховног суда (од 2000. до данас), 43 посто саветника министара, 55 посто генералних конзула, 47 посто начелника опшинских управа, 76 посто запослених у образовању, 83 посто запослених у здравству, фармацији и социјалној заштити (Колин и Чичкарић, 2010:107-108: 129: 49)…”[iii]

Ако су ово одлике патријархалног друштва, какве су тек одлике оног у којем ће жене бити још „видљивије”? Зар је потребно да жене свуда буду заступљене 100 посто да би биле коначно „равноправне”?

6. Војска Србије

Феминизовала се и Војска. Један феминистички извор примећује да је „повећана заступљеност жена у систему безбедности за 4,13 одсто (са 27,40 одсто 2010. на 31,53 одсто 2015), а повећана је и заступљеност жена у одлучивању (командовању/руковођењу) у систему безбедности за 5,21 одсто (са 14,47 одсто 2010. на 19,68 одсто 2015).”[iv]

Ако се повећава феминизација и Војске, онда је то знак да смо врло феминистички настројени.

7. Економске чињенице

Oчекивало би се да у Србији као тобоже патријархалној земљи постоји велики „доходовни јаз” између мушкараца и жена. Он је заправо мањи него у развијеним државама. Слободан Антонић примећује: „Овај ’доходовни јаз’ (pay gap) у Србији износи 16-17 посто (ЉПС, 2009: 282; Бабовић, 2007: 34), у земљама ЕУ око 20 посто (Колин и Чичкарић, 2010: 33) а у САД 23 посто (Fitzpatrik, 2010).”[v]

Судећи и по „доходовном јазу” земље ЕУ и САД су патријархалније него Србија.

8. Услови живота

Уопште узев, услови живота су бољи за жене. Мушкарци на Балкану раде теже послове, а жене лакше. Мушкарци раде дуже, а жене краће. Жене имају више времена за разоноду. Наравно, жене живе дуже. И поред тога, медији брује о „дискриминацији жена”.

9. Закључак

Идеја да су мушкарци на Балкану врло патријархални обичан је мит. Код нас је мушкост на ниским гранама. Публицисти који истичу мужевност Балканаца као да живе у неком другом свету. Потребно је да се тргнемо из маштарења и схватимо да је теза о патријархалном Балканцу обичан мит.

Библиографија

1. Антонић, Слободан, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга”, Службени гласник, Београд, 2011.

2. Марић, Јован, „Какви смо ми Срби?”, Barex, Београд, 1998.

3. Стојковић, Биљана и Бранкица Поткоњак Лукић, „Одбрана: специјални прилог 167”, Београд, 2017.

4.     Тошевски, Јово, „Кажи не: књига о српској мушкости”, Прозаик, Београд, 1997.

5.Џаџић, Петар, Homo balcanicus, homo heroicus, БИГЗ, Београд, 1987.[vi]

___________

[1] Јово Тошевски, „Кажи не: књига о српској мушкости”, Прозаик, Београд, 1997, стр. 10.

[2] Ibidem

[3] Слободан Антонић, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга”, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 60.

[4] Биљана Стојковић и Бранкица Поткоњак Лукић, „Одбрана: специјални прилог 167”, часопис, Београд, 2017, стр. 7.

[5] Слободан Антонић, ibidem, стр. 47.