Потпуно је јасно да је у неким центрима моћи планирано формирање светске централне банке, која ће контролисати глобалне финансије преко једне светске електронске валуте. Та светска централна банка ће „изнићи“ на темељима ММФ, Светске банке и централних банака најјачих земаља Запада. Процес се запрепашћујуће брзо одвија, а исход ће зависити од односа снага Запада и Истока, условно речено, јер се ова идеја баш и не допада овим другима.
Кеш новац би врло брзо био ствар прошлости, јер се намеће потпун прелазак на електронско банкарство, а поседовање папирних банкнота, чак и локалних валута, гонило би се као највећи могући криминал. Већ се назиру обриси тог пројекта, кроз упорно инсистирање на независности националних централних банака од сопствених влада, уз истовремену субординацију и контролу коју над њима имају ММФ или Светска банка. То је потпуно очигледно и само наивни не виде тај процес. У свету је већ поодавно у току паралелно инсталирање и деловање два процеса – политичко-економског неоколонијализма и глобализма који има све одлике рефеудализације и суштинског укидања капитализма какав познајемо. Тај посткапиталистички период је заправо инсталирање економског фундаментализма који у себи не „подноси“ постојање демократских, социјалних или хуманих вредности, нити демократско и децентрализовано (национално) одлучивање у финансијама у постојећим државама. Продукти таквих испреплетених и диригованих процеса ће извесно бити обезглављена, презадужена, несуверена и (намерно) погрешно „вођена“ друштва. Она ће се само формално називати државама и биће оптерећена високим социјалним тензијама и драматичном бесперспективношћу, како грађана, тако и самих тих држава које ће с временом потпуно нестати у наводно неопходним економским и политичким интеграцијама. Лек за смиривање растућих тензија код народа ће, поред промене свести (заглупљивања), бити јака медијска и полицијско-војна репресија, праћена законима који ће се „демократски“ доносити. Финансијска либерализација је била и остала клин економске и политичке глобализације који крчи брзи пут описаним плановима. У тој либерализацији, либералан и слободан је само модел потпуне контроле новца од стране моћних центара финансијске моћи. Иако вербално величана као лек против поремећене светске економије и жеље за наводним смањивањем огромних разлика између богатог севера и гладног и разореног југа, њени ефекти су попуно супротни са додатним неподношљивим раслојавањем и унутар сваког друштва понаособ. Појединац је већ сада само пуки конзумент, а биће интересантан само до тренутка када се из њега може извлачити неки профит, и то је крај. У Србији се проскрибују сви који указују на језиву футуристичку перспективу да ће сви документи, па и лични рачуни појединаца, бити „смештени“ негде у телу људи, док се на Западу већ увелико припремају за такву операцију. Рецимо, у многим земљама попут Британије је готов план бесконтактног плаћања, што је једна од варијанти чипа са рачунима у телу људи. И то не кроз неколико деценија или година, већ одмах, до 2020. године. То ће се одвијати без отворене присиле, и већ видим одушевљене гомиле како хрле да остваре тај цивилизацијски и технолошки искорак. Као што видим и слику оних који одбијају да се чипују, како морају да по основне намирнице иду на периферије градова јер, побогу, оне у центру имају само уређаје који региструју чипове и слично. И наравно, све ће имати наизглед савршено логично објашњење практичног руковања новцем или контроле токова новца у сврху борбе против нарко-картела, финансирања тероризма, утаје пореза…, а у бити то је контрола сваког појединца. Дакле, једна централна светска банка, једна електронска (виртуелна) валута, једно тржиште… Очигледно је да се у овај концепт не би уклопило постојање више гувернера…, или влада, рецимо. Ако овај план профункционише, јединствена војска и заједничка полиција се подразумевају. Сиромашне земље ће прекасно схватити да „директна страна улагања“ нису лек за економске проблеме, да неће побољшати конкурентност домаће привреде, неће донети бољи стандард, већ начин економског поробљавања периферије. Тај шпекулативни капитал ће почистити све што се почистити може у домаћој привреди, као што скакавци почисте усеве по пољима. И уместо обећаног напретка, добићемо само исисавање капитала и ресурса из земље, већи дуг државе и наставак драматичног социјалног раслојавања. Борислав Боровић, Форум независних економиста Извор: „Васељенска“ |