Драги у Христу,

Зажелио сам да подијелим с вама и вашим читаоцима неколико глава из аутобиографске књиге једног познаника – проф. Александра Дворкина, главног сектолога Руске цркве, великог заштитника Православља. Превео сам само мајушни дјелић његовог остварења које је од изузетног и умјетничког и историјског значаја, будући да је написано живим и изражајним стилом, а описује неке од главних учесника руског и општег православног живота двадесетог вијека.

У наслову дјела стоји и назив „роман“: проф. Дворкин га је тако назвао зато што се усредсредио само на неке интересантне и забавне доживљаје из свог бурног живота, а доста ликова је описао под другим именима, пошто су особе још живе, и неке од њих није најповољније оцијенио.

Аутор нам у изабраним поглављима пружа јединствен увид у живот једног центра римокатоличког апарата за придобивање и преобраћање православних. Уопште не чуди да је дух описан у тој установи врло сличан, ако не и истовјетан, духу данашњих српских модернистичких виших и високих богословских школа.

Прво да се оградим: на овакво размишљање су ме подстакле све чешће вијести из образовних установа СПЦ да поједини професори уче будуће свештенике и владике да служе осакаћене службе, да им већ од најнижих разреда усађују минимализам и модернизам разних видова, а да се с друге стране бројни ученици предају сваковрсном разврату, чак и јавно правдајући противприродни блуд. Познајем велики број наставника и ученика који не потпадају под ове описе, и имам велику срећу да су свештенослужитељи мог матичног храма трудољубиви и здрави породични људи (мада се не слажем са свима њима у погледу свих актуелних струјања у нашој Цркви). Једном ријечи, не желим да уопштавам: мој коментар се односи само на оне раднике и ученике наших богословских установа који су одрекли свештеног Предања и личног подвига, замијенивши га теоретисањем, млакошћу и модернизмом.

Прелест и замка нашег савременог богословијског система, обликованог да производи духовно заражене и немоћне људе, који своју немоћ треба да шире на читав црквени организам, изгледа ми отприлике овако (по начину уњедравања и степеницама пада):

1. Духовни живот се замјењује интелектуалним – богословијске школе не уче стицању молитвене него мисаоне праксе одн. памћења података.

2. У младе главе се убацује црв сумње: настава је преузела основно начело западне науке и образовања, а то је еволуционизам – све ствари (укључујући и духовне и душевне) се развијају од једноставнијих облика ка сложеним, настава је ту да тај механизам предочи и практично докаже. Разоткривају се и наглашавају неки саблажњиви подаци из црквене историје и одступања појединих Отаца од општег сагласја Отаца. Предање, дакле, није уједначено и хомогено, није дисање Духа, није непрекинута веза од Христа и апостола до нас, него је противрјечно, збуњујуће и климаво. Оци су били ограничени, понекад фанатични, без свих података којима ми данас располажемо. Православна пракса – па дјелимично и само богословље – је извитоперена и искварена, те се треба вратити старијем и изворнијем. А, шта је то старије и изворније одредиће управо ти професори, Лутери, који с православним животом и предањем немају ама баш ништа. Изворан је, према њима, неки вјерски минимализам, потпуна трпељивост одн. равнодушност, и – љубав.

3. Еволуционизам и релативизам узимају данак непосредно од спасоносног живота: лична (келијна) молитва, вријеме посвећено искључиво личном односу са Богом – основ духовног живота – своди се на минимум или се потпуно укида. Свештеник или монах одн. владика без келијне молитве је човјек безрезервно придобијен за другу страну.

4. Стање се правда литургијским перформативом – довољно је „евхаристисати“, то је ионако осовина и смисао свега.

Литургијски перформатив се због недостатка личне припреме претвара у најобичнији перформанс, површно учешће у опетованој представи. Улоге свих осим свештенослужитеља се своде на другоразредне или посматрачке, док се нагласак у потпуности пребацује на главног глумца – моћника који треба да се највише чује, пошто располаже магичном моћи и дијели је присутнима, те упризорава проповиједајућег Христа.

Пречеста представа се настоји што више скратити јер јој се изгубио сваки смисао сем грубог материјалног сједињења са материјализованим Божанством које је на дохват руке и заправо свакоме на располагању (једини услов је добар однос са магичним главним глумцем).

5. Пост је тежак, тешко се држи, пошто је и његова корист проглашена тек за релативну. Ово се аргументује „еволуцијом посних правила“. Аргументација је како са гледишта историографије, тако још и више са становишта аскетике, крајње суманута. Међутим, реформатори ту не предлажу повратак изузетно строгој пракси првобитних хришћана, већ једноставно проглашавају посна правила Православне Цркве, у облику у каквом су се искристалисала и била у употреби посљедњих седам вијекова, неважна и „само једна од“.

Зато се пост минимализује и избјегава, умјесто њега се предлаже хуманитарни рад – дакле, предлаже се да се лични подвиг – неопходан за правилно психосоматско дјеловање хришћанина – замијени друштвеним подвигом (који за духовне почетнике може бити и те како штетан, с обзиром на његову примјетљивост).

А, сваки други подвиг постаје крајње незамислив.

6. Обуздавање тјелесних страсти је у таквим условима немогуће и без видљиве сврхе, с обзиром да је Бог „љубав, сунце, радост и цвијеће“, те гријехове не узима озбиљно. У мушком окружењу, неизвјежбан подвигом, без молитвене сржи, уз помоћ шаптања и кинематографске технике свог непријатеља, у друштву гдје је то једна од најомиљенијих тема, млади богословац може лако да у себи „препозна“ хомосексуалца. Наравно, њега је Бог таквог створио, Мојсије и Павле и сви свети Оци су само религиозно-митолошке пројекције старих етичких обичаја преживљених друштава.

7. Поред мисаоне вјежбе у читању прелаштених паришких и фанарских градитеља нове теологије, нове цркве и новог свијета, једино у што се збуњени млади богословац може усмјерити јесте тежња за хијерархијском моћи и управљањем, што се у души младића оправдава намјером да ће с тог положаја моћи и друге да просвијети, односно да им омогући уживање у истим дубокоумним разглабањима и естетским угођајима (музичким и ликовним), те да шири културу трпељивости, општег узајамног разумијевања и – љубави, наравно.

Тиме се круг склапа, дух Еванђеља и сви еванђеоски циљеви су у цјелини замијењени свјетовнима.

Тако се поједини млади српски богословци претварају у карикатурне контуре свога позива, чија комитрагичност је очигледна сваком посматрачу. Но, пошто већина посматрача нема исту љубавну безграничност као млади богословци, они се саблажњавају и бјеже од призора те клике која се много лакше уклапа у, примјера ради, Рембоове или Бодлерове описе париске декаденције fin de siècle-a, него у ма какав истинско хришћански контекст.

Можда бисмо овим несрећним младићима – младим српским богословцима који се осјећају странцима у својој заосталој Цркви и заробљеницима погрешних тијела – требали да пожелимо да што више уживају у умјетности, да приграбе што више црквено-земаљске моћи, да се што више наслађују у својим полним истраживањима, пошто ће у вјечности бити ускраћени од ма какве радости? Или бисмо можда ипак требали да се помолимо за њихове душе да се бар у овај касни дванаести час освијесте?

У сваком случају, ево описа проф. Дворкина, нека их прочитају, па се евентуално одлуче да пређу у неку другу црквену заједницу која ће им омогућавати лагоднију атмосферу, мање гриже савјести, и лакше остваривање својих циљева. А Православље нека рађе оставе примитивним будалама које су без божанске љубави, вјерују у неокрњеност Предања, и сматрају да Господ спасава уз молитву и подвиг.

Ален Новалија, Љубљана

+ + +

Александр Дворкин: Моя Америка: Автобиографический роман в двух книгах с прологом и двумя эпилогами. Нижний Новгород: Христианская библиотека, 2013. Стр. 648-654, 672-685.

ЧЕМУ РУСИКУМ

Сада ћу се вратити својим општим утисцима о римокатолицизму. Као прво желим да кажем нешто о самом Русикуму у којем сам провео целих шест месеци.

   Почећу од тога да сам се у Русикуму први пут обрео још лета 1982. године, када смо ја и Џефри путовали кроз Италију на повратку с Атоса у Лондон. Свратио сам тамо да видим како установа изгледа – већ одавно сам имао жељу да разгледам њихову библиотеку. Та посета ми је остала у сећању највише по једној појединости.

Ја и Џефри позвонисмо на врата и рекосмо вратару да смо православни богословци из Академије св. Владимира, Американац и Рус, те да бисмо желели да погледамо библиотеку. Он нас замоли да сачекамо и обећа да ће одмах довести некога ко ће нас преузети. Кроз неколико минута пред нама се појави веома времешан и наочит свештеник у православном подраснику и проговори са мном на беспрекорном руском – његов изговор беше можда чак и сувише правилан. Рече да се зове Вићентије. Као и целокупно руководство Русикума, и он беше језуита. Како сам касније сазнао, пореклом је био из Литве, после рата се беше нашао на Западу и тек тада је по задатку научио руски, да би могао да се посвети руској тематици. Служио је тај свећеник само по источном обреду, носио православну богослужбену одежду, читао источне оце и руску класику – све у свему, уложио је највеће могуће напоре да постане Рус.

Тада још ништа од тога нисам знао. И ето, тај мени непознати старчић прозбори:

- Ви сте Рус из Америке – поче он – зовете се... Александар Дворкин. Сада сте завршили прву годину Академије св. Владимира. Ви сте трећи човек из Совјетског Савеза који студира на тој образовној установи. Пре вас су тамо студирали отац Јаков Филипов-Менделсон и отац Андреј Трегубов. Њих двојица још нису завршили академију. Мада сам чуо да отац Јаков, изгледа, ради на својој дисертацији. За сада немам података да ли ју је довршио или није. Јесте ли упознати са тим?

Рекох да је, колико знам, још није довршио.

- Да, да, тако сам и мислио... А, ове године се спремао да се упише на вашу Академију Виктор Соколов. Је ли се уписао?

Рекох да је Виктор Соколов долазио, али да је одлучио да почетак студија одгоди до идуће године. Свештеник све то уредно записа у своју бележницу, захвали нам се и објасни да му је то послушање – да скупља информације о свим православним Русима у иностранству, те да су моји подаци за њега веома важни.

После, када сам становао у Русикуму, отац Вићентије ми је показивао своју картотеку. Радио је са многим изворима информација, обрађивао је огромне количине података, и имао је отворене досјее практично свих барем мало виђенијих православних Руса у иностранству, као и многих по било чему запаженијих православних Руса у Русији. За клир је имао посебну картотеку – најпотпунију од свих. Треба узети у обзир да су информације иза железне завесе допирале веома нередовно, тако да је сву своју базу података он сакупљао мрвицу по мрвицу.

Ништа лоше о оцу Вићентију, сада већ покојном, ја не могу да кажем. Био је крајње мио човек, између нас се развио врло топао, чак и срдачан однос: пропиткивао сам га о његовом животу, а он се са задовољством предавао успоменама. Пар пута ми је веома помогао, за што сам му и до сада захвалан. Али, ради се о нечем другом – о послушању које му је дао његов ред: да прати људе, који то нису ни наслућивали, те да о њима скупља досјее. Само по себи се намеће питање: с којом намером се то радило?

+ + +

Запитајмо се прво зашто је уопште требало да се оснује Русикум и шта је он заправо. То је папски колегиј за проучавање руског православља. У Риму има још и Украиникум, Грекум, и тако даље – дакле, колегији за проучавање свих основних православних народа и њихових Цркава.

Русикум је био установљен десет година после бољшевичке револуције. Његове осниваче је водила идеја да совјетска власт, како се многима тада чинило, не може дуго одржати, те да ће се кроз неко време свакако срушити. Како нам је познато, Римокатоличка црква је врло активно сарађивала са бољшевицима, трудила се да са њима успостави односе, а подржавала је и обновљенце[1] и убацивала међу њих своје агенте. То се дешавало у двадесетим годинама, када се совјетска власт свом силином и жестином обрушила на Православну Цркву. Црква је, природно, била ослабљена, а могло се десити да до очекиваног пада совјетске власти, како су на то гледали из Ватикана, буде и сасвим уништена. Да је до тада Ватикан припремио католичке свештенике који се наизглед ничим не би разликовали од православних, те их масовно слао у Русију, онда би сва земља, ни не приметивши, постала римокатоличка. Замислимо само: совјетска власт се срушила, Цркве нема – имају само поједине неповезане парохије… И, одједном се појављују спремни кадрови – образовани свештеници и епископи, који говоре руски, служе по источном обреду, тек ту и тамо где треба помињући ромског папу. Они би дакле требало несметано да успеју заузети испражњено место.

Тих година су се сабирали књижевни фондови Русикума и Источног института. Бољшевици су продавали све: иконе, уметничке предмете, целе библиотеке… Многе књиге које су из земље изнеле избеглице од бољшевизма такође су завршавале у рукама прекупаца – емигранти су се злопатили и били принуђени да својину продају у бесцење. Све се то пажљиво пратило, те је Ватикан на распродајама куповао књиге за попуњавање одговарајућих библиотека. И мене је задесило да сам баш у њима радио.

Наравно, у време када сам ја боравио у Русикуму таквих планова више није било. После свршетка Другог светског рата је постало очигледно да се совјетска власт, упркос свим очекивањима, учврстила за дуго година, а да ће Црква, без обзира на све, ипак преживети.

+ + +

Русикум се налазио у великом палацу из 18. Века у самом средишту Рима. Фасада му је гледала на трг Санта Марија Мађоре, који је добио име по древном храму Дјеве Марије на Есквилинском брегу – једној од четири римске базилике од највећег историјског значаја. Радио сам у библиотеци ватиканског Источног института која се налазила у суседном палацу. Између две зграде постоји чак и подземни ходник, али само језуитима је било дозвољено да га користе. Сви „обични смртници“ су морали да изађу напоље, обиђу целу четврт и попну се степеништем са друге стране. У библиотеци сам радио свакодневно, тако да сам скупио довољну количину градива, направио гомилу забележака, ископирао мноштво страница. Књиге нису смеле да се износе из читаонице, тако да сам унутра само изабирао и копирао материјале, а сређивао сам их касно навече у својој соби у студентском дому. Поред тога, и сам Русикум је имао прекрасну сопствену библиотеку: пуно књига се могло узети одатле и радити са њима у соби. Када би поноћ прошла, ја сам завршавао с радом и излазио у шетње по ноћном граду, у самоћи уживајући у његовим лепотама. Тако су прилично једнолично, али веома садржајно, пролазили моји дани. За суседним столовима у библиотеци радили су знаменити римокатолички литургичари – стручњаци за православно богослужење – попут језуите роберта Тафта и професора Габријела Винклера. Сећам се како сам својим друговима у Америку ја о њима у писмима слао своја ироничка запажања.

У моје време су станари Русикума били доста шарено друштво. Прво, тамо је живела група постаријих језуита, представника „старе гарде“, који су управљали како повеликом имовином, тако и живљењем питомаца ове установе, а уз то су још водили  и богослужбени живот. Сви су прекрасно знали руски, бослужбени поредак и појање. Осим тога, били су ту и сами студенти. Рускиум је углавном имао улогу тематског „студентског дома“ за студенте разних папских колегија и универзитета који су се специјализовали за руско Православље.  Ако се радило о свештеницима, односно будућим свештеницима, онда је школовање и сам смештај плаћала бискупија која их је слала. Ако се радило о световним студентима, онда су се већином издржавали од стипендија. Поред тога, за оне који су се, тако рећи, специјализовали за руске ствари, Рускиум је пружао литургијску праксу – служење словенске литургије, проучавање типикона, додатне курсеве руског језика, и тако даље. Ипак, таквих није било довољно да напуне сав студентски дом, тако да су део места нудили трећим лицима. На пример, тамо је становало пуно унијатских арапских студената, који су се бавили својим предметима који никако нису били повезани са православном литургијом.

Када су планови да Русију наједном преведу у католичанство припали, разрадили су другу стратегију – покатоличавање Православне Цркве изнутра. Сада је главни задатак био другачије одређен (мада се од преобраћања појединих православаца у католицизам нико није бранио). Корисно је било деловати шире: кроз посебно разрађен пропагандни програм одгајати међу православним људима филокатолике који у својој Цркви треба да заступају католичке идеје и стварају све већи углед Римске цркве, а затим и дивљење овој. С том намером се и скупљају досјеи, а затим се веома пажљиво прати ма каква прилика када овај или онај православни свештеник пристане да се моли заједно са католицима, или да, ван сваког очекивања, пристане на заједничко причешћивање. Свака таква чињеница се бележила, да би касније послужила општој намени. На мене се, на пример, стално вршио благи „другарски“ притисак – сво време мог боравка у Русикуму.

Тада су у Риму била само два православна храма, грчки и руски, а потоњи је био у доста јадном стању – није имао чак ни сопственог свештеника. Отприлике једном на три недеље је долази мој стари познаник, отац Никола Црнокрак, српски свештеник из Париза. У време Васкрса је долазио на Страсни четвртак и остајао до Светлог уторка, а иначе је служио само сваке треће недеље. Када није било служби у руском храму, ишао сам у грчку цркву.

ЖИВОТ У РИМОКАТОЛИЧКОЈ БОГОСЛОВИЈИ

Осим два православна храма, у граду је била и богато украшена, са мермерним иконостасом, унијатска црква, која је била смештена у згради Русикума. Истина, њима се није свиђало када су их звали унијатима: „Ми унију – веле они – нисмо склапали, само служимо по источном обреду“. Тамо су служили на црквенословенском, хор је сјајно појао (то није могло да се пореди са нашим грофом који је у дуету са осем Ермогеном или сасвим сам појао за певницом[2]).

   На први поглед је литургија изгледала потпуно православно, али се ипак осећало да се ради о кривотворини. Разлика, за неупућеног човека скоро неприметна, је била у томе да се у јектенијама и на Великом входу помињао римски папа. Све пстало – језик богослужења, богослужбени поредак – било је скоро потпуно исто као у неком емигрантском храму изван Русије. Једино су бденије страшно скраћивали (трајало је мање од сат и по), а календар је био грегоријански, али ово се може наћи и у неким емигрантским парохијама. Често се дешавало да је неки наш земљак дошао у Рим и није никога нашао у руској цркви, а мала је била вероватноћа да је затим тражио тесну грчку црквицу, у којој су се, поврх свега, богослужења вршила на њему неразумљивом језику. Такав се скоро неизбежно обрео у Русикуму, где су му исказивали љубав, поштовање и занимање, где се пропиткивало и дружило, и звало на кафу – једном речју, све оно што човеку треба у страном граду. Човек је, ништа не сумњајући, одлазио тамо стално, исповедао се, причешћивао, а у римокатолицизам га формално нико није преобраћао (ако, дакако, он сам то није тражио). Када би таквог русикумског парохијанина питали које је вере, он би обично одговарао: „Ја сам православац, наравно“.

   Домаћини су били потпуно задовољни таквим одговором. Та, и сами су на слична питања исто одговарали: „Ми смо православци у општењу са римским папом“.

И мене су, дакако, звали на богослужења, и то прилично упорно. Пошто у грчкој цркви нису служили бденије, оне две седмице када оца Николе Црнокрака није било у Риму, на бденије сам одлазио у Русикум (на литургију сам, наравно, ишао код Грка). Просто сам тамо стајао и слушао појање, решивши да је тако боље него никако. Почеше да ме врбују: „Дођите, молимо вас, да појете у нашем хору“. На то сам искрено одговорио да немам ни слуха ни гласа. Међутим, нису ме остављали на миру. „Па добро, онда можете да читате за певницом. Добро је да ви говорите руски, наши студенти ће од вас научити правилан изговор“. Морао сам да одговорим да не могу ни да читам, пошто по канонима Цркве не могу да учествујем у инославном богослужењу. Затим је следило убеђивање са примерима да је тај-и-тај православац и тај-и-тај православац те-и-те године тако поступио, а тај-и-тај свештеник, па чак и тај-и-тај епископ су код њих служили литургију. Упркос томе ја сам настављао да одбијам, те на крају схватише да је ствар са мном безнадежна, те убеђивање престаде.

Биле су и друге прилике. На пример, по русикумском обичају је пред ручак у трпезарији један од питомаца читао било који одломак из Еванђеља по сопственом избору. Најчешће се читалац ограничавао на три-четири стиха. Недељу-две дана после мог доласка замолише ме да сутрадан ја прочитам Еванђеље. У недоумици како да поступим, назвах оца Јована Мајендорфа. Он ми рече да, пошто ово није црква него трпезарија, те да се читање не одвија у оквиру богослужења, не види канонских препрека. Погледах у календару које чтење је одређено за тај дан. Испоставило се да је баш тај одломак прилично дугачак. Након што га прочитах од почетка до краја, док га гладни католици слушаху с чежњом гледајући на врућа јела, никад ми више ништа слично не понудише.

Једном ме позваше на сусрет са папом Јованом Павлом II (тада још беше у пуној снази), који се сваке године одржава са свим православним стипендистима који бораве у Риму. Ваљда, чак највероватније, и то беше део оног пропагандно-агитационог програма, али ја не видех никаквог разлога да бих ово морао одбити. Сем тога, беше ми интересантно да изблиза видим чувеног понтифекса.

Прво присуствовасмо свечаној миси у цркви Светог Павла, а затим нас за аудијенцију одведоше у велику дворану иза олтара. Православни стипендисти су били већином грчки студенти, али било је и других: Румуна, Срба и још неких. Постројише нас уздуж зида и наручише нам да чекамо „светог оца“. Кроз петнаестак минута он уђе окружен дружином помоћника, па му нас показаше. Папа је прилазио свакоме, говорио неколико речи и пружао руку за целивање. Ја је не пољубих него просто стиснух. Папу обавестише да је то, ето, наш једини руски стипендиста. Он очигледно то не схвати, па ме неколико пута на италијанском упита ко сам, те ми постави неколико тривијалних питања на врло јадном енглеском с крајње израженим пољским нагласком, потом закорачи ка моме суседу. Упркос вестима са свих страна како папа одлично влада руским језиком, ја од њега не чух ни једне речи на руском. 

Мене је поразило лице знаменитог понтифекса: на фотографијама и на телевизији изгледао је као изузетно благ, можда помало расејан, насмејан старчић. Изблиза му је лице изгледало веома жестоко, веома одлучно и нимало пријатно. Није будило никакву жељу да се с тим човеком поприча и да га се поближе упозна.

Десно од мене стајаше млади Грк који је студирао на једном од римских универзитета. Он такође папи само стисну руку и не приклони се да је пољуби. Обрадовах се што се поред мене нађе истомишљеник и ја му се охрабрујуће насмеших. А он ће наједном:

- Па, како се тако нисам припремио! Желео сам да му кажем, тако сам желео да му кажем, желео сам да му кажем оно најбитније...

Ето, помислих ја, праве ревности у Господу! Хтео је човек да папу тазобличи за јерес! Упитах ја дечка:

- А шта си му тачно желео рећи?

- Желео сам да му пољубим свету руку и захвалим му се за то што он постоји!

Насмејах се своме разочарењу, пошто још једном имадох прилику да се уверим у делотворност пропагандних програма Ватикана.

+ + +

Убрзо након аудијенције позваше ме из секретаријата „Хришћанског јединства“ и обавестише да „свети отац“ има намеру да кроз неколико дана одслужи међународну мису у цркви Санта Марија Мађоре, где се планира учешће људи који говоре разне језике. На жалост, нису могли наћи никога ко говори руски, те су баш сад сазнали за мене. Пошто сам ја из Русије („А, знате, свети отац веома воли Русију!“), било би предивно ако пристанете да на миси прочитате Апостол.

На то им веома учтиво рекох да им се зхаваљујем за част, али да је очито до њих дошла нека погрешна информација о мојој верској припадности, пошто сам ја православан, а не римокатолик.

У одговор мој саговорник повика: „Какве то има везе?! Па ми смо практично једна Црква! Код нас су многи православци не само апостол, него и Јеванђеље читали, код нас не само мирјани него и свештеници саслужују. Ево, на пример, тај-и-тај свештеник и тај-и-тај епископ…“

Ја се још једном извиних и казах да за друге ја не одговарам, али ја лично то не могу да чиним, нити ћу. Убеђивање је трајало десетак минута, али ја наставих да одбијам. После тога потпуно престадоше сви покушаји да ме се увуче у међурелигијска богослужења.

Мислим да су они који ми беху одобрили стипендију били страшно разочарани: вероватно је стипендија подразумевала да сам ја наклоњенији таквим делатностима и  врло услужан. С њиховог становишта „указано ми поверење“ ја нисам оправдао, али за себе сам извукао корисну поуку.

+ + +

Друга поука коју сам добио била је лекција из свакодневног живота у католичком образовном заводу затвореног типа. Сматрам да треба да испричам и то непријатно искуство.

   Међу свим папским колегијима Русикум се дичио најбољом кухињом. Кувар је заиста био изврстан, али нимало руски, већ типично италијански. А с посним поретком имали су великих потешкоћа.

Среде и петке нису уопште држали, а и вишедневни постови су се на трпези одражавали само симболички. Оне године се датум православног и римокатоличког Ускрса поклапао, тако да су се поклапали и дани Великог поста. Зато сам и сазнао да месо не послужују само прве недеље поста и Страсне седмице, а за јаја, млеко, сир и рибу нема никаквих забрана. Све остале седмице је трпеза била као и обично. Сећам се како сам на Страсни петак, запутивши се на богослужење пролазио поред трпезарије и чуо како русикумски станари излазећи одатле гласно коментаришу укусну рибу у десертном вину која је била послужена за ручак, те жале што је Велики петак само једном годишње.

Дакако, неко ко пости могао је да са стола изабере и нешто одговарајуће. Ја сам се обично хранио прилозима: кромпиром са шпинатом, макаронама без умака, пиринчем, и томе слично. Износили су увек и свеже салате. Опште узев, нисам ни у чему нарочито био ускраћен. Изабирао сам са стола све што ми је одговарало и то ми је било сасвим довољно. Јело других нисам никако коментарисао и надамо сам се да ни на мене нико не обраћа пажњу. Међутим, није тако било! Испрва су ми се само подсмевали – гле, веле, какав се то посник међу нама појавио, да нас све приведе побожности. Ускоро је то ругање прерасло у лоше скривану раздраженост. Трудио сам се да мојим колегама по трпези не одговарам и не обраћам на њих пажњу.

Тако се испоставило да су православни канони, чијим познавањем се бескрајно поносило сво русикумско руководство, њих само од релативног значења. Као што је унијатство својеврсна маскарада у којој се католичко богословље сакрива под вањштином православног богослужења, тако се и типикона држи само наизглед – за оне који не виде њихов унутрашњи, затворени живот. Врло својствено се у том погледу једном изразио један римокатолички ђакон из Француске, који ми се одмах похвалио како је превео на француски гомилу богослужбених текстова, сматрајући да му православни Французи за то требају бити доживотно захвални. Средином поста, после издашног ручка, сав налаштен од ситости и благо омамљен, ђакон се искривио према мени, и очигледно осетивши због нечега да му је неугодно, одлучио да се оправда, изјавивши да има – православно срце, католички ум и протестантски желудац. Испала је таква занимљива екуменска анатомија.

+ + +

Али, то је био само један од симптома озбиљне болести. Провевши пола године у католичком богословијском студентском дому (а уз то дошавши тамо из таквога студентског дома, само православног, тако да сам има с чиме да правим поређења), изнутра сам видео предубоке проблеме Римске цркве. Вероватно је главни од тих проблема – клерикализам.

   Њега, наравно, има и у Православљу, али је неупоредиво мањи од онога што прожима Римокатоличку цркву. Свештенство себе сматра одвојеним затвореним кланом, посебном класом, издвојеном кастом. Њихово понашање у јавности, саобраћање са парохијанима и то како се понашају у кругу где су „сви своји“ су две потпуно различите врсте понашања. Неко ко споља посматра шта се догађа унутар њиховог друштва и како они доживљавају сами себе и свет, може чак да се запрепасти. У Римокатоличкој цркви свакако има и искрених, пожртвованих свештеника. И такве сам сретао. Ипак, према моме запажању, уобичајено је оно што сам посматрао у Русикуму и другим римокатоличким установама где сам имао прилике да боравим.

По много чему је такво самоосећање повезано с целибатом, то јест заветом безбрачности, који је за римокатоличке свештенике обавезан. С једне стране то значи да бројни искрени западни хришћански верници који би желели да постану свештеници, одустају од своје тежње, пошто знају да не могу одржати доживотни целибат. С друге стране испада да свештенички пут често изабирају људи који имају неке (па биле оне још и неостварене) хомосексуалне склоности. Доспевши у богословију и видећи око себе људе који страдају од исте страсти, пре или касније престају да се уздржавају (чак ако су се с почетка и трудили у томе). Штавише, чак и младићи који немају порочних склоности, који искрено воле своју цркву, свим срцем желе да се посвете Богу и пристају на целибат, се у богословијама просто разврате.

Ја сам успео много шта да видим и приметим, пошто су ме прихватали практично као свога и зато се нису нимало устручавали. Нема везе, мислили су, то је православни богословац, будући свештеник, то јест човек из нашег клана, значи – све разуме. Нису могли ни да замисле да је можда код нас нешто другачије.

Највише ме запањио однос римокатоличких свештеника према женама. Споља све изгледа дивно: причају са парохијанкама, слушају исповести, дају благочастиве савете, посећују домове, примају прилоге, и тако даље… Међутим, нешто сасвим друго је када католички клирици причају између себе: жену доживљавају као неко одвратно, прљаво биће. Ја схватам да је у мушком друштву уобичајено да се шали на рачун жена, причају вицеви, жали на супругу или ташту, али је тамо било све сасвим другачије. Вицеви које су ти богослови и свештеници причали о женама били су невероватно прљави, гадни, темељили су на женским физиолошким особеностима и женској нечистоти. Жену су схватали као некакву нечисту авет, с којом су присиљени да долазе у додир, коју су присиљени да трпе и чак да се према њој односе као према човеку. „Како нам је тешко да то чинимо! И како јуначки ми трпимо то страшно бреме!“

Дакле, улога доброга и доброћуднога оца коју католички свештеник игра пред парохијанком није ништа више до маска. У додиру са женом он заправо стално потискује дубоку унутрашњу одвратност. И то лицемерство постаје његова друга природа.

Тако је прво што се усађује младићу када долази у богословију одвратност према женском бићу. Понајчешће се млади богословац труди да се угледа на своје старије колеге који су већ привикли на такав живот и добро знају овдашњи ред и поредак. А у њему скоро неизоставно присуствује хомосексуализам који се предаје с колена на колено и, што је страшно, доживљава се као нешто апсолутно нормално. У Русикуму је женама било забрањено да се пењу више од другог спрата – од трећег спрата су почињале спаваонице. Међутим, прилив посетилаца мушког пола није уопште био ограничен. Станари горњих спратова су често доводили код сене у госте „другаре“. Сећам се како је један арапски унијатски свећеник дошао на вечерњу трпезу у пратњи неког узврпољеног и извештаченог дечка, који није изгледао ни пунолетан, саопштивши да му је то друг. При томе се добар део студената погледао и хихотао, али сасвим добронамерно, као да гледају неку опростиву слабост. У очима неколицине других могло се прочитати чак и осећање зависти.

Још једном да поновим: ни у којем случају ја не желим рећи да су сви римокатолички свештеници лицемери и мужеложници. Али, Католичка црква је без сумње у дубокој кризи која је нагриза изнутра, тако да се најбољи и најискренији људи који се посвећују томе да јој служе, пре или касније или разврате, или остају у другоразредним улогама, немајући снаге да се такмиче са дрским и нападним циницима, одгојеним у католичком систему духовног образовања.

+ + +

У исто време кад и ја, у Русикуму је становао и студирао млади Италијан Стефано Каприо, данас угледан римокатолички делатник, који је више од десет година провео у Русији. Служио је у Москви, Владимиру, Јарослављу и још неким градовима, колико ми је познато, а бавио се ваљда и још нечим, пошто му је на крају био забрањен улаз у нашу земљу. Сада је професор оног истог Источног института у Риму, у чијој библиотеци сам ја некад радио. Када смо живели у Русикуму, он је био новопосвећени свештеник и активно је учио руски језик и културу. Перестројка је тада тек почињала, али су се појавиле могућности за пут иза железне завесе.

Већ тада је говорио да сања о томе да живи и служи у Русији. Покушао сам да докучим што ће му наша земља када се у његовој родној Италији може тако пуно учинити за проповедање хришћанства – колико само људи не иде у цркву, а од оних који иду многи су само номинални хришћани… Но, он је упро баш у Русију. Први пут после оснивања Русикума таква жеља се могла остварити. Стефано Каприо је имао среће – постао је један од првих међу кадровима специјално обученим у Русикуму који су, макар и после шездесет година након почетка овог пројекта, ипак доспели до Русије.

+ + +

Међутим, колико могу да видим, од времена оснивања Рускиума задаци који су му били задати су попримили неке сасвим друге облике. Унијатски пројекат је – барем у Русији – пропао, и у Ватикану су тога потпуно свесни. Сада је католицима циљ не скривена замена Православља католицизмом, већ напротив – отворена демонстрација алтернативе. На пример, педесетоминутна римокатоличка миса уместо православне литургије која траје сат и по – два, употреба у богослужењу савременог а не древног језика, могућност да се на миси седи а не стоји, и томе слично. Свештеник је образован Европљанин који говори неколико језика, који се, дакако, веома разликује од нашег провинцијалног попа оптерећеног породицом (често бројном) и натовареног свакаквим проблемима: молитвама из требника, изградњом, надгледањем радова, сталном потрагом за новцем за обнављање храма, за подизање парохијског дома – свим оним што му оставља пуно мање времена за додир са парохијанима. Чак и сама чињеница да су свећеници углавном странци, који с тако симпатичним нагласком говоре руски, чини их још привлачнијим у очима многих људи. С тог гледишта, може се рећи да се римокатолицима отвара директан пут до умова интелектуалаца, а поготово провинцијалних интелектуалаца. Наиме, управо у провинцији је ниво образовања свештенства много нижи, а оптерећеност свештеника свакодневним световним пословима много већа. Е, ту интелектуалац долази у католичку цркву где га дочекује образовани свећеник, који има довољно времена за разговор, а и образовање му омогућава да говори, рецимо, о Прусту, о Кафки, о Хајдегеру… Што дуже, то више: литерарне вечери, европска култура, оргуљашки концерти. И напослетку Руси, крштени у Православној Цркви, прелазе из Православља у римокатолицизам.

Мислим да је добра показатељ и то да један од најпопуларнијих културних центара у данашњој православној Москви, у којем се одржава добар део презентација нових православних издања, припада културном представништву Ватикана у нашој земљи.

+ + +

Деведесетих година су католичке парохије ницале по читавој Русији. Затим је, без обзира на малобројност католика у Русији, било основано неколико бискупија, очигледно рачунајући на „пораст“. То да се део тих бискупија назива апостолским администратурама не мења суштину. Узрок таквог убрзаног ширења римокатолицизма изван граница његових традиционалних територија је то да управо тамо где је он већинска религија доживљава најдубљу кризу.

У Француској је, на пример, римокатолицизам веома мучан призор. Мноштво цркава се затвара, а и оне које су још отворене су практично полупразне. У Португалу се, како сведоче очевици, католички храмови изнајмљују за разне световне намене, пошто не могу да их напуне народом, те стога немају ни средстава да их одржавају. У Шпанији и Италији је ситуација нешто боља, али не пуно. Римокатолицизам се држи углавном на рачун Пољске, где су прилике историјски биле другачије. Дуго времена је Римокатоличка црква била симбол отпора према комунизму, симбол ослобођења, те се тако дохрањивала протестним осећањима. Сада, пак, када је комунизам ствар прошлости, број практикујућих римокатолика се у Пољској незаустављиво смањује, али та земља ипак предњачи по пуноћи цркава недељом. Међутим, мада велика већина становника сматра себе католицима, закон против побачаја, за који свећенство већ годинама лобира, никако не могу да усвоје. Очигледно да исти људи који долазе на мису, гласају против закона који забрањује побачај, те и сами чине побачаје, којих у Пољској уопште није тако мало.

Криза католицизма у Европи је, дакле, очевидна. И можда баш због тога римокатолицизму толико требају нова подручја и нови људи. Русикум продужава да ради и остварује своју мисију.

____________

¹ „Обновљенци“ – дословно „модернисти“, „реформатори“: јеретици који су после револуције у Руској цркви мењали богослужење и црквени поредак, газећи црквене каноне, под изговором прилагођавања савременим потребама људи и љубави која укида ма какво правило.

² Аутор спомиње људе који су служили у руској цркви, а о којима је нашироко писао у претходним поглављима.