У доба Вучићевог проласка с војском према Београду, сећа се Милан Ђ. Милићевић, разговарали су сељаци о зулуму који народ трпи од Обреновића. Док су брали кукуруз, један упита: "А да ли је под Карађорђем било зулума?" рече: "Е, мој брате, било је, како није; било је зулума да пропишти материно млеко; али се онда ратовало с Турцима, па је то друга ствар. Ја сам слушао/.../ да је Карађорђе сам, својом руком, убио сто људи крштених Срба, па је њему Бог све опростио за то што је 'ришћанлук ослободио од Турака!"

У овој реченици види се да су Срби веома добро схватали улогу снажне историјске личности у ванредним околностима. "Не може се царство задобити,/ на душеку све дуван пушећи", вели Филип Вишњић у "Почетку буне против дахија". Пет векова турског ропства, сва понижења и страдања која је србски народ доживео, тражила су одлучног и озбиљног човека, спремног да иде преко препрека, човека свесног да се борба за духовну и политичку слободу не може стећи вештином, него врлином (Владика Николај), али и човека који не преза пред кршењем сваког отпора сагледаној стварности ка којој се стреми, стварности слободне Србије. Зато није случајно да је Карађорђе на силу у устанак гонио оне који су одбијали да му се придруже, па чак и палио србска села која су била у "лепо" с Турцима. Јер, племенски менталитет и склоност партикуларизму били су веома озбиљна опасност на путу ка обнављању немањићке државе. ( Сетимо се да су сви велики србски владари морали да се боре против тог партикуларизма: и Немања, и Свети кнез Лазар, оснивачи најважнијих средњовековних династија, прво су победивали средобежна стремљења великаша који су хтели да буду обласни господари што се не осврћу на потребу очувања државне целине.) Ту Карађорђе није имао милости: свако ко се супротстави снажној власти без које нема заједничког прегнућа, биће сурово кажњен.

Вуков опис онога што се дешавало је најсуштинскији за отимање Карађорђеве државотворне свести:"Кнезови и остали поглавари изнајприје изаберу и поставе Црнога Ђорђија, као готово да им буде слуга; али он, добивши власт и силу у руке, стане владати и свима заповиједати господарски! Кад се ова буна овако срећно протегне и они виде да старјешинство доноси чест и славу и богатство, онда се сваки стане кајати што он није старјешина; и декоји од ових већих дахијских старјешина стане радити, ако не може над свима бити старјешина, барем у својој нахији да му нико не заповједа. Зато стану викати на Црнога Ђордија да је он хајдук, и да хајдук земљом и народом нити је кад управљао, нити може управљати. А ни једноме од ових поглавица није тако било за невољу да се наочиглед сад одмах мрзи око тога с Црним Ђорђијем као кнез Теодосији; јер он не само што је главно старјешинство од себе одбацио и Ђорђији наметнуо, него му је Ђорђије мало-помало и нахију Крагујевачку, у којој су изнајприје обојица заповиједали, узме сву под своју власт. Зато се он у Пећинама (више Остружнице) свади с Ђорђијем и потегне из пушке да га убије, но пушка га превари, а Ђорђије онда потегне те њега посред сриједе, говорећи: "Којекуде, по души те! Кад си знао боље од мене уредивати и заповиједати, зашто си мене нагонио да се овога посла примам?" " И зато су се сви плашили Карађорђа, што је потврдио и сам кнез Милош. Кад му је сектерар Димитрије Јоксић прочитао да Вук Караџић у спису о Правителствујушћему совјету вели како се војводе нису бојале Карађорђа, Милош је узвикнуо: "Лажеш, Вуче, лажеш!", а затим га опсовао и додао: "Ја се љутим на Вука што пише тако. Он или не зна како је било, или навалице лаже. Како да се војводе нису бојале Карађорђа, кад није било ниједнога ком се нису тресле хаљине на њему кад пред Ђорђа излази? Бре, бојали су се, те још колико!"

Карађорђе је свесно усађивао тај страх у људе. Јер, у ванредним околностима, поготову у борби за слободу и државу, свако попуштање и сваки кукавичлук може скупо да кошта, и да однесе на хиљаде људских живота. Вожд је устанак почео само као буну против дахија, али га је наставио као борбу против Стамбола. Не заборавимо, Срби су први балкански народ који се усудио да се дигне против султана. Грци ће то учинити тек 1821. године, када су Срби иза себе имали и Орашац и Таково. Карађорђе је осећао народну муку као своју, и није био насилник ради насиља и доказивања да је он господар, а сви други робље... Када је Карађорђе 1813. у Јагодини срео газда Младена и изложио му свој план одбране, којим је требало штитити не само војне положаје, него пре свега народ, Младен је био незадовољан и противио се томе. На то га је Карађорђе упозорио да ће народ, без заштите, изгинути као стока. Младенова реченица "Нека гину. Свадбе без меса не може бити", навела је Карађорђа да дубоко уздахне, лекне и узвикне: "Еј, Младене, Младене! Бог те убио! Досад је овај народ био о мојему врату, а одсада нека је о твојему!", после чега је почео да бљује јед и тешко се разболео. Бол због народа - ето основне особине наизглед суровог вожда. Говорећи о томе, владика Атанасије (Јевтић) је почетком деведесетих упозоравао да у лажном вожду Србије, Милошевићу, нема ничег карађорђевског јер је у питању "осион и опак човек" у коме нема бола за ближњим, бола народног. "Личност је била", вели Николај Берђајев у својој студији "О човековом ропству и слободи". И то су људи добро знали и свим својим бићем осећали: иако је побио "сто крштених Срба", њему је "Бог опростио", јер је "ришћанлук ослободио од Турака".

 То јест, Карађорђе је устао у одбрану народних светиња - цркава, манастира, части и поштења србских жена и девојака. Није устао због земаљске неправде, него због зла које је почело да нагриза сам корен народног бића. и, наравно, тај устанак није био нимало случајан, него један од многобројних устанака народа који се никад није помирио с ропством. (Сетимо се да су мошти Светог Саве 1594. године биле спаљене од Турака зато што су Банатски устаници носили заставе са ликом Светог Саве и када је владика вршачки Теодор, који је био на челу своје пастве, одран жив).

У својој расправи "О супротсављењу злу силом" руски религиозни мислилац Иван Иљин нас упозорава на основна морална противречја рата у име добра: "Да, пут силе и мача није праведан пут. Али има ли другог, праведног? Зар је то пут сентиметалистичког несупротстављања, који је пут/.../ издаје слабих, саучешћа са злочинцем, "сакривице" са злотвором, и, на крају, наивно - лицемерног самозадовољства? Наравно, тај пут има "спокојнију" мање крваву спољашњост; али само лакомисленост и зла тупост могу да не осећају каква је цена за тај "спокој" и такву "пристојсност"... Онај ко пред агресивним злочинаштвом тражи идеално морално решење као циљ, тај не схвата основну животну трагедију: она се састоји у томе што у таквој ситуацији нема идеалног исхода. Већ најпростије присутво противуљубавне и противудуховне воље у души другог човека тај безусловно - праведни исход чине тешким и проблематичним: јер, како не судити и не осудити? Како не изаћи из пуноте љубави не узнегодовати духом? Како се не покренути и не супротставити? Али у присуству истинског зла, које се излива у спољашња злодела, идеално - праведни исход постаје тобожњи, лажни задатак. Тог исхода нема и не може да га буде, јер дилема која се јавља пред човеком за њега не оставља места. /.../ Злочинац, који је погазио духовно призвање човеково и на то приморава друге људе, ставља сваког, који је усвојио дело Божје, пред избор: оставити дело Божје и издати своје духовно и религиозно призвање, чувајуци своју "праведност", или остати веран Богу и призвању, остварујући га на путу који није праведан. /.../ Желећи добро, предан добру, он види да је приморан да у име свог религиозно истинитог циља на себе узме неправедност и можда кривицу и, на први поглед, да напусти добро; притом, са пуном свешћу о томе шта чини. Његов положај је морално - трагичан, и јасно је да је излаз из истог могућ само снажним људима. Али снажан човек своју снагу потврђује управо тиме лшто не бежи од сукоба у тобож врлинску пасивност, и не затвара очи пред трагичном природом истог, упадајући из малодушности у лажну душевност; снажни човек види трагичност свог положаја и иде му у сусрет, да би изашао за њега и претрајао га. Он на себе узима непреведност, али не себе ради, него Божјег дела ради. И то што он чини јесте његов поступак, његова сопствена делатност, коју он ни не мисли да приписује Богу. /.../ Подвиг овде није само у вођењу него у оној духовној напетости која је потребна за отворено и трпељиво ПРИМАЊЕ могуће КРИВИЦЕ. Напетост духа овде је неопходна не само да би злоцинац био усмрћен, него и да би се тај поступак поднео и да би се учињено дело пронело кроз живот, не чинећи свој поступак малодушним порицањем од неопходности истог, али и не идеализујући његов морални садржај".

Истинитост ових Иљинових речи на примеру Карађорђевом непорецива је. По Вуку Караџићу, он је био човек, домаћин, који није уживао у рату и ратовању, и није подјаривао најопаснију особину нашег епског менталитета - сујету, жељу да буде први по сваку цену и у свему. (Епска сујета је опасна управо зато што човека магијски Опија "вољом за моћи", и затвара му путеве ума; зато Вук Мићуновић Владики Данилу каже :"А ја зебем од много мишљења".) И кад је био најбогатији,носио је "старе своје плаве цакшире, изношен кратак цурак и добро познату црну капу"; спавао је са трупцем под главом. Ћерка му је са свим осталим сеоским девојкама ишла на воду. И још:"У Тополи би свак' помислио од њега да је сељак. С момцима је искрчио један крај шуме; одвео је воду на једну воденицу; после је имао обичај заједно са њима хватати рибу у Јасеници. Орао је и радио земљу. Свој руски орден је покварио једаред набијајући обруч на буре "... Пред собом имамо лик вође који је то постао захваљујући Божјем и наредном позиву, али вође који не стреми да буде нешто више од онога што јесте. Године 1807, у Малајници, он је руском пуковнику Паулицију рекао: "Знајте, господине, да ја не желим ништа друго, него да видим своју отаџбину ослобођену од Турака тако да никад више не страхује од њихова јарма; и онда бих се вратио мојему плугу".

Кад је било мирно доба, вели Вук, Карађорђе се није много мешао у оно сто се збива у држави, и све је препуштао канцеларијама: "Пуштао је ствари радо и позадуго нек' иду својим путем"... Али у ванредним околностима није било тако. Када су Турци навалили на Делиград, и кад је Карађорђе послао своје момке да сакупе сељаке по Тополи зарад кретања у борбу, један од позваних уби вождовог гласника. Десило се ово у селу Страгарима. Кад је чуо за то, Карађорђе дође са својом пратњом и убије и тог сељака и породицу му. Остало је живо само једно дете.

Године 1808. убио је Гавру Једнооког, буљубашу прекодринских бећара, који је одбио да зворничком паши врати зеленка, једног од три пашина коња која је Гавра отео. Карађорђе му је писао и молио га да зеленка врати да се сукоб са зворничким пашом не би продубљивао. Када су се срели, буљубаша реце: "Господару! Живот ми узми, а зеленка не дам", а Карађорђе: "Море, Гавро, зар ја да мирим, а ти да завадаш?" И, пошто је Гавра одбио да послуша, вожд га је убио, кукајући после над њим, јер му је био драг. (То Вук Караџић помиње као сталну особину вождову: жалио је онога на кога је дигао руку, и "није био осветљив - ако је коме једанпут опростио, после се није никад више ни сећао оних увреда".)

И тако долазимо до чињенице да је вођа првог србског устанка убио свог брата. Ево шта о томе каже Вук: "Рачунајуци на своје име, брат му се поприлично изметао из реда, а Карађорђе га је дуго трпео. Али кад он силова неку девојку, и њезина родбина стаде на глас викати да се тога ради и на Турке устало, Карађорђе се тако наљути да је свога рођенога брата, којега је јако пазио, за то недело обесио о кућна врата. Матери није дао плакати за њим". И још помињу сведоци да после тога три дана ни са ким није прозборио ни речи...

Овај, на први поглед застрашујући чин, најдубље нам указује на морални трагизам вожда Карађорђа. Када човек води један народ, он нема право на лични живот и на лична осећања. Он је сав народни, и сваки његов поступак својина је свих који иду за њим. Дакле, Карађорђе је убио брата зато што је брат силовао невину девојку, обешчастио женско чељаде, због чега су Срби и устали ("Не дирајте у њихове цркве,/ ни у закон, нити у поштење", поручивао је, према Вишњићу, Мурат на самрти Турцима који остају да владају Србијом, али га они нису слушали.) Све самовоље могле су се подносити, али кад је брат погазио свој и Карађорђев образ, образ једне Србкиње, образ читавог народа (јер, народ је устао да брани образ), онда није било милости. Зато он мајци и забрањује да кука. Поступак због кога је други њен син убијен је такав да он не заслужује да буде ожаљен ни као мртав. И ту долазимо до онога о чему нам је сведочио Иљин: човек који устаје да се оружјем бори против зла, увек мора бити свестан да на том путу нема добрих решења, и увек мора бити спреман да преузме одговорност за своје поступке, не приписујући их Богу, судбини, злој коби, него самом себи, слободној и одговорној личности која је стала на пут борбе до победе или смрти. Карађорђе ће три дана ћутати, црн као земља, и ужас ће обузимати његову душу од онога што је учинио; али, ником неће рећи шта га и колико боли, јер се од њега очекује да буде ваплоћење правде. Он нема право на лични бол и лични живот кад води један народ. Он је народу у Орашцу рекао: "Ко се ухвати у најмањој издаји, хоћу да убијем, да обесим, да ударам на страшне муке!" И народ му је узвратио: "То све хоћемо и ми!" Зато Карађорђе није могао ништа друго до да свог брата, издајника народног образа, обеси. Вожд није био сентиментални моралиста, него човек који је морао да "уздрма тартар" (Његош). Зато је тукао чланове Совјета ако неправедно изврше пресуду, говорећи "да нипошто неће трпети да народ страда од неправедна суђења".

ТРАГИЧНИ ЛИК

Као што је показао др Жарко Видовић у огледу "Трагедија и Литургија", античка трагедија је била религиозни чин по преимућству, то јест, ОДА у славу ТРАГОСА, жртве која је утемељила заједницу. Она није била драмско дело у данашњем смислу реч: ту нико није глумео ради "уметничких ефеката". Жарко Видовић тим поводом вели:"Исконска трагедија - од које је у литерарној трагедији могућ само одјек - је испаштање трагичне кривице човекове. Сама реч "трагедија" означава и то испаштање и слављење трагичне жртве (или трагичног јунака), оног који испашта. То слављење може да буде општенародно славље, јер жртва испашта кривицу читавог народа, те народ има и разлога да жртву слави, у трагедији, као општенародном слављу. То значи да су благослов и благодат потребни не само за победу над злом, за успешно испаштање кривице, него и за слављење те жртве. Јер трагедија је и СЛАВЉЕ, како то и сама реч каже. Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. То је опет јединство: испаштања, жртве која представља народ и, треће, самог народа са - божанством. Трагедија је дакле, општенародно славље, или, што је исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док је трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и СЛАВЉЕЊЕ те победе". ..Видовић је у доказао да је антички Грк већ био припремљен за еванђеље Цркве - трагедијом. Јер, Литургија, као објављивање Страдања, Смрти и Васкрсења Богочовека Исуса Христа, јесте слављење Пасхе, Жртве Господње која је утемељила заједницу благодатних синова и кћери Божјих у Њему, Сину Очевом по природи. Литургија је слављење Васкрса, "празника над празницима и славља над слављима, у коме благосиљамо Христа заувек", како пева Свети Јован Дамаскин у пасхалном канону...

Заједницу, дакле, утемљује ЖРТВА. Заједница може настати само око ЖРТВЕ, и то свесне жртве, онога који је понео свој крст као крст своје браће. То је дубоко осећање свих православних народа, међу којима Срби не чине изузетак. Погледајмо Русе: њихови први мученици, страстотерпци (трпиоци страдања), синови Светог кнеза Владимира, крститеља кијевске Русије, Борис и Гљеб, пострадали су од свог злог полубрата само зато што су одбили да му се супротставе, јер би то изазвало грађански рат. Они су више волели да умру него да проливају братску крв. (Један од новоканонизованих руских светитеља, Цар Мученик Николај II, такође се нашао међу страстотерпцима, управо зато што је поднео смрт скупа са својом породицом, јер је пристао да абдицира у корист брата Михаила да би се избегао грађански рат.) И први србски мученик, Свети краљ Јован Владимир, убијен је од сродника своје супруге Косаре, Владислава, зато што није хтео да се злу супротстави злом. Жртва ја, наравно, темељ србске заједнице управо кроз двојицу највећих светитеља србског народа - Светог Саву (који, како бележе Доментијан и Теодосије, каже да није пожалио чак ни своју душу да би дошао у Србију и учио оне којима поука треба и чије ће мошти 1594. бити спаљене на Врачару) и Светог кнеза Лазара, опредељеног за Царство небеско, без кога се царство земаљско расипа на балканским ветрометинама. Причешћивање свих ратника у "бијелој Самодрежи цркви" пред одлазак у бој на пољу Косову значило је најнепосредније сједињење са Христом, чија жртвена смрт и васкрсење постају залога вечне победе.

Тако доиазимо и до смисла Карађорђевог у историији србског народа. Он остаје у свести својих потомака личност надисторијска која надилази фактографију. Иако није био без својих слабости (многе од њих описао је Вук Караџић), он је зрачењем своје личности постао "отац Србије" (Његош). Чиме? Управо тиме што је своју главу продао за њен мученички венац, што је у "Посвети праху оца Србије" Петар II Петровић и рекао.

ЧОВЕК БОЖЈИ

 Трагични лик србског устанка, који је у себи имао све мане и врлине србског човека, Карађорђе је увек остајао човек Божји. Он је, у дубини душе, носио веру у Христа и свеце Његове, што је много пута доказао, пре свега својим делима. Још за време фрајкора, када су војводе са народом морале да беже пред Турцима у Аустрију, скупа са осталим угледницима, на плећа је подигао ћивот са моштима Светог Стефана Првовенчаног, србског краља, и понео га ка манастиру Фенеку, да га Турци не би спалили. И то ношење србског завета на плећима и у души суштина је Карађорђевог бића. И зато су страдали они који су дигли руку на великог Вожда. Никола Новаковић, који је секиром убио Карађорђа и његовог момка Наума, пошао је према Будиловини, месту свог рођења, али је упао у реку и вода га је однела под точак воденице, где је, поломљених костију, издахнуо. Сахрањен је без белега на гробљу у Опарићу. Вујица Вулићевић је ослепео на једно око и умро од живих рана. Милош Обреновић је био протеран из Србије, а син му је убијен. Драгутин Милетић, потомак Николе Новаковића, који је крајем XX века живео у селу Опарићу, у изјави за новине је рекао:"Уби нас кумовска крв. Откад је мој чукундеда убио Карађорђа, на нашу кућу је бачено проклетство. Нема шта нисам радио у животу да бих нешто стекао, али не вреди. Трудили су се и моји преци. Не да нам се. Ја дуго нисам веровао те ствари. Тврдио сам да су моји били нерадници, али ме је мој пример разуверио. Покушао сам да "доскочим" судбини. Послао сам сина из села у Рековац, али ни то није вредело. Чим је почео да ради, тешко се повредио. Тешко живи. Не може ни себи да помогне, а камоли мени"...

И зато Карађорђе још шаље поруке свом народу. Тако је у ноћи између 13. и 14. октобра 1993. небо изнад Покајнице било обасјано крвавом светлошћу, а изнад места Карађорђевог убиства звуци и светлост били су застрашујући. Ова знамења су очито најавила страдање Срба из Крајине и Славоније, Босне и са Косова, страдање читавог народа кога је утварни вођа водио у понор.

Србски народ је трагедијски народ, то јест народ чије се заједништво заснива на жртви и прослављању истe. Двестагодишњица Првог устанка, коју дочекујемо под полуокупацијом туђина и његових гаулајтера, треба да нас на то подсети. "Жртвена глава вожда Карађорђа" (Владика Амфилохије) још увек је глава око које се можемо окупити и која нам може донети наду да није све изгубљено. Јер, како рече немачки песник Хелдерлин, "где је опасност, расте и оно спасоносно".

ЛИТЕРАТУРА:

1. Вук Караџић : Живот српских војвода, Нолит, Београд 1967.

 2. М. Ђ. Милићевић:Карађорђе у говору и твору, Хипнос, Београд 1990.

3. Иван А. Иљин: О супротсављању злу силом, у "Сабрана дела И. А. Иљина, том пети, Руска књига, Москва 1995. (на руском)

4. Чуда Божја у XX веку, Православна мисионарска школа, Београд 2000.

5. Жарко Видовић, Трагедија и Литургија, Византијско огледало, Ниш 1996.

Из књиге "Зашто плаче Свети Саве"