Свештена заједница  Свете Горе, Атос

У Кареји

17/30. јуна 2017. године

Бр. прот. Ф.2/32/1400 2/7

На данашњи дан, 17/30. јуна 2017. године, сазвано Две стотине шесто  ванредно двоструко Сабрање Свете Горе, које се састоји од двадесет ванредних и двадесет редовних представника Свештене Заједнице, а у вези са већ објављеним званичним текстовима Свете Горе у последње време – како њених ставова пре Светог и Великог Сабора, тако и оцене коначних текстова Сабора – подстакнуто осећањем одговорности и поштовања према нашој Светој Цркви и њеној пуноћи, познаје следеће:

Непрестано се примећује тињајућа узнемиреност изазвана реакцијама против одлука Светог и Великог Сабора на Криту, из 2016. године. Неки препоручују и ограђивање и престанак помињања домаћих епископа.

Будући да смо свесни ових неспокојстава, а налазећи се унутар Цркве, упућујемо свима поздрав Васкрслог Христа: Мир вам!

Нема разлога за узнемирење, будући да се међу нама налази Васкрсли Господ.

Сабор је одржан после вишегодишње припреме. Пре Сабора, припремљени текстови су објављени на знање верницима, уз могућност изражавања одређеног мишљења.

Света Гора, током протеклих година, изложила је своје мишљење по питању текућих дијалога са инославним хришћанима.

Током рада Сабора, архијереји су изразили своја лична мишљења. Неки од њих су изложили неслагање, и то на смирен начин, а да нису прекинули своје везе са Црквом. Све ово је забележено.

Црква заувек остаје „стуб и тврђава истине“. Црква, по Светом Јовану Златоустом, „трпи буру, али не тоне; бори се са налетима таласа, али опстаје на површини; прима стреле, али не добија ране“, будући да је она сâм Богочовек. Сви живући у Христу Свети нас упућују Цркви и дају нам спокој.

Дух Свети у свему формира институцију Цркве. Он слабости лечи и недостатке допуњава. Остајући у Цркви и осећајући се несавршенима и слабима, ми примамо исцељење и здравље.

Ако као људи застранимо, благодат Светога Духа нас поново враћа на прави пут. Зато је сваки страх сувишан, као појава маловерја, јер се налазимо у Цркви Христовој.

Осим тога, четири патријарха Истока нас умирују својом Енцикликом (из 1848.), сведочећи да „поред нас ни патријарси, ни Сабори нису никада могли да уведу новѝне, зато што је заштитник вере управо ово тело Цркве, дакле овај народ, који жели своју вероисповест непромењену и истоветну са вером својих отаца“. Услед тога, нема оправдања за узнемиреност и очајање, јер они одводе у расколе.

Припадамо Цркви, Телу Христовом. То Тело поседује своје здравље, тако да свагда прима и апсорбује елементе које прихвата, као што одбацује оно што сматра страним.

Имамо поверење у љубав Христову, а не у индивидуална и искварена веровања која воде ван Цркве и стварају паклене јереси.

+ + +

Кроз све ово, немамо за циљ да предложимо равнодушну смиреност, већ да нагласимо значење будности и вере. Сматрамо, пак, за неблагодарност према Богу и недостатак љубави према свој браћи – блиској и далекој – ако не нагласимо са сваком отвореношћу и јасношћу богатство Благодати коју уживамо живећи унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. А, то није неко наше постигнуће, већ је дар једног Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који на јединствен и савршен начин говори за Себе:

Ја сам Пут, Истина и Живот. Без Мене не можете чинити ништа.

Ја сам Пастир добри, Који полаже душу своју за овце своје.

Сви који дођоше пре Мене, лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Неће их следити, јер не познају глас туђинаца.

Изненадивши се, они који су слушали исповедили су: „Никада тако није говорио човек“ (Јн. 7, 46).

Јер, Он није просто човек, већ Богочовек.

Он је једини Свет, једини Господ, Исус Христос. „Ни у ком другом нема спасења“ (Дап. 4, 12).

Он није дошао да суди, већ да спаси свет. Био је и разапет за спасење оних који су га разапели.

Он болести наше носи и немоћи наше узе на се. Све је примио да би спасао човека. Све претрпео да све спасе.

Дошао је; видели смо Га, чули и руке наше су Га опипале.

Страдао је, васкрсао и вазнео се. Послао је Духа Светог на дан Педесетнице, тако да сви (ученици) стадоше казивати другим језицима, другим догмама, другим учењем – учењем Свете Тројице.

Црква се формира са свим другим и божанским благољепијем. Укида се тамница времена и ушли смо у слободу есхатона.

На свакој Светој Литургији сија благодат Педесетнице, а Богочовек Господ је Онај који приноси и Онај који се приноси и Онај који прима и Онај који се раздаје за спасење свеколиког света.

Православна Црква је објављивање несхватљиве љубави Божије према човеку. То нас спасава, али неизбежно и обавезује да сведочимо ову љубав.

+ + +

Насупрот томе, они који се сматрају владарима народа (као религиозне или светске вође) господаре и владају над њима. Као лажни пастири, не жртвују душе своје за овце, већ жртвују овце за своје идеје. Осуђују и истребљују друге као узроке зла, да би тако исправили свет.

·  Међу њима, једни истребљују оне које сматрају јеретицима и неверницима.

·  Други, људе нижег порекла и рода.

·  Трећи, непријатеље народа…

Сви они царују, али нису вечни. Муче људе, али пролазе и показују се да болују од истих болести које су познате одраније.

Кроз оваплоћење Бога Логоса и долазак Светог Духа ствара се Црква. И обнавља се „скинија Божија међу људима“ (Отк. 21, 3), мало стадо са божанским посланством.

Ни Тројично божанство ни црквено јединство не постоји на други начин. „Као Ти, Оче, што си у Мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду“ (Јн. 17, 21).

Дух Свети свагда дела. Свепоштовани оци су, саиспитавши тачно Божанским Духом, богописано одредили догму о божанству Господа Исуса и Светога Духа, као и о богородичности увек-Дјеве Марије, Мајке Господа Христа.

Свеукупна грађевина Цркве је утврђена на темељу вере. Свакο преиначавање истине догме проузрокује пукотине и кварења у области живота.

+ + +

Са удаљавањем Рима од Једне и Свете Цркве следиле су познате промене у западном свету:

Црква се поима и организује као држава. Богословље се гаји као схоластичка философија, а духовни живот као морални подвиг у току овог привременог живота, кроз тварну благодат.

На овај начин, изазвано је одвајање богословља и живота, свештенства и брака. Уследио је и читав низ већ познатих последица…

Православна Црква остаје заувек унутар пуноће литургијске благодати. При томе, богословље се не поима као философска занимација: не приближавамо се разумски тајни живота, већ се крштавамо цели у пречистој води благодати.

Ако се молиш са усрдношћу (као Свети Григорије Палама: „Осветли ми таму“), примићеш божанско просветљење као духовно спокојство и схватићеш објашњење истог Светитеља: „Једна је светлост за чула, а друга за човеков ум“. Међутим, када они срећници постигну благодат – дакле, када људи постану заједничари божанске благодати, тада кроз осећања и ум гледају тајне изнад сваког осећаја и ума. Као што Бог познаје, тако познају и они који страдају.

Живећи на Светој Гори управљамо „по богословљу богонадахнутих отаца и по побожном поимању Цркве“, а не по академском богословљу интелектуалаца и по схватањима разних епоха. Заједница Светих обухвата и верне, а усмерава их побожно поимање Цркве.

Као чеда разапете и, зато, прослављене Велике Христове Цркве, ми смо помиловани. Од ње смо добили сва добра. Посматрамо је како непрестано крвари кроз мноштво својих мученика и преподобних. Остајемо захвални и будни, чувајући предања. Уживамо благодат слободе Духа и у Христу братства унутар Православне Цркве.

Иако је хришћанско царство прошло као историјска стварност, остаје нам вечно царство љубави, које се никада не губи. У таквом Рају пребивамо. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не скривамо добродетељ.

Као што је Господ Јединствен, тако и Његови ученици имају јединствено посланство да објаве радосну поруку да је „смрт умртвљена“. Све остало је релативно и неважно за човека.

Они који у Цркви поју, поју јер тако живе: „Смрти умртвљење славимо, Ада укидање, другог живота, вечног, првину и треперећи опевамо Узрочника“. Они не заступају неко религиозно мишљење, нити се подстичу да избегавају мисионарење, пошто жртвују свој живот да би објавили свету да „смрт побеђена би смрћу“.

Нешто најдрагоценије што Православна Црква има – а то и негује – је истина вере. И нема другог начина да понуди своју љубав, осим кроз васкршњи позив: „Ходите сви уживајте у гозби вере“.

„Ако Христос није устао, празна је проповед наша, а празна и вера наша“. У том случају, требало би да изађемо на стазе и путеве и да, заједно са осталим осуђеницима у земљи сени смртне, тражимо побољшање несрећних услова у којима смо се нашли.

Али, не хулимо! „ Све је сада испуњено светлошћу“. И сви сада очекују помоћ од оних који поседују искуство Васкрсења. И нисмо сами. Васкрсли Господ је поуздано обећао да ће бити са нама до свршетка века.

Црква са бескрајним низом својих светитеља, мученика и преподобних пружа радост присуства Онога који је укинуо смрт и који је међу нама. А Света Гора својим литургијским животом и присуством остаје заувек јединствено сведочење Православне вере и наде за читав свет.

А, Васкрслом из мртвих Христу Богу нашем слава и власт у векове векова. Амин.

Сви представници и претпостављени Ванредног двоструког сабрања двадесет Свештених и Чесних Манастира Свете Горе Атоса

за Манастир Хиландар превео

Александар Стојановић доктор догматског богословља

Извор: hilandar.org