Једном приликом, ученици су упитали аву Кира Александријског о нечистим помислима. Старац им је одговорио: «Ако немаш помисли, онда си у безнађу, јер ако немаш помисли, онда имаш дело. Значи, ко се не бори против греха у своме уму и не противи му се, тај ће згрешити телесно, а таквог човека не муче помисли» («Древни патерик». Поглавље 5; 5).

Човек се у једном тренутку радује: «Престале су да ме брину нечисте мисли, ослободио сам се од њих, хвала Богу.» А други чак може помислити: «Вероватно сам већ одбацио све страсти и нисам далеко од светости.» Али хајде да послушамо шта нам поручују египатски старци: «Ако немаш помисли, безнадежан си.» Зашто? Зато што, ако немаш помисли, имаш дела, тојест грешиш у пракси, грешиш телесно.

Борба са телесним страстима се води у складу са једним важним законом: ако човека искушавају нечисте мисли, онда то највероватније значи да он не греши на делу. Такав човек се свим силама супротставља страстима. И обрнуто: ако човек у пракси испуњава све захтеве страсти, ако се предаје у духовној борби, тада неретко наступа затишје у грешним мислима. Ђаво никад не улаже сувишан труд: зашто искушавати човека помислима, ако он већ греши на делу? Лакше му је да смири грешника: «Дасо, живи тако и даље, ништа не мењај, ја ћу бити ту близу.»

А ако се не подајете греху, и нечисте мисли вас не узнемиравају? У таквом случају треба добро размислити зашто је то тако? Несумњиво, Господ нам је дао благодат због Своје љубави. Покрио нас је њоме, како не бисмо пали у учмалост од непрестаног нарушавања Његових заповести, а можда да бисмо се мало одморили у духовној борби. Међутим, најважнији разлог је да научимо да Му увек будемо захвални за све.

Ако наступи та тишина, она се најчешће неће одужити, како се не бисмо превише опустили. Како се код нас каже, ту је штука, да караш не дрема. А ето, свеци су достизали «постојано стање» спокојства духа и унутрашње тишине. Али пут до тога се састоји из година напете духовне борбе и поднетих тешкоћа.

Одступити од греха и престати грешити је у пракси тешко, али је свеједно могуће. Главне битке тек предстоје, када човека почну да муче реке насртљивих мисли и присећања, притом веома детаљних и колоритних, попут 3D филма на биоскопском платну. Ту је ђаво главни камерман и сценариста. Само он може тако умешно да откопа из нашег сећања најпријатнија искуства и да нас њима вешто привеже к себи и држи нас на кратком повоцу. Јер ми се не противимо блудним присећањима и грешимо у мислима и осећањима, те зато остајемо робови греха (види Јн.).

Када за време Великог поста читамо житије Преподобне Марије Египатске, онда видимо колико тешку борбу против помисли је њој допустио Бог. Оне су се «попут дивљих звери» бацале на њу и растрзавале је, јер је она решила да се покаје због свог нечистог блудног живота. У глави јој је свирала музика, на језику је осећала арому вина и укус меса, њено тело је пламтело од прошлог разврата и блуда.

Од изнемоглости, изгубивши дах, падала је на земљу, дрхтала од хладноће, изгарала на врућини, али је издржала сва искушења. Преподобна Марија се борила отприлике толико колико је и грешила: за годину греха – година страдања. Тек после скоро 20-годишњег надљудског подвига, она је била удостојена унутрашњег мира у своме срцу.

А ево примера из нашег живота. Прилази ми једанпут девојка од 18 година, изазовно обучена и помало опијена:

– Баћушка, морам да поразговарам са Вама. Јако ми је тешко на души.

Руку на срце, не волим да причам с људима који су попили.

Ипак одговарам: «Па, хајде да попричамо.»

Испоставило се да је пре годину дана умрла њена мама. После таквог губитка није могла, боље рећи – није желела да се и даље држи чврстих животних начела. Отпочео је морални пад. Двеојка је кренула путем свемогућих саблазни – блуд за ситне паре, пијанчење у друштву младих мушкараца, живот у ноћним клубовима и по баровима. Онда је дуг стигао на наплату – она се мучи: «Много ми је тешко. Шта да радим?»

Кажем: «Прво што треба да урадиш јесте да истог трена прекинеш да чиниш грех. Спочетка се одреци јавних грехова – блуда, пијанства, пушења, теревенки...» А она ко из топа: «Али сад сви тако живе. И ја то желим... А шта с младошћу, чему она служи?»

Занимљиво питање: заиста, чему нам служи младост?

Пред нама је уживо Марија Египатска у првом раздобљу свог живота или трагични почетак јеванђељске приче о блудном сину или ћерци... Како кажу млади, а можда им то неко други шапће: искористи живот до краја сада и одмах, једи, пиј, весели се – јер живи се само једном, а сутра умиремо.

Човек на почетку не жели да се бори, јер је борба одиста тешка: у 18 година не ићи у клубове, не гледати друге похотљиво, не љубити се, не излазити, не играти?! Да ли познајете много младих, који остају снажни пред искушењима нашег доба? Покажите ми их, а ја ћу другима причати о њима. Лакше је младој и лепој девојци да каже: «Не, ја не могу да живим тако строго», – али после тог одговора, ми ћемо се разићи попут бродова на мору. Тако се, нажалост, и десило. Прошло је већ неколико година, а ја је у храму више нисам видео.

Морамо тврдо да верујемо да је онима који су пали много теже да се боре, а да ће онима који, по милости Божијој, издрже бити много лакше. Зато говоримо младима (који још обраћају пажњу на речи свештеника): Клоните се блуда! Ако попустиш, онда ће повратак Богу бити посут трњем и оштрим камењем! За грех блуда ћеш платити годинама јада и доживотним прекорима савести, ако не и мукама. Боље је не експериментисати са својом душом. Никакву срећу нећеш на греху изградити. Али жалосно је што наш глас мало ко слуша.

Вратимо се поуци Преподобног Кира Александријског и поновимо: ако нас не прогоне грешне помисли, онда смо или заиста послужили Богу и достигли висине духовног живота (да ли данас има таквих?), или живимо у греху, али то не осећамо, те нас због тога мисли и не муче. Стога, долазимо до правилног закључка: искушење помислима и борба са њима једино су могући код оног, ко не греши на делу. А ми, топло се надам, и јесмо такви.

Хришћани, који су дуже време у Цркви, имају обавезу да воде борбу управо против помисли, а никако против дела. Код грехова на делу, неопходно је одлучно покајање, без самосажаљења. У древним временима су такве грехове исповедали јавно. О томе прочитајте у «Лествици» (Степеница 4. «О покајаном разбојнику). Они од вас који су псовали, пили, блудничили, тукли се, обмањивали, крали – дубоко се покајте за то, испуните епитимију која за то следи и заборавите те грехе. А боље их потопите у океан Божије милосрдности. Не присећајте се прошлости са жалом – нећете је вратити, не копајте живу рану ваше душе, ретроспектива није потребна, ни корисна. С надом и вером гледајте напред. Бог ће вам судити по животу, од тренутка вашег свесног покајања и уласка у Цркву. Једном речју, судиће нам на основу тога какви смо хришћани. Пређите у домен мисли и осећања, јер нам није довољан ни читав живот да ту заведемо ред. А ако човек који је кренуо хришћанским путем, опет згреши на делу, то испада исто као када би неко пет година градио кућу, а после узео и спалио је из чиста мира. Сав труд ће кроз пола сата нестати у пламену. За хришћанина је то недопустиво.

Држимо на уму и испуњавајмо речи апостола Павла: «Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог, и окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали, опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег» (Јев. 6, 4–6).

С руског:  Александар Ђокић

Извор: „Православие.ру“