ЦРТЕ ДОСАДАШЊЕГ ЖИВОТА И РАДА

Рођен 1952. године у Београду, правник и политиколог, сарадник Института за политичке студије у Београду, један од оснивача Института за геополитичке студије, уредник часописа „Национални интерес“, Милош Кнежевић је аутор низа књига, међу којима су и:

 „Творци и тумачи“, „Балканска пометња“, „Крстарећа демократија“, „Европа иза лимеса“, „Моћ Запада/ Нова стара Европа“, „Сачекуша за Годоа“, „Отмица Косова“, „Косово – дан после“, „Пад на памет“, „Жамор кризе“, „Евроскептицизам“, „Призма геополитике“, „Србија и Русија“, „Парадигма распада“, „Растакање пролазности“, „Провалија у плићаку“, „Превласт привида“, „Збитије Великог рата“, „Порозна пучина лета“, итд. Приредио је и низ значајних зборника, попут „Србија и Европа“,  „Косово и Метохија – изазови и одговори“, „Промена образаца мишљења“, итд. Од 1988. до данас, као уредник трибина Дома културе Студентски град, организовао је преко 1800 програма. Дванаестог јуна 2017, управо у овом простору, одржан је научни скуп посвећен Кнежевићевом стваралаштву, на коме је говорило тридесетак угледних научника и стваралаца. Милош Кнежевић је и уметник: од 6. до 20. јуна 2017. у Дому кулуре Студентски град траје изложба његових скулптура у дрвету.

У Срба се добро говори о некоме само кад умре. Крајње је време да таква пракса престане, и да о људима који се труде да дају свој допринос култури народа коме припадају искажемо захвалност док су живи, чиме себи стављамо да знања да нисмо сами у једној тешкој борби ( коју Американци зову „culture wars“ ), а њима показујемо да смо захвални због труда који су уложили и резултата које су постигли у борби за бољу, лепшу, мудрију Србију.

 ЧОВЕК ДИЈАЛОГА       

Милош Кнежевић спада у оне ретке интелектуалце који не само да умеју да пишу и говоре, јасно излажући свој став; он је човек лишен саморазорне сујете, који је, баш због тога, увек био у стању да окупи људе и наведе их да разговарају, чак иако су противстављених мишљења (и управо ако су противстављених мишљења). Трибине које је, зналачки и одговорно, у току протекле три деценије живи су доказ за то. Док домаћи мондијалисти, тако јалово нарцисоидни, стално причају о дијалогу и толеранцији, упражњавајући монолог и нетрпељивост, Кнежевић је човек који је, од самих почетака свог рада, схватио дијалошку природу културе, и напрегао се да то докаже, показујући да је интелектуална Србија кадра да разговара, и да нема другог начина да се дође до основе за изградњу заједничке будућности. Начин на који је Кнежевић водио трибине пример је како се ти послови раде: после изврсних увода, у којима објасни тему и представи учеснике разговора, овај господин широм отвара врата учесницима разговора, допуштајући им да своју мисао развију и стваралачки их подстичући да кажу оно што, да нису подстакнути, можда не би ни помислили да имају на уму. 

БЕСЕДНИК

Као говорник, Милош Кнежевић има ону ретку особину – кажу да ју је имао и Никола Милошевић – да изванредно прецизно уобличава своју мисао, па изгледа као да чита нешто већ написано. Много пута сам то доживео, и, мада и сам често јавно говорим, осећао тихо дивљење према човеку који је могао бити прави професор  Универзитета, на коме, авај, има приличан број досадњаковића и невештих беседника. Иако то није постао, он је својим јавним наступима увек показивао шта значи учитељски дар за преношење знања. Има људи који много знају, па умеју и да говоре. Али, пошто стално стоје пред некаквим мисленим огледалом, загледани у себе саме (најлепши су, најбољи, најпаметнији и све су то сами открили), речи које изговарају им се враћају, а присутни остају прикраћени за кључну сласт речи – њен прелазак у ум другога, где почиње стваралачко дејство исказаног. Кнежевић је, као беседник, настојао да оне који га слушају наведе на сопствено мишљење, сократовски ( медитерански, дакле, отворен за Другог, а не западноевропски, „уроборовски“, гризући реп свог егоцентризма ) спреман да подстакне и повуче се, и остави мисао ближњег да обавља свој подстицајни посао.

КЊИГЕ КОЈЕ ПРОСВЕТЉУЈУ   

Ипак, моја најдража искуства везана за дело Милоша Кнежевића не могу се одвојити од његових књига. То су књиге које покрећу жељу да се пишу сопствене, да би се одговорило на теме које је Кнежевић тако умешно покретао и тако дубоко и тачно осветљавао. У њима никад није било празног хода; увод, разрада, закључак као у најбољем писменом задатку ( јер, форма је, господо поротници, битна, и треба да буде „школска“), а унутра прави ватромет прочитаног и промишљеног,  старог и новог, насушног и арабескног. Да и не говорим о Кнежевићевим прецизним увидима и предвиђањима будућих догађаја: он је, од почетка, знао да ће Европска Унија пропасти јер не почива на духу, него на мамонистичком идолопоклонству, као што је знао и у ком правцу иду наше квазиелите, које пузе пред Империјом, тврдећи да лете и да под њима није блато свињца, него орловске висине облака.

Толико тога сам научио читајући Кнежевића да бих му, кад бих само могао да кујем орден звани Захвални читалац, окитио груди још данас. Да и не говорим о зборницима које је, зналачки, приредио, где је, начином на који их је уобличио, показао шта значи бити прави хоровођа – да се чују многи и разнолики гласови, али да пој буде један и јединствен, у складу са насловом и намером књиге која је окупила ауторе. Као уредник „Националног интереса“ при Институту за политичке студије Кнежевић није показао мању вештину и самопрегор ( ко год не зна шта су муке тешке, нека уредникује ), који овај научни часопис чини једним од најбољих у нас.

Желећи Милошу Кнежевићу још много година живота и рада, изражавам му најдубљу захвалност за досадашње стваралаштво, које је, како се некад говорило, настало „на ползу Отечеству“. Многаја љета, вредни делатниче наше културе!

Шира верзија текста објављеног у „Печату“