Феминисткиње које проучавају теологију узеле су и Посланице да анализирају. Намерно их тумаче тако да оправдавају своје световне циљеве.

1. Фива

(Римљанима посланица 16,1)

Св. Павле пише: „Препоручујем вам пак Фиву сестру нашу, која је слушкиња код цркве у Кенхреји” (Римљанима посланица 16,1). Овај део посланице сугерише само то да је у месној цркви у Кенхреји постојала побожна и скрушена жена Фива, која је помагала око црквених послова. Али модерне теолошке феминисткиње од ове скромне жене покушавају да начине црквену службеницу што она није била. Оне сугеришу да је Фива била службени ђакон. Тачно је да је она у грчком оригиналу названа „диаконон” („diákonon”), али у том контексту та се реч не односи на неки црквени чин или функцију, него има опште значење оног који служи, слуга. Фива се није бунила што је слушкиња, али се модерне феминистичке теолошкиње буне и желе је представити нечим што она није била, нити имала аспирације да буде. Жене апостолске Цркве су поштовале ред успостављен приликом стварања.

2. Марија

(Римљанима посланица 16,6)

Св. Павле пише: „Поздравите Марију, која се много трудила за нас” (Римљанима посланица 16,6). Св. Павле цени труд жена. Похваљује га, али за службенике Цркве поставља само мушкарце.

3. Јунија

(Римљанима посланица 16,7)

Св. Павле бележи: „Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и прије мене вјероваше Христа” (Римљанима посланица 16,7).

Овај текст феминистички теолози обилно злоупотребљавају. Они тврде да су Андроник и Јунија били апостоли. По њима, то је доказ да и жене могу имати руководеће функције у Цркви. Против оваког тумачења стоји и научна библистика и Црквено Предање.

Наиме, у грчком име Iounian може бити и мушко и женско, па можда и није реч о жени Јунији (Junia), него о мушкарцу Јунију (Junius). Да ли је овде реч о мушкарцу или жени? А шта каже Црквена традиција? Она није потпуно јединствена. Ориген (умро 254) сматрао је да је реч о мушкарцу. Следио га је Епифаније Саламински (315-403). По њему, реч је о мушкарцу Јунију који је касније постао епископ у Апеменији у Сирији. Али постоји и друга традиција. По Јовану Златоустом (с. 347-407) реч је о жени Јунији. Ни каснији писци нису јединствени. Француски реформатор Жак Лефевр (с. 1455-1536) сматрао је да је реч о мушкарцу, а хришћански хуманиста Еразмо Ротердамски (1466-1536) да је реч о жени. Нису јединствени ни савремени библичари. Већина сматра да је реч о жени, а мањина да је реч о мушкарцу.

За нас је релевантно православно Предање. По православном Предању, реч је о жени Јунији, па је то име тако и преведено у свим нашим преводима. Тако треба и да остане. У том делу је православна традиција подударна са феминистичким тeoрeтичарима. Знамо „родни” идентитет те особе.

Друго питање је егзегетски много важније: да ли текст говори о томе да су Андроник и Јунија апостоли или само то да их апостоли добро познају? Ни ту нема јединственог мишљења међу библичарима. Ипак, из текста и контекста се дâ наслутити одговор. У оригиналу стоји „epísēmoi en tois apostólois”. Сви наши преводиоци – Вук Стеф. Караџић, Димитрије Стефановић, Емилијан Чарнић и Свети Архијерејски Синод – преводе то овако: „који су знаменити међу апостолима”. Имајући шири и ужи контекст у виду лако се може претпоставити да израз „знаменити међу апостолима” значи то да су их апостоли добро познавали. Природно читање оставља такав утисак. Нигде друге у Светом Писму не спомињу се Андроник и Јунија, па није вероватно да их је Апостол Павле сматрао знаменитим апостолима. Они који су заиста знаменити апостоли описани су на више места и у дужим одељцима. У том делу Светог Писма Апостол Павле говори о својим помоћницима, па таквима сматра и Андроника и Јунију. Он их је ценио и поштовао. Спремно је признао да су поднели жртву за Христа („и моје другаре у сужањству”). Признао им је и то да су постали хришћани пре њега („који и прије мене вјероваше Христа”). Ипак, није вероватно да их је сматрао „знаменитим апостолима”. Ни шири ни ужи контекст на тако нешто не указују. Стога Лујо Бакотић то и преводи јасно: „који уживају велико поштовање код апостола”. Превод Луја Бакотића је понешто интерпретативан, али погађа оно шта је Апостол Павле хтео да каже. Нити контекст Римљанима посланице нити било које друге књиге Новог Завета не даје повод да се помисли да су Андроник и Јунија били „знаменити апостоли”. У „Новом завјету живим ријечима – Књизи о Кристу” (1981), којег је објавила Духовна стварност, баптистичка издавачка кућа из Загреба, стоји описно: „Апостоли их поштују”. Дакле не: они су поштовани апостоли, него: апостоли их поштују. Чак и баптисти, који нису познати као превише конзервативни и патријархални, овде су интерпретирали текст у складу са природним контекстом. Хрватски католички преводиоци углавном следе ту традицију. Познати хрватски католички преводиоци Новог Завета Бонавентура Дуда и Јерко Фућак преводе то традиционално: „они су угледни међу апостолима”. Иван Шарић је такође традиционалан: „који су угледни међу апостолима”. Грацијан Распудић следи традицију: „Они уживају углед међу апостолима”. Али постоји изузетак. Људевит Рупчић то преводи овако: „Они су угледни апостоли”. У целини узев, српска и хрватска преводилачка традиција следи природно разумевање текста и у складу је са општим контекстом.

Али феминистички теолози инсистирају да су Андроник и Јунија сами били „знаменити апостоли”. То инсистирање је мотивисано жељом да се оправда рукополагање жена за презвитере и епископе. Феминистички теолози не би инсистирали да су ове две особе „знаменити апостоли” да су обе мушког пола. За феминистичке библичаре, они су „знаменити апостоли” само зато што је реч и о једној жени. Мотиви су управо феминистички, вантеолошки и ванкњижевни. Али феминистичком смислу се одупире и Свето Писмо и Свето Предање.

Изгледа мало вероватним да се у Римљанима посланици Андроник и Јунија називају апостолима. Ни на једном месту Апостол Павле не назива своје сарадника апостолима. Поготово није веровaтно да тако назива једну жену. Пре ће бити да он њих само назива онима који су међу апостолима добро познати.

Ипак, црквено Предање Андроника сматра апостолом. Али то је стога што Предање назива апостолима све Исусове ученике, па и оне из круга Седамдесеторице, а у њега убраја и Андроника.

Свето Писмо не говори да су Андроник и Јунија били апостоли, али Андроника тако назива Свето Предање. По Светом Предању, Андроник је постављен за епископа Паноније. Јунија на ту функцију није постављена. Она није била епископ. Ни Свето Писмо ни Свето Предање не познају жене епископе. Андроник је проповедао Јеванђеље многобошцима у Панонији, а Јунија је била његов сапутник и помагач.

Који је однос Андроника и Јуније? Свето Писмо и Свето Предање не дају коначан одговор. Уопште узев, сматра се да су били муж и жена. То се претпоставља, јер се у Римљанима посланици 16,3 спомиње брачни пар Прискила и Акила. Али сâм Павле представља их као своју родбину. То сугерише да су били у крвном сродству с њим. Стога је могуће је да су били и брат и сестра, отац и ћерка, син и мајка и томе сл. Свето Писмо и Свето Предање не дају одговор на то. Али то питање није много важно. Важно је то да их православно Предање сматра благочестивим мисионарима у Панонији, где су мученички и пострадали. У православном Предању Андроник и Јунија се због својих светих живота, исцелитељских дарова и мученичке смрти сматрају светитељима. Црква их се молитвено сећа 17. маја по црквеном календару, тј. 30. маја по грађанском. Тада молимо за њихово молитвено заступништво.

Дакле, Јунија је била Андроникова помоћница и сапутница. Она је поштовала ред успостављен приликом стварања. Није тежила за „водећим позицијама” у Цркви, како то сугеришу јеретички коментатори. Била је благочестива и побожна мисионарка, исцелитељка, чудотворка, мученица и светитељка, па то могу бити и данашње жене. Јунија није била презвитер, ни епископ. Не постоји преседан ни у Светом Писму ни у Светом Предању да су жене биле презвитери и епископи. Стога је заводљиво и обмањујуће феминистичко позивање на Јунију као на пример жене на „водећој позицији”. Такво виђење не подупире ни Свето Писмо ни Свето Предање.

4. Трифена, Трифоса и Персида

(Римљанима посланица 16,12)

Св. Павле пише: „Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу. Поздравите Персиду љубазну, која се много трудила у Господу” (Римљанима посланица 16,12). Св. Павле цени жене, али их не убраја у апостоле, нити им удељује било коју црквену службу.

5. Руфова мајка

(Римљанима посланица 16,13)

Св. Павле поздравља и Руфа „и матер његову и моју” (Римљанима посланица 16,13). Руфова мајка није била Павлова телесна мајка, али му је била на неки начин духовна мајка. Очигледно се старала не само о сину Руфу, него и о Павлу. Стога је се Павле с љубављу сећа и назива својом мајком.

6. Јулија и Нирејева сестра

(Римљанима посланица 16,15)

Св. Павле закљујује писмо: „Поздравите Филолога и Јулију, Ниреја и сестру његову, и Олимпана, и све свете који су с њима (Римљанима посланица 16,15). Св. Павле је ценио свачији допринос. Није гледао на полну или националну припадност. Али у његовим посланицама нема трага идеје да би жене могле бити ђакони, презвитери или епископи.

7. Хлоја

(Коринћанима посланица прва 1,11)

Св. Павле пише: „Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојинијех домашњијех да су свађе међу вама” (Коринћанима посланица прва 1,11). Чињеница да Св. Павле вернике у Коринту ословљава са „браћо моја” говори најпре о томе да он није био „родни феминиста”. Није у име „родне равноправности” говорио о „браћи мојој и сестрама мојима”. То је за њега плеоназам, јер су „браћа” отелотворавала целу хришћанску заједницу. Св. Павле није изоставио жене напросто због језичке економичности, него првенствено зато што је поштовао ред успостављен приликом стварања.

Али чињеница да он помиње дом једне жене – Хлоје – говори о томе да је он жене веома поштовао. Она је за ове хришћане била изгледа ауторитет и особа од поверења. Дакле, Св. Павле је био „индивидуалистички феминист”: признавао је вредност свакога.

8. Еводија и Синтихија

(Филибљанима посланица 4,2)

Св. Павле пише: „Еводију молим, и Синтихију молим да једно мисле у Господу” (Филибљанима посланица 4,2). То је љубазан начин да се особе прекоре због неслоге. Очигледно је Павле ценио и волео Еводију и Синтихију чим му је било стало до тога да се њихови односи изгладе. Њихова неслога је била препрека ширењу еванђеља и то је Св. Павле хтео да отклони.

9. Старице

(Тимотију посланица прва 5,2; Титу посланица 2,3-5)

Св. Павле пише Св. Тимотију: „Старца не карај, него му говори као оцу” (Тимотију посланица прва 5,1). Он додаје да се овако треба обраћати старицама: „Старицама као матерама” (Тимотију посланица прва 5,2). Св. Павле је поштовао жене свих доби.

Св. Титу је написао: „Ти говори што пристоји здравој науци: Старцима да буду тријезни, поштени, чисти, здрави у вјери, у љубави, у трпљењу” (Титу посланица 2,1-2).

За старице додаје: „Старицама такођер да живе као што се пристоји светима, да не буду опадљиве, да се не предају врло вину, да уче добру, Да уче младе да љубе мужеве, да љубе дјецу, Да буду поштене, чисте, добре кућанице, благе, покорне својијем мужевима, да се не хули на ријеч Божију” (Титу посланица 2,3-5).

У овом низу врлина истичу се оне које потврђују улогу и место жене успостављене приликом стварања. Старице су позване да уче младе жене да „љубе мужеве”, а и оне саме су позване да буду „покорне својијем мужевима”. И остале врлине су у складу са помоћничком улогом која је женама додељена приликом стварања.

Овде није поента у старосној доби, него у духовној зрелости. Свима су потребни савети оних који су зрели и имају искуство. Свима требају „духовне мајке”.

Наравно, феминисткиње уче жене свему супротном од онога што саветује Св. Павле. Хришћанство и феминизам имају сасвим различит поглед на улогу и место жене.

10. Удовице

(Тимотију посланица прва 5,3-16)

Животни век у доба апостола Павла био је знатно краћи него данас. Посебно су кратко живели мушкарци. То је утицало на то да је постојало много удовица. Апостол Павле им се обраћа у дугом пасусу: „Удовице поштуј, које су праве удовице. Ако ли која удовица има дјецу или унучад, да се уче најприје свој дом поштовати, и зајам враћати родитељима; јер је ово угодно пред Богом. А права удовица и усамљена узда се у Бога, и живи у молитвама и у мољењу дан и ноћ. А која живи у сладостима, жива је умрла” (Тимотију посланица прва 5,3-6).

Апостол Павле дели удовице на богобојазне „праве удовице”, које се налазе „у мољењу дан и ноћ” и оне које се безбрижно проводе.

Изгледа да су побожне удовице биле признате као посебна групација у Цркви. Стога Св. Павле пише: „А удовица да се не прима млађа од шездесет година, и која је била једноме мужу жена; И која има свједочанство у добријем дјелима, ако је дјецу одгајила, ако је гостољубива била, ако је светима ноге прала, ако је невољнима помагала, ако је ишла за свакијем добријем дјелом” (Тимотију посланица прва 5,9-10).

Али има и лакомислених удовица: „А младијех удовица прођи се; јер кад побјесне против Христа, хоће да се удају” (Тимотију посланица прва 5,11). Није грех бити млад, па ни бити млада удовица, нити хтети удати се. Проблем је у нечем другом: „И имају гријех што прву вјеру одбацише. А к томе и беспослене уче се скитати по кућама, не само пак беспослене, него и језичне и свезнале, па говоре што не треба” (Тимотију посланица прва 5,12-13). Грех је беспосличарити и оговарати.

Стога Павле саветује: „Хоћу дакле да се младе удовице удају, дјецу рађају, кућу куће, а никаква узрока да не дају противнику за хуљење” (Тимотију посланица прва 5,14). Св. Павле захтева честит и побожан живот од удовица, као и од било које друге скупине.

11. Лоида и Евникија

(Тимотију посланица друга 1,5)

Лоида је била бака, а Евникија мајка Св. Тимитија. Св. Павле је ценио њихов допринос васпитању. Св. Тимотију је написао: „Опомињући се нелицемјерне у теби вјере која се усели најприје у бабу твоју Лоиду и у матер твоју Евникију; а увјерен сам да је и у теби” (Тимотију посланица друга 1,5). Св. Павле је препознавао васпитни рад ове две жене. Он је знао да на веру много утиче породично васпитање, поготово васпитање мајки и баки.

О важности верског васпитања Св. Павле говори Св. Тимотију: „Али ти стој у томе што си научио и што ти је повјерено, знајући од кога си се научио, И будући да из малена умијеш света писма, која те могу умудрити на спасеније у Христа Исуса” (Тимотију посланица друга 3,14-15). Св. Тимотије је био ученик Св. Павла, али су темељ његовом верском вапитању дале његова мајка Евникија и бака Лоида. Св. Павле је познавао и признавао вредност кућног васпитања којег дају жене.

12. Апфија

(Филимону посланица 2)

Св. Павле и Св. Тимотије у Филимону посланици најпре се обраћају Филимону, а затим и „Апфији, сестри љубазној” (стих 2). Могуће је да је она била Филимонова супруга. У сваком случају, Св. Павле је ценио жене и није пропуштао да их спомене кад треба.

13. „Избрана госпођа”

(Друга саборна посланица Светога апостола Јована Богослова 1)

Св. Јован је написао три посланице. Прва је саборна у правом смислу те речи: упућена је свим малоазијским хришћанима. Друга је упућена „избраној госпођи и дјеци њезиној” (стих 1), а Трећа „Гају љубазноме” (стих 1).

И поред тога што су Друга и Трећа посланица у формалном смислу упућене неким појединачним особама, оне су у суштини такође „саборне”. Тако се Св. Павле у писму госпођи заправо обраћа свим вернима: „Да буде с вама благодат, милост, мир од Бога оца и од Господа Исуса Христа, сина очина, у истини и у љубави” (стих 3). И даље: „Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу” (стих 10). И даље се обраћа заједници верних: „Много бих вам имао писати” (стих 12).

Али на крају посланице поново се лично обраћа госпођи: „Поздрављају те дјеца твоје сестре избране” (стих 13).

Могуће је да је ова госпођа у свом дому угошћавала хришћане из свог места и стога била неформални стуб хришћана. Како год, чињеница да је Св. Јован једну посланицу упутио једној госпођи указује на то да је он ценио жене.

14. Закључак

Жене се у Посланицама третирају као и у остатку Библије. Оне се у њима цене и поштују као бића онтички једнака с мушкарцима. Али у Посланицама нема никакве сугестије да би оне требало да буду „родно равнопране” с мушкарцима. Писци посланица поштују благочестиве и богобојажљиве хришћанке, али их не подстичу на „политику једнаких могућности” као савремене „родне” феминисткиње. Дух и слово Посланица потпуно је стран духу и слову савременог женскоцентричног феминизма. Са аспекта Посланица савремени феминизам је јерес и заблуда.