Оливера Милосављевић (дев. Ђоковић) рођена је 1973. године у Ужицу, где је завршила основну и средњу школу. На Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду дипломирала је 2000, а магистрирала 2009. године под менторством проф. др Радоша Љушића. Од краја 2001. године запослена је у Међуопштинском историјском архиву у Чачку, где ради на пословима сређивања и обраде архивске грађе. Звање архивског саветника стекла је 2016. године.
Одлуком Управног одбора Архива Србије 2011. године именована је за члана Редакције „Водича кроз архивску грађу Србије“. Аутор је више радова објављених у „Изворнику“ Међуопштинског историјског архива, „Зборнику радова Народног музеја“ у Чачку и „Историјској баштини“, часопису Историјског архива у Ужицу. За књигу Горски цареви. Хајдучија у Чачанском и Рудничком округу у другој половини 19. века, која представља измењену и допуњену магистарску дисертацију, добила је награду „Даница Марковић“ за издавачки подухват године у Чачку у 2016. години. Наша представа о хајдуцима је заснована на ономе што знамо из епских песама; они су за нас борци за слободу у рату против турске окупације. Али, Турци су отишли, а хајдучија је остала у ослобођеној Србији. Зашто? И шта је, у ствари, та „послетурска“ хајдучија? Хајдучија се у готово свим балканским земљама јавила као облик отпора хришћанске раје против туђинске османлијске власти. Борба против Турака била је њена главна одлика, али је ова појава од самог настанка имала и другу, разбојничку компоненту. Приморани на скривање по неплодним и пустим местима, хајдуци су се повремено морали одавати разбојништву и пљачки. Отуда су њихове жртве, поред наоружаних Турака, све чешће били слабије заштићени хришћански трговци, па и сопствени сународници. Приказујући хајдуке као борце за слободу, јунаке и заштитнике сиротиње, народна традиција их је идеализовала у тој мери да је ову другу страну хајдучије или потпуно занемаривала или је искривљено представљала. Управо та разбојничка карактеристика ове превасходно антитурске појаве је, међутим, омогућила хајдучији да опстане и након одласка Турака са ових простора. Неодрицање од старог „заната“ у новим друштвеним околностима и непокорност српској револуционарној власти почев од 1804. године јасно ће показати да „послетурска“ хајдучија није представљала ништа друго него посебан вид криминала, упереног против сопствене, националне власти и државе. Хајдука је највише било у окрузима који су се граничили с Турском, у врлетним, сиромашним и слабо насељеним крајевима удаљеним од централне власти. Одсуство сталних и јаких полицијских и војних снага, неразвијеност система информисања, комуникација и транспорта онемогућавали су увид у догађања у удаљеним и забитим крајевима и брзу реакцију државе. То је нарочито долазило до изражаја у Ужичком округу, означаваном као легло хајдучије у току целог 19. века, мада ни остали погранични окрузи нису били поштеђени ове пошасти. Држећи читаве територије у стању великог страха и неизвесности, уништавајући животе и имовину њихових становника, ометајући трговину и саобраћај, хајдуци су отворено пркосили власти и систему и јасно показивали да на „њиховој“ територији држава не функционише. Управо то је био разлог што их државна власт није сврставала у ред обичних криминалаца, већ их је оглашавала лицима за одстрел и своје држављане отворено позивала на њихову ликвидацију. Како је хајдуковање као организовани криминал оног доба функционисало? Каква је била улога јатака? Одмах након одметања од власти хајдуци би формирали сопствену дружину или би се прикључивали некој од постојећих, с већ утврђеним поретком и односима међу члановима. Отмице, уцене и убиства, пљачке, изнуде, претње, застрашивања и немилосрдна мучења су, уз осветничка паљења сена, кућа и крађу и убијање стоке, представљали уобичајене начине њиховог деловања. Своје нападе до шездесетих година 19. века углавном су усмеравали на путнике намернике, трговце, чобане код стада на планинама и ратаре на њивама, тако да се у овом периоду најчешће радило о друмској хајдучији. У наредним годинама насумични напади ће све више уступати место циљаним, што ће резултирати све учесталијим ударима на куће богатијих сељана. Они су у највећем броју случајева извршавани ноћу, али се од осамдесетих година све чешће почињу дешавати усред бела дана. Истовремено започињу и напади хајдука на локалне представнике власти, па и саме државне чиновнике, што је у претходном периоду било готово незамисливо. Овакав начин деловања хајдучких чета не би био могућ без јаке и разгранате јатачке мреже, па се чак може рећи да су јатаци имали најзначајнију улогу у читавој хајдучкој организацији. Они су хајдуцима набављали све неопходне ствари и опрему, штитили их од потера и пружали сигурно уточиште, а често су и сами регрутовали сеоске младиће у хајдуке. Највећу материјалну корист од хајдучије имали су управо јатаци, који су због својих односа са хајдуцима стицали и веома исплативо страхопоштовање околине. Своје штићенике су обавештавали ко су најбогатији људи у селу и наводили их на убиства личних и политичких противника, па се савременицима чинило да су јатаци праве газде и разбојници, а да су хајдуци само њихови извршиоци. Државне власти су у потпуности биле свесне чињенице да је јатаковање неопходан предуслов за опстанак хајдучије, па није било законског прописа који, поред одметника, није погађао и њихове јатаке. Ипак, јатак оглашавањем није осуђиван на смртну казну, па је у најгорем случају могао да заврши на вишегодишњој робији. Власт је на тај начин деценијама јасно показивала да је њему спремна да опрости његове мрачне работе, али да за хајдука опроста нема. Отуда су се на месту ликвидираних хајдука стално појављивали нови, јер је увек имао ко да брине о њима и заклања их од власти. Хајдучија ће нестати управо онда када, уз остале мере, држава буде приморала јатаке да се одрекну свог нечасног занимања. Хајдуци су били одметници, али су и они имали свој породични живот, па чак и неку врсту наказне религиозности (рецимо, кад су 1893. отели 2400 динара из манастира Сретење под Овчаром, оставили су три динара прилога у храму). Каква је била та страна хајдучке приче? Одметање од државне власти и поретка никако није значило и потпуно отпадништво хајдука од друштва из којег су поникли. Штавише, од тренутка одметања они су постајали потпуно зависни од својих јатака, међу којима су чланови породице у којој су потекли одувек били највернији. Њихов однос према браку и заснивању сопствене породице мењао се од времена турске владавине наовамо, али им је, без обзира на то, хајдучки „занат“ увек био на првом месту. О томе јасно говори и чињеница да су бројне хајдучке фамилије, међу којима су се готово увек налазиле жене и нејака деца, протериване у друге округе. Остављене без имовине и осуђене да се потуцају по белом свету, молећи за милостињу и умирући од болести и туге за завичајем, оне су биле изложене највећим патњама због одбијања њихових одметнутих чланова да се предају властима. Што се односа хајдука према религији тиче, ретки су били они који су се отворено и у потпуности отпадили од Бога и Цркве. Већина хајдука је имала интуитивни страх од Божје казне, па је повремено придржавање верских обичаја представљало врхунац њихове побожности. Поједини су понекад посећивали цркве, док су неки са собом носили иконице, па чак и свете мошти, верујући да ће их штитити од зла. Поменути случај у Сретењу био је само један од бројних примера њиховог површног и извитопереног схватања вере. Отуда оне изненађујуће сцене у којима хајдуци у нападнутој кући окрећу икону ка зиду да светац не би гледао њихов злочин, или пример хајдука који посте средом и петком, а доносе одлуку да најгнуснија убистава изврше на највећи хришћански празник Васкрс. Своје суштинско безбожништво су, поред редовног кршења Божјих заповести према ближњима мирјанима, исказивали и бројним нападима на свештена лица која су уцењивали, пљачкали, злостављали, па чак и убијали. Њихова дела су о односу према Богу и Цркви говорила много више од плитких религијских осећања која су повремено показивали, а која су их, попут танких нити, још везивала за православну веру својих предака. Хајдучију сте, у својој студији, поделили на „предстраначку“ и ону која је узимала вид политичке борбе, и која је била преовлађујућа у доба сукоба радикала са Обреновићима. О чему је реч? Пре почетка осамдесетих година, када су у Србији формиране политичке странке, хајдучија је имала изразито разбојнички карактер. Основни мотив хајдучких напада био је задобијање плена. Убијање жртава је најчешће било последица њиховог оружаног отпора хајдучким захтевима, испланирано само уколико је представљало освету за убиство другог хајдука или његово потказивање властима. Ликвидације хајдуцима непознатих људи, наручене од стране јатака и унапред осмишљене, у овом периоду биле су ређа појава, а оправдавање злочина некаквим вишим циљевима није представљало устаљену праксу. Хајдучија је била лишена било каквих политичких конотација, па је по својим одликама била сличнија оној из времена прве владавине кнеза Милоша, него хајдучији која је харала у последњим деценијама 19. и почетком 20. века. Изузетак или, боље рећи, прелазни облик, представљао је последњи хајдучки циклус предстраначког периода, који је трајао од средине шездесетих до почетка седамдесетих година 19. века. Њега је обележило хајдуковање Николе Јевђовића, једног од највећих злочинаца у историји хајдучије, али упорног у покушајима да себе представи као великог заштитника сиротиње и свих невољника. Оснивање политичких партија довело је до крупних промена у политичком животу Србије, што се у великој мери одразило и на хајдучију. Оштри сукоби новооснованих странака пренели су се на српско село, које се нашло у вртлогу политичких размирица, обрачуна, чак и убистава представника власти у која су веома често били умешани хајдуци. У беспоштедној борби између позиције и опозиције они су постали незаобилазни предмет жестоких расправа и међусобних оптужби, у којима се ишло тако далеко да су се могле чути тврдње како хајдучију подстичу поједине странке. У томе је, свакако, било злонамерног претеривања, али је политичка опредељеност хајдука, њихових јатака и жртава показала да је хајдучију за своје политичке циљеве највише користила Радикална странка у време свог опозиционог деловања. Хајдуци су отворено симпатисали радикале, њихови јатаци углавном су били припадници или симпатизери ове странке, док су кметови и општински председници, ликвидирани у време највећих притисака на радикале, били напредњаци и либерали. Пошто су мноштво ових убистава извршили хајдуци, то се и хајдучија све чешће почела повезивати с радикалима и њиховом страначком борбом. Иако су хајдуци настојали да ова убиства прикажу као израз сопствене воље и освету извршену у име потлаченог народа, њихова политичка борба је представљала само маску којом су покушавали да прикрију разбојнички карактер своје хајдучије. Прави инспиратори политичких убистава били су јатаци који су хајдуке користили за обрачун са својим политичким противницима. На тај начин се, нарочито у последњој деценији 19. века, политика неспорно умешала у хајдучију, али није успела да се наметне као основни мотив ове појаве. Како је текла борба државе против хајдука? Колико је била успешна? У вишедеценијској борби против хајдучије српска држава је, попут својих балканских суседа, употребљавала веома строге мере. Чврста решеност државе да хајдучији једном за свагда стане на пут никада није довођена у питање, као ни убеђење да се против овог зла треба борити свим расположивим средствима. Убијање хајдука, телесне и затворске казне за одметнике и њихове помагаче представљали су уобичајену појаву, али нису били довољни да се хајдучија уништи. Дизање народних потера у којима су, поред локалног становништва, учествовали пандури, четници, сеоски и погранични стражари, жандарми и војска, ретко је било крунисано успехом. Хајдуке је у планини било тешко опколити, па су лако измицали спорим потерама уколико ове претходно не би биле прецизно обавештене о месту њиховог боравка. За добијање оваквих информација полицијска власт је ангажовала потајнике, мада су дојаве овакве врсте далеко чешће стизале од неверних јатака, нарочито уколико би им за потказивање претходно била обећана велика новчана награда. Отуда је, почев од краја шездесетих година, расписивање уцене за хајдучке главе било једна од успешнијих мера власти у борби против одметника. Према хајдучким јатацима и фамилијама примењиване су мере подјемчивања, полицијског надзора и принудног пресељења у друго место истог или у неки удаљени округ српске државе. Све наведене мере нашле су своје место у законским и подзаконским актима против хајдучије, а сви су они, у мањој или већој мери, утицали на привремено сузбијање ове појаве. Оштре мере су, међутим, указивале на слабост државе, а претерана строгост власти у њиховој примени понекад је имала супротан ефекат, па се често могло чути како се уместо једног убијеног хајдука појаве три нова. Због тога ће најјачи ударац хајдучији задати појачано присуство оружених снага на територијама захваћеним овом појавом, као и одлука власти да се терет њиховог издржавања пребаци на целокупно становништво тих крајева. Јатаковање је постало превише ризично и неисплативо, а „неутралност“ осталог становништва исувише скупа. Због тога су колективна одговорност и бржи развој инфраструктуре, који је држави омогућио бољу контролу над сопственом територијом и њену бржу реакцију, одиграли пресудну улогу у савладавању хајдучије. Ове године се навршава 120 година од великог судског процеса против хајдучије одржаног у Чачку. Архивска грађа о том процесу уништена је после Другог светског рата, али су остали драгоцени записи Пере Тодоровића, који је суђење пратио. Колико има сличности између хајдучије онда и мафијашких дружина и деловања данас? Архивска грађа настала у току поменутог процеса јесте уништена, али о хајдучији уопште постоји обиље историјских извора првог реда. С друге стране, своје судове о мафијашким дружинама из последњих деценија можемо дати само на основу извештавања медија које је често препуно нетачних и непроверених информација. Неке паралеле између ове две појаве се, ипак, могу повући, мада су и разлике евидентне. Хајдучија је била искључиво сеоска појава која је захватала читаве пределе Србије, док су данашње мафијашке дружине (кланови и криминалне групе) концентрисане у градовима. Од хајдука је највише страдало невино становништво, а од мафијашких група припадници противничких табора. Хајдуци су се одметали од државе и то је била њихова основна одлика. Целокупну материјалну корист од хајдучије извлачили су јатаци, па су страхопоштовање и хајдучка „слава“ одметницима били највећа, ако не и једина сатисфакција. Данашњи криминални кланови и групе баве се далеко уноснијим „пословима“. Попут хајдука, и они прибегавају убиствима, физичком злостављању, пљачкама, отмицама и разним видовима уцена, али им главну зараду доноси трговина наркотицима. Она их повезује са криминалним групама из појединих делова света, али их у региону због баснословних зарада често увлачи у међусобни рат за територију, што код хајдучије није био случај. Њихови припадници не само да се не одмећу од државе, него криминалом стечено богатство улажу у легалне токове, купују пољопривредна добра и хотеле, приватизују предузећа, отварају ноћне клубове и слично. На тај начин, за разлику од хајдука, многи од њих слободно уживају у плодовима својих криминалних активности, што им омогућава спрега са одређеним државним структурама. Код хајдучије се та сарадња одвијала на локалном и нижем нивоу, док данашњи криминални кланови своје везе имају у политичким, полицијским и безбедносним структурама, у тужилаштву и судовима. Од хајдучке руке страдали су локални представници власти и страначке личности, од данашњих кланова чак и највиши државни функционери. И хајдуци и кланови били су само извршиоци ових ликвидација наручених на другом месту, с тим што је утицај ових последњих на политику далеко већи. Без сарадње с влашћу која карактерише обе криминалне појаве, само на различитом нивоу, и њихово трајање би, ако ништа друго, било ограничено на знатно краћи период. РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ Шира верзија разговора објављеног у „Печату“ |