НЕМА МЕСТА ЗА СЛУЧАЈНОСТ

Свети Јован Кронштатски је јасно и гласно рекао: “Нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога“. И заиста: мада људи о томе вероватно нису ни мислили, завршетак рада комисије о Алојзију Степинцу која није донела никакве резултате скоро се поклопио са осамдесетогодишњицом Крваве литије у Београду, 19. јула 1937. Тада су жандарми, по наређењу Антона Корошца, римокатоличког жупника и министра полиције у Влади Краљевине Југославије, на чијем челу је био Милан Стојадиновић, насрнули на србску православну литију коју су водили епископи СПЦ, и која је кренула да се моли Богу за здравље патријарха Варнаве, по свему судећи отрованог због свог одлучног отпора Конкордату са Ватиканом.(1)

Четири дана касније, патријарх Варнава умире у мукама, али народна побуна, мало по мало, постиже циљ, и Стојадиновић мора да повуче Конкордат, који је у Скупштини већ био изгласан. После тога се пројављује гнев папе Пија Једанаестог, који прети да ће Срби због одбијања уговора с Ватиканом једног дана зажалити.

Ова одлука изазвала је и велики бес загребачког надбискупа Степинца, који ће и тада и касније Србе оптуживати за антикатоличку мржњу, и тврдити да с њима нема и не може бити заједничког живота. Читав 20. век је век у коме је Ватикан ратовао против Србства, и то на све могуће начине. (2)

Ипак, у 21. веку као да свест о томе међу неким Србима нестаје. На Сретење, 15. фебруара 2014. године, патријарх србски Иринеј, председник техничке Владе Србије Ивица Дачић, министар одбране Небојша Родић и други званичници у римокатоличкој цркви Криста Краља у Београду прославили су стогодишњицу Конкордата између Краљевине Србије и Ватикана (3), после чијег потписивања је Ватикан одмах дао благослов Хабзбурзима да униште малу православну Србију. (4)

Затим је, из неких, углавном нејасних, разлога, формирана је комисија о Алојзију Степинцу, која је, 2017. године, дошла до генијалног заључка да се код римокатолика само папа пита о канонизацији светих и да се ставови Срба и Хрвата о Степинцу разликују. Иако је деведесетих година 20. века, али и касније, папство све време на страни наших НАТО непријатеља и својих хрватских штићеника, екуменистичка блискост с Римом у врховима СПЦ буја као тропско растиње. Можда се зато ни не обележава осамдесетогодишњица херојског отпора конкордатском унијаћењу и смрти патријарха – мученика Варнаве. Ипак, да и ми то не бисмо заборавили, сетићемо се улоге великих србских светих 20. века, Владике Николаја и Оца Јустина, у борби за србску душу.

МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ И ЦРКВА

Период владавине Милана Стојадиновића, вође Југословенске радикалне заједнице, почео је једним символичким гестом: Стојадиновић је, за здравље своје мајке, жене и деце и покој душе свог оца, приложио иконостас у храму Св. Саве у Жичи, дело угледног руског иконописца Ивана Мељникова. „Гласник“ Србске Цркве је, у броју од 5. јуна 1936, истакао овај гест као пример да је код високих државних функционера још увек жива вера, „на чврстим темељима сазидано свето Православље“. Сгојадиновић је 16. јула 1936. посетио Жичу с генералом Марићем, и дао прилог за подизање монашког конака. Све ово је било веома добро прихваћено и од стране црквене јерархије, али и од стране народа.

Међутим, све се помутило када је почела прича о Конкордату. Мостови поверења срушили су се за најкраће могуће време, и више није било ничега што би могло да заустави оштро супротстављање епископата пројекту Конкордата. Стојадиновић је био вешт политичар, али се, очито, више уздао у вештину, него у врлину, и чинило му се да Србска Црква, позната по својој лојалности држави, неће реаговати. Ту се, међутим, преварио.

ОПАСНОСТИ УГОВОРА С ПАПОМ

Конкордат око кога се потрудила Влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Рима, који се сасвим ставио изнад државе Југославије. Критичари истог су, пре свега, тврдили да је Конкордат непотребан, јер га је у свету потписало свега девет држава, међу којима јесу биле Немачка, Италија и Аустрија, али и Хаити. Велика Британија и Француска никакав међудржавни уговор с Ватиканом нису имале. Указивало се на то да се римокатолицима даје могућност мисије међу православнима. Начело равноправности конфесија било је повређено ставом да ће римокатолички свештеници бити заштићени као и државни службеници (што није било предвиђено по Закону о Србској Православној Цркви). Римокатолицима је било дато право на рад у милосрдним установама и непосредно деловање међу болеснима и сиротињом. Римокатолички свештеници су били заштићени и пред судом више од православних: држава је морала не само да обавести њихову црквену власт о покретању поступка, него и да наведе разлоге због којих је поступак покренут, па чак и да формира мешовиту комисију са црквеном влашћу ако ова одбије да окривљено духовно лице повуче са положаја. По члану 14. конкордата, статус правног лица даван је римокатоличким установама у складу са канонским правом дотичне конфесије, а не у складу са државним законом. Било је предвиђено и широко изузимање из војне обавезе, итд. На то СПЦ није могла да пристане.

ПАРТИЈСКА ИЛИ НАРОДНА ДИСЦИПЛИНА

Борба против Конкордата била је оштра и одлучна, и са једне и са друге стране. Југословенска радикална заједница је избацила из редова својих посланика др Војислава Јанића и архимандрита Никона (Лазаревића), јер су гласали против Конкордата. Када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку да из заједнице верних буду искључени посланици који буду гласали за уговор с Ватиканом, епископ Николај је упутио писмо свим народним посланицима из своје епархије, и упозорио их: „Нека Вас не плаше партијском дисциплином, јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српсконародна и дисциплина црквеноканонска. Обе ове надживеће ону. (…) Глас народа, глас Божји. Тај народ дао Вам је мандат, а од тог народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно – би ли и ти Конкордатлија или не?“

НИКОЛАЈ ПИШЕ СТОЈАДИНОВИЋУ

Из Kpaљева, 20. јула 1937, Николај телеграмом преклиње Стојадиновића да „скида зло са дневног реда“, јер је „тешка рука Немањића Саве“, а кад га Стојадиновић моли за поверење и тражи да Николај „помирљиво утиче на своје колеге“, епископ жички му одговара да нема олаког помирења после премлаћивања народа код Саборне цркве у Београду, јер „др Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха. Уникум. А замислите како би римски Папа потресао цео свет, да је један српски жандарм ударио католичког бискупа“. А затим га упозорава на тешке последице изгласавања Конкордата: „Уверавам вас да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни ово ни оно. Но сав је народ потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт, све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама не види од Конкордат. Од времена такозване „владановштине“, ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас; и немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје да је кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом, и сви просвећени католици ужасавају се власти која се даје томе Кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато Вас и овим путем, и последњи пут, молим и преклињем: скините то чудовиште са дневног реда, те сачувајте земљу од потреса, сачувајте своју част и повратите свој углед у народу. Сачувајте себе од моралне и политичке смрти, то је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у 12 часу. Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути са дневног реда. Можда. Но сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас. Свако очекује најгоре. Ако изагитујете, на супрот вољи народној, вољи 7.000.000 Cpба и толико католика, да се Конкордат изгласа у Скупштини, шта сте са тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје име сте уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А Ви нисте самац; Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма. Нека вам је Бог на помоћ“.

Из писма се види да Николај није желео заоштравање сукоба, али је био неодступан у одбрани црквено-народних интереса.

СТОЈАДИНОВИЋ СЕ БРАНИ

Стојадиновић је, у писму од 22. јула 1937, покушавао да умири Николаја, тврдећи да, после Народне скупштине, Конкордат треба да прође Сенат, Краљевско намесништво и ратификацију, а да у том периоду „Влада и Св. Синод треба да буду у вези, да разговарају, а не да води борбу Св. Синод против Владе, да се прети народним посланицима, да се шире летци, да звоне звона, да се истичу црне заставе, итд“. Стојадиновић је уверавао Николаја да је „добар православни Србин“ и да „воли своју веру“. Верујући у исправност своје политике, која је подразумевала приближавање Берлину и Риму и обуздавање хрватских тежњи (а Стојадиновић је знао да само Ватикан може умирити Хрвате), он је покушавао да направи компромис, који, нажалост, није био само то.

ЧОВЕК ИЛИ МИНИСТАР

У писму др Нику Суботићу, Србину из Далмације, министру правде, Николај га упозорава да је „изнео пред представнике народне уговор са прастарим непријатељем Српства и Православља и да га је бранио и заступао“, па се пита да ли је Нико Суботић као Србин жив или је умро. Министру просвете Стошовићу Николај је рекао да у Конкордату уопште није реч о помоћи нашим католицима, него о учвршћивању папске власти на Балкану. Замерио му је што није посаветовао Стојадиновића, него је све препустио Москателу, „папином експоненту“, и питао га је: „Ја ли теби ротаријанство ближе срцу него Српство и Православље и правда Божја?“ И додавао: „Теже је бити човек него министар. Немој се љутити што се усуђујем дати ти један савет – можда једини и последњи у овом животу – БУДИ ЧОВЕК, МАКАР НЕ БИО МИНИСТАР„.

НИКОЛАЈЕВА НАЧЕЛНОСТ И ЈУНАШТВО

Владика је, у доба антиконкордатске борбе, био помно праћен од стране „среских шпијуна“. Један од њих је известио начелника среза трнавског, да, приликом беседе у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, када је беседио о стогодишњици чачанске Гимназије, ни једном речју није поменуо Конкордат, нити је говорио против краљевске владе и појединих њених чланова. Међутим, Николај је одбио да оде у саму Гимназију и освешта спомен – плочу, јер су се у школи налазили Стојадиновићеви посланици који су гласали за Конкордат, као и министар Војко Чвркић.

Напади на Светог Николаја Жичког у то доба ишли су чак и до покушаја атентата, како сведочи оновремени жички искушеник, а сада архимандрит, Јован Радосављевић. Атентат је избегнут после сабора богомољаца о Крстовдану, септембра 1938, када је ђакон Тимотеј открио младог човека с револвером у руци како хита на спрат жичког конака где је Владика седео са својим гостима. Сумњало се да је иза покушаја атентата стајао војвода Коста Пећанац, у договору са Миланом Стојадиновићем.

О ЈЕДНОМ ВИЂЕЊУ

Владика Николај је, у војловачком ропству, испричао о једном виђењу из доба борбе против конкордата. То је 24. децембра 1942. записао отац Василије (Костић):“Говорећи о игуманији Петронији, Владика говори да је она врло духовна монахиња, што говори следећи пример:За време конкордатске борбе 1937. године у току једне молитве имала је Игуманија интересантно виђење, које се трипут поновило. Јасно и разговетно је чула глас: Иди и реци Милану Стојадиновићу, председнику владе, који данас држи збор у Петровграду, да се измири са владиком Николајем, иначе пропашће и Српство и Југославија. Игуманија је отишла и саопштила Милану Стојадиновићу све овако. Он је променио боју лица, замислио се, извадио 3000 динара, рекавши:“Сигурно Вам треба за манастир.“ – Не, одговорила је игуманија. Имамо свега; дошла сам искључиво поводом реченога. Иако је Стојадиновић обећао да ће учинити како му је рекла, није испунио обећање.“ И заиста: пропало је и Србство и Југославија.

ОТАЦ ЈУСТИН: ПАПИЗАМ ГОРИ ОД ФАШИЗМА И КОМУНИЗМА

У својој беседи „Борба за српску душу“, Свети Јустин Ћелијски је објаснио смисао антиконкордатске борбе: “Чиме је Србин велики и славан? – Светим Савом. Чиме је Свети Сава велики и славан? Господом Христом. Јер је вером у Господа Христа и животом у Христу Растко преобразио себе у Светог Саву, и постао највећи Светитељ и највећи Просветитељ рода Српског. /…/Срби су увек били непобедиви кад год су се светосавским оружјем борили за своју душу, за своју слободу и правду. Само вођени и предвођени Светим Савом, Срби су недавно однели победу над конкордатском немани. Победивши ову неман, Срби су победили главног непријатеља своје душе: црну интернационалу. Победивши пак црну интернационалу, они су тиме победили још две интернационале: црвену – комунистичку и жуту – капиталистичко-фашистичку. Јер, не треба се варати: папизам је отац и фашизма и комунизма, и свих покрета који желе да се човечанство уреди насилним средствима, механички. Фашизам је идолатрија народа; комунизам је идолатрија класе. И један и други хоће да усреће човечанство мачем и огњем; и један и други изједначују грех са човеком, и због греха убијају човека. А знате ли ко их је томе научио? – Њихов рођени отац: папизам. Јер је средњевековни папизам то први пронашао и остварио кроз „свету“ Инквизицију: грешници су убијани због греха, јеретици су спаљивани због јереси, ad majorem Dei gloriam =за већу славу Божију, да би папе могле изградити свесветску папску државу. Јер треба бити правичан: папизам је гори и од фашизма и од комунизма, јер, док фашизам уништава своје противнике у име народа, а комунизам у име класе, дотле папизам уништава своје противнике у име кроткога и благога Господа Христа.“

ОТАЦ ЈУСТИН О НОВОМ СВЕТОМ САВИ

У тој истој беседи, отац Јустин каже: “Срби су срцем осетили сву опасност која им прети од папистичке интернационале, и устали као један човек, вођени киме? — Другим Светим Савом: владиком Николајем. Он је апостолски неустрашиво, златоустовски убедљиво, светосавски мудро водио наш народ кроз борбу са конкордатском немани. И голоруки народ је однео победу над оружаним насиљем? Чиме? – Светосавским оружјем: православном вером, православном правдом, православном истином, православном ревношћу, православном неустрашивошћу, православном трпељивошћу. Благодарећи еванђељској делатности Владике Николаја, седмоврата Жича је у наше дане постала неосвојива и необорива тврђава Светосавља и Православља. Из ње, богомудри Владика Николај, као други Свети Сава, мудро крмани нашом народном душом водећи је Светосављем кроз буре и олује наше тужне и несрећне данашњице. Дела су његова уистини светосавска. Реците, зар је од дана Светог Саве Српски народ имао већег владику, већег просветитеља, већег апостола, већег исповедника, већег беседника, већег народњака, већег градитеља од Светог Владике Жичког Николаја? – Није, сигурно није, и по хиљаду пута: није./…/ Човек, човечанство се никад не може уредити и усрећити без Христа, поготову против Христа. Сви такви покушаји завршавају међусобним клањем, самоистребљењем и људождерством. Испуњавајући овај аманет Светога Саве, ви ћете бити победиоци у свима борбама које водите за своју Православну, за своју Светосавску, за своју Српску душу. И тако ћете, витези Светосавља, стати у ред наших бесмртника, на чијем челу блиста наш непобедиви вођ – Свети Сава, чији лик краси наш најновији Свештеномученик – Патријарх Варнава“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Некада су слуге папизма тровале србског патријарха Варнарву, јер је бранио народ свој од ватиканских претензија – данас у врховима СПЦ цвета екуменско цвеће, а уместо отрова посеже се за медом и млеком. Некада смо имали Владику Николаја, који је политичарима претио тешком руком Немањића Саве, а данас имамо подршку извесних високих клирика ЛБГТ пропагандистикињи Ани Брнабић и њеном налогодавцу, жељном да мења свест Срба, неуспелом имитатору Милана Стојадиновића, председнику АВ. Некада смо имали Светог Јустина Ћелијског, који је Ватикан смео да назове црном интернационалом и претечом комунизма и фашизма, а данас на Богословском факултету СПЦ тако нешто нико не сме ни да зуцне. Некада смо имали епископе које туку у Крвавој литији, а данас „сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше“. Па ипак, ипак…Што рече песник: “Није све пропало кад пропало све је“. Снажне реакције србске православне јавности на комисију о Степинцу и сличне подухвате показују да смо, као и пре осамдсет година, спремни да останемо уз Светог Саву и Свештеномученика Варнаву, ма шта о томе мислили компрадори маскирани у политичаре или клирици који су утонули у визије екуменског братства и јединства. И то је, ма како нам било тешко, ипак добар знак. Живеће овај народ.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 22. јула 2017):

1.svetosavlje.org/konkordat-i-smrt-patrijarha-varnave/; borbazaveru.info/ZIP/konkordat.pdf

2. scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2004/0085-63200403423V.pdf

3. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/patrijarh-irinej-drzhavni-vrh-na-proslavi-konkordata/
4.www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/zaboravleni-chinilats-srbotsida/

Извор: „Фонд стратешке културе“