header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Подсећање: Уредништво "Банатског весника": О Светој Литургији и променама у њој Штампај Е-пошта
петак, 24 април 2009

Увод

 Света литургија је језгро Цркве. На њој све почива, и без ње ничег не бива. Божанска благодат која кроз Литургију делује освећује твар и држи је у постојању. У њој се испуњава изворно човеково позвање да буде свештеник који Богу благодари „о всјех и за всја“. Преко ње се, кроз Тело и Крв Христову, људи - крштени у име Свете Тројице - сједињују са Богом и узајамно. Прволитург сваке Литургије је Христос Богочовек, Онај Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје.

 

 

Зато што је Литургија - срце Цркве, с њом се није играти. Сви знамо шта је човечанству донело играње са језгром материје - атомом, и видимо куд га води играње са језгром живота - геном. Пошто је Св. Литургија, како рекосмо, срце Цркве, треба бити опрезан кад се њој приступа, поготову - с намером да се она, иста (осим у ситницама) већ више од 12 векова, мења. Зато је овај чланак очински и братољубиво подсећање на неке од чињеница у вези с тим.

 

Ко је почео савремену реформу Литургије?

У древна времена, Свету Литургију су украшавали и дорађивали свети и богоносни људи. Литургијске реформе у 20. веку, међутим, нису се одвијале тако. Први реформатори Литургије били су руски „обновљенаши“, расколници који су устали против Светог Тихона, патријарха руског, и стали на страну бољшевика са „старом литургијом“ као остатком „мрачне прошлости“, кад је Црква била реакционарна (а они су хтели „револуцију у Цркви“). Архиепископ Евдоким Мешчерски, један од вођа обновљенаша, писао је да су лењиновци „скинули с народа ропске ланце и дали му слободу“. Тражили су жељени епископат, литургијску, догматску и канонску реформу. Литургијска реформа је требало да изгледа овако:

1. Избацивање црквенословенског и увођење руског језика у сва богослужења.

2. Укидање иконостаса и отворени олтар. Један од вођа обновљенаша, владика Антонин Грановски, љути непријатељ Светог Тихона, говорио је: „Народ захтева да гледа, да види оно што свештеник чини у олтару за време богослужења... Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен“. Свештеник Јегоров, следбеник обновљенаша, изнео је Часну Трпезу пред народ „да би сви све могли да виде“. Сергеј Носов, изучавалац обновљенства, истиче: „Богослужење на говорном језику, укидање иконостаса или служба уз стално отворене царске двери, читање наглас тзв. Тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјана на свакој Литургији без поста и, пожељно је, без исповести - све су то богослужбена новачења“.

У сличном правцу је, на Институту Св. Серија у Паризу, наставио протојереј Сергије Булгаков, у младости марксист, а затим - теолог, који је тврдио да постоји „Света Софија“ као неко „женско начело Божанства“. Он је сматрао да се, зарад екуменских контаката, православна богослужења морају прерадити. У свом чланку „На бунару Јакова“ (1933. године), Булгаков пише да се, зарад молитвеног зближавања с протестантима, треба у заједничкој молитви одрећи помињања Богородице и светих.

Трећа струја модернизације Литургије потиче од грчког братства „3ои“, које је прерађивало богослужење по протестантском обрасцу да би народ боље видео и разумео. Ниједан од нових великих светаца Православне Цркве, почев од Светог Јована Кронштатског, аутора низа литургијских коментара, преко Светог Владике Николаја и оца Јустина, до Светог Јована Шангајског, не само да НИЈЕ УЧЕСТВОВАО У РЕФОРМИ ЛИТУРГИЈЕ, него се строго држао Светог Предања.

 

О тајном читању молитава

У раној  Цркви,  молитвама анафоре (узношења) Часних Дарова, који се од хлеба и вина претварају у Тело и  Крв  Христову,  могли  су  да присуствују само посвећеници - крштени  у име Христово и без канонских препрека за присуствовање Литургији верних. Наиме, оглашени (катихумени) су удаљавани одмах после слушања Речи Божје, као и хришћани под епитимијом. Литургијске молитве су се читале наглас, али њихов садржај био је познат веома уском кругу људи. Није било никаквих штампаних служебника који би могли да дођу до руку незнабожаца. У свом тумачењу Еванђеља по Јовану, блажени Августин каже да оглашенима нису у потпуности откривали учење о Светој Тројици и о Евхаристији. Када су аријанци пред незнабожачким - световним - судом тужили Светог Атанасија Великог, оптужили су га да је у једном аријанском храму он просуо чашу с њиховим причешћем. Чувши да се о Евхаристији расправља пред незнабошцима, папа Јулије 1. пише епископу цариградском Јевсевију, склоном аријанцима: „Постало нам је познато да се истрага о Светој Чаши и Трпези водила пред префектом у присуству  пагана, Јевреја и оглашених.   Мислили смо да је то немогуће док нам није документима потврђено“ (А.  Рудзјански:  Хришћанство  и древне школе езотерије, Вера и знање, 1914, Москва). Сабор александријских  епископа  устао је у  одбрану Светог Атанасија упућујући на речи Писма да је „добро   чувати   тајну   Цареву“ (Тов. 12,7) и да Господ забрањује да се светиње дају псима и бисер свињама (Мт. 7,6). Излагање учења о Светим Тајнама пред паганима може их навести на подсмех, а оглашене на сувишну радозналост. Пагани су хришћане оптуживали за људождерство. Било би лако оповргнути ту оптужбу: само је требало довести представнике римских власти да присуствују Евхаристији. Али, хришћани су радије умирали него да то учине.

Када је цар Константин примио Хришћанство, и кад је империја почела да се христијанизује, одвајање олтара завесама у најсвечанијим тренуцима Литургије и тајно читање појединих молитава постали су начини да се укаже на светост и величанственост тренутка. Уосталом, како каже најпознатији римокатолички изучавалац православне литургике, Роберт Тафт, ранохришћанско гласно читање молитава и данашња таква пракса немају везе једно с другим. Јер, рани хришћани нису имали звучнике, па су молитве наглас читане могле да чују само деца која су била најближа олтару; Друго, молитве су произношене изнад Часне Трпезе, у погнутом ставу, а то уопште није доприносило њиховој чујности. Читање наглас није било нешто с посебним литургијским циљем, него су и Јевреји и пагани све своје молитве читали наглас, чак и личне, па су хришћани тај обичај само преузели. И за време свеноћног бденија, сваки од верника је наглас читао своје молитве, и ометао често чтеце и свештенике, па су епископи, попут Никите Ремезијанског, морали да опомињу народ да, ако већ произносе своје, то буде тихо и пристојно. Већ од краја 5. и почетка 6. века молитве народне се читају тајно. Цар Јустинијан је својом 167. новелом покушао да све врати на старо, али није успео.

У чувеној књизи Јована Моша „Луг духовни“, наводе се светотајинствени разлози због којих је Црква увела садашњу праксу:

 «Авва Григорије, који је некада био чувар царске палате, нам је испричао да је у Хозевитском манастиру живео брат, који је напамет знао молитву епиклезе. Он је једног дана био послан да из просфорнице донесе просфоре у цркву и како се кретао према храму са просфорама у рукама, он је напамет певушио молитву епиклезе. Исте ове просфоре су ђакони ставили на диск, а затим на проскомидију.

Литургију је тога дана служио авва Јован, прозван Хозевит, који је касније постао епископ Кесарије Палестинске. У време епиклезе он није видео, као што је то обично бивало, да Свети Дух силази на предложене дарове. Пошто је авва Јован био веома тужан јер је мислио да Свети Дух није сишао ради његове сопствене грешности, ушао је у проскомидију плачући и бацио се лицем према земљи. Тада му се јавио Ангео Господњи и рекао:

„Откако је брат доносећи просфоре у цркву изговарао молитву епиклезе, просфоре су били освећене и потпуно преображене“.

Од тада је старац установио правило да нико од нерукоположених не сме знати молитву епиклезе напамет, а да је свештеници не смеју изговарати било када и ван освећеног места.“»

И још:

«Бивши управник земаља Африке, христољубиви господин Георгије, који је посебно уважавао монаштво и био сажаљив према сиротињи, а сам је обилно поседовао све добродетељи које су Богу миле, испричао нам је да у његовој постојбини, а био је из Апамије, друге сиријске покрајине, постоји село Гонаг које је четрдесет миља удаљено од града Торакса. У области тог села, на удаљености од једне миље, нека деца су напасала стадо. И, као што се то обично дешава са децом, зажелеше да се мало поиграју. Док су се играли, рекоше међу собом:

„Хајде да служимо Литургију и да принесемо просфоре“.

И како се овај предлог свима допао, одредише једног међу собом који ће тобож бити свештеник и другу двојицу која ће тобож бити ђакони. Онда сви заједно дођоше до једног равног камена где и почеше да се играју. На камен, као жртвеник, положише хлеб, а вино у један земљани суд. Испред камена стаде један дечак који је имао улогу презвитера, а друга двојица са стране имајући улогу ђакона. Док је „свештеник“ узносио молитву светог приноса, „ђакони“ су махали својим појасима уместо рипидама. Десило се да је „свештеник“ знао тачно и напамет молитву светог приноса, јер је био обичај да дечаци стоје испред олтара, док свештеник наглас узноси ову молитву, па су тако могли да је чују и да је запамте. После свештеника, пре свих осталих лаика, причешћивали су се дечаци.

 Пошто су дечаци у игри извршили све како треба по црквеном поретку, пре него што су се дотакли освећеног Агнеца да га раздробе, са неба је сишао огањ који је сагорео освећене Дарове, чак је сагорео и онај камен тако да није остао ни најмањи траг нити од камена, нити од онога што је освећено на њему. Када су ово видели, дечаци су као мртви пали на земљу немајући више моћи ни да се покрену, ни да призову икога у помоћ. Како се увече у одређено време нису вратили у село јер су без икаквих осећаја лежали на земљи, родитељи су кренули из села да виде зашто се деца не враћају. После дугог тражења, нашли су их расуте по земљи без могућности да распознају своје родитеље и разумеју шта су их они питали. Видевши их тако ни живе, ни мртве, свако је узео своје дете и однео у село. Сви су они били крајње забринути видевши своју децу у таквом стању. Остатак дана, као и целу ноћ, родитељи су дечацима постављали питања, али нису могли да добију никакав одговор. Тек сутрадан дечаци су почели, мало по мало, да долазе к себи, а онда су испричали шта су учинили и шта им се десило. Тада су их родитељи и остали становници села одвели до места где се све одиграло, али сем трагова ватре, тамо ништа друго нису нашли. Затим су отишли у град и о свему обавестили месног епископа. Овај је, задививши се озбиљношћу овога што се десило, одмах кренуо на место догађаја. Тамо је саслушао све оне дечаке и својим је очима видео трагове небеске ватре. Тада је на том месту саградио прелепи манастир и све оне дечаке задржао у њему. А на месту где је сишао небески огањ саградио је храм и на остацима оног камена поставио свети жртвеник.

Исти овај христољубиви кир - Георгије, који нам је о овом догађају причао, казао нам је да је у поменутом манастиру упознао монаха - једног од оних дечака који су били учесници чудесног догађаја.“

Како каже Роберт Тафт, претпоставка да су се евхаристијске молитве читале наглас да би их народ чуо је „романтични анахронизам“. Најстарији рукопис целе православне Литургије, тзв. „Барберинијев кодекс“ (8. век) има јасна упутства које се молитве читају тајно. Руси, Бугари и Срби, од када су се крстили, никада нису наглас читали свештеничке литургијске молитве; ни Св. Сава, ни Св. Василије Острошки, ни Св. Петар Цетињски - нико их није тако читао. У доба кад је толико писмених људи, и толико књига о Литургији, зашто би се уводила пракса гласног читања тајних молитава, кад свако, ко то жели, може с њом да се упозна?

Сва класична дела светих тумача Литургије, попут Св. Николе Кавасиле и Св. Симеона Солунског, недвосмислено потврђују праксу тајног читања одређених молитава. Тако Кавасила, пишући о антифоним молитвама на Литургији, каже да „док ђакон упућује прозбе и док се свештени народ моли, свештеник у олтару ТИХО И ЗА СЕБЕ изговара молитву за присутни народ и за свети храм“. Св. Симеон Солунски, пишући у „Књизи о храму“ о Литургији, такође истиче да у доба појања антифона „свештеници стојећи у олтару, ТАЈНО ПРИНОСЕ МОЛИТВУ“.

 Који од Светих Отаца говоре другачије?

И куда се даље може ићи од Светих Отаца?

 

О иконостасу, отварању и затварању двери и навлачењу завесе

Чује се да некима смета и иконостас. А иконостас јасно има свој библијски прототип. Још у Старом Завету (Изл. 26,31-33), по Божјој заповести, улазак у светињу над светињама био је  направљен у виду четири стубића и троструког пролаза, са завесом на којој су били извезени   херувими. Иконостас су православни доживљавали као јављање Божанског Света, а троја врата на њему као симболички приказ троструких врата Небеског Јерусалима (Откр. 21,13). Свети Симеон Солунски каже: „Стубићи у иконостасу означавају одвајање чулног од духовног и као да представљају свод који раздваја духовно од чулног; а то што се они налазе око жртвеника Христовог значи да постоје стубови у Цркви Његовој, који Њега проповедају и нас утврђују. Зато се изнад стубића налази космит који означава савез љубави и јединства у Христу, светих који су на земљи са онима који су на небу. Зато се поврх космита, на средини између светих икона, изображава Спаситељ, а с једне и друге стране Његова Мајка и Јован Претеча, анђели и апостоли и остали свети, тако да све то представља и Христово пребивање са свецима на небу и Његово обитавање сада са нама као и то да Он треба опет да дође“. Код монофизита (Јермена, рецимо), који нису са православнима већ миленијум и по, не постоји иконостас, али постоји завеса, која се навлачи у одређеним деловима Литургије, нарочито за време анафоре. Дакле, то је више него древна литургијска пракса. Што се тиче отварања и затварања двери, још од доба Светог Максима Исповедника видимо да је ова пракса постојана. Он наглашава да је затварање двери после читања Еванђеља оно што „показује пролазност свега материјалног и ступање достојних у духовни свет, то јест у брачну одају Христа, које ће се десити после оног страшног разлучења и још страшнијег Суда“.

Мали и Велики вход са отварањем двери јасно описује и објашњава патријарх Павле, у тексту „Кад се царске двери отварају за Мали и Велики вход“: „Кад служи сам свештеник без ђакона, по прочитању молитве Никтоже достојин, он треба да отвори двери, узме кадионицу и окади све по реду, остави кадионицу па прочита херувимску песму трипут, уз по један поклон, онда целива крст, антиминс и престо, па одлази у проскомидију“ (Нека питања наше вере бр. 3).

Склањање и навлачење завесе такође има свој дубок смисао.

Грчки литургичар Јован Фундулис јасно каже: „Затварање часних двери дугујемо мистичким и символичким разлозима, који су истина данас ослабили, међутим, раније су били распрострањени и одиграли су важну улогу у образовању и развоју светог богослужења“. И још каже Фундулис: „Навлачење завесе на Часним Дверима у време певања причастна, које је у парохијама до данас очувано, има своју потпору у древном литургијском обичају, као што то сведочи пракса манастира и словенских Цркава, као и Јерменске цркве, и као што то сведоче и поједини стари кодекси. Отварање Часних Двери на позив „са страхом Божјим“ је сматрано изображавањем померања камена с гроба Господњег приликом Васкрсења, а појављивање Светог путира као појава самог васкрслог Христа“.

Дакле, предањска пракса Цркве и у овоме је јасна.

 

Тропар трећег часа

Молитва трећег часа у току Епиклезе такође смета некима; у њој се свештеник моли Господу да, као што је у оно време, послао у трећи час Духа Светога на Своје ученике и апостоле, Њега не одузме од нас, него да услиши оне који Му се моле. Ова молитва присутна је у православним (пре свега словенским и румунским) служебницима, понегде и од 12. века. Тек 1895. године Цариградска патријаршија је избацила из свог издања Служебника, а то су учинили и украјински унијати. Том молитвом се наглашава како значај Духа Светога у епиклези и претварању Дарова, тако и у обнављању срца и умова оних који свештенослуже.

 Патријарх Павле, у свом чланку „Треба ли свештеник на Св. Литургији да руком указује на Св. Дарове на „Примите, јeдите“...“ каже да смо ми и Руси унели „тропар трећег часа у канон евхаристије, због потребе јачег наглашавања епиклезе у Литургији“. Грци тај тропар немају: ми их због тога не осуђујемо; но, нема никакве потребе да у свему подражавамо Грцима, кад већ осамсто година служимо с тропаром трећег часа у канону евхаристије.

 

О римокатоличком утицају

Бранитеље предањске Литургије неки оптужују за потпадање под утицај римокатолика. А да ли је тако? Није! Још пре 2. ватиканског концила, од Тридентског концила, римска миса изгубила је своје првохришћанско достојанство и лепоту. Проскомидије није било, и народ није доносио просфоре, него је свештеник сам, у току  o f fertoriuma, припремао хлеб и вино за мису; нестале су јектеније; није било ни малог, ни великог входа; ни свештеног копља, жлице, звездице; ни Еванђеља на олтару; наравно, нестала им је и епиклеза. Сада римски свештеник све време служи окренут народу, часна трпеза је свима на видику, хостију више не деле само свештена лица, него и обични цивили (код нас је почело од давања права ђаконима да причешћују). Иконе су склонили из нових храмова, склонили су статуе - све подсећа на протестантске молитвене домове.

Где је више римокатоличког и протестантског утицаја - у предањској православној Литургији или код модерне верзије? Тако је и код причешћа. У „Катехи­зису Католичке Цркве“, који је 1994. год. издао „Глас Концила“ и који важи за све римокатолике, у поглављу „Седам сакрамената Цркве“, одељак 1389, каже: „Црква, ипак, живо препоручује вјерницима да свету Еухаристију примају у неђеље и светковине, или још чешће, па и сваког дана“. Кад се узме у обзир да у римокатолицизму данас постова скоро да и нема, јасна нам је слика коју наш либертвилски литургичар, свештеник др. Недељко Гргуревић даје у својој књизи „Евхаристија као жртва / Литургијско богословље“ (Србиње - Либертвил 2004.):

«Данас живимо у духовно јако контроверзном свету, у свету који је „презаузет“ земаљским животним потребама и проблемима, световним навикама и активностима у поларизованом друштву. Већина савремених људи је врло често преокупирана бригама око школе, запослења, каријере, материјалне сигурности, напредовања у послу, положају у друштву или блиској и важној организацији, политичког престижа и утицаја, спортом, тако да врло мало времена остаје за бригу о души. У великој презаузетости се за Христа и своју Цркву има мало времена. Суочени смо и у литургијској теологији, иако су теолошки коментари и писања често на здравој основи, са скоро утопистичким осликавањем евхаристијског живота са светим Причешћем, који се некако механизовано популарише са утиском да је без напора на дохвату руке. У оваквој ситуацији намеће нам се питање: да ли је наш начин живота и наше време право време, ако је икада право време за велико одступање и попуштање, или скоро потпуна елиминација дисциплине која се уклапа у оквире учења Цркве? Дисциплина о којој је овде реч јесте продужетак и допуна самодисциплине или испитивања самог себе пре приступања светом Причешћу. Чини се да није право време, јер данашњи ниво морала и хришћанске вере није на већој висини, ако није и на нижој, од нивоа какав је био када се ова пракса почела увлачити и уводити у Цркву. Због тога упоређење данашње, „нове праксе“ и штетно занемаривање стања душе са оним какво је било у раној Цркви, уопште се не уклапа у оквире прихватљивог. Овај проблем скоро да није постојао у раној Цркви или, ако је постојао, следило је чишћење од греха: кроз опроштај за грехе и препород, како каже свети Јустин Мучник. Свакако да је овај проблем у древној Цркви био много мањи од данашњег.“»

Одступајући од раније праксе, која није, као што је познато, дала жељене и потребне светотајинске резултате, заступници олаког причешћивања у наше време недопустиво га чине неважним - а тиме и безвредним, нарочито у Православљу на Западу. Можда теоретски то и не изгледа тако како јесте, али у пракси понекад иде до светогрђа. Изгледа да се не обраћа довољно пажње на узнемиравајућа сведочења и податке који наводе на врло дубока размишљања, од којих наводимо једно: „Да ли је замајац клатна отишао предалеко“.

Православна црква се сада суочава са новим проблемом. Пре извесог броја година причешће је нуђено присутнима на свакој Литургији, међутим слабо ко се одазивао на овај позив. Али, у настојању да што више људи приступи светом Причешћу, захтеви за припрему су скоро избачени или измењени. Сада није необично читати у епархијским листовима о великим редовима људи који чекају да приме Причешће. Али,нажалост, не води се довољно рачуна јесу ли ови људи достојни и припремљени? Затим, када су се последњи пут исповедили? Понекад се намеће питање јесу ли православни хришћани? Поставља се и питање да ли посте како прописује Црква? Моје је искуство следеће. Присуствовао сам врло свечаној Литургији под великим шатором. Непосредно до мене стајала је група људи који су разговарали о добром доручку који су имали тог јутра. Затим, православни су својим неправославним сабеседницима (којих је било у групи) објашњавали неке детаље на светој Литургији и пред крај Литургије видео сам све њих да су пришли и причестили се сви из наведене групе. Да ли је најважније што су се причестили?!

Овоме ће писац додати своје искуство са следећим коментаром. Случајно сам се нашао у једној неправославној цркви, за коју ми православни сматрамо да је ближа нама него многе друге. Било је подне у строгом центру града са неколико добрих ресторана, доба после ручка. Свештеник је стајао испред олтара и делио „причешће“ свакоме који му је пришао из дугачког реда формираног испред солеје. Можда ће неко помислити, свештеник је одслужио Евхаристију. Међутим, Евхаристија није била претходно одслужена. Помислио сам, па ово је врло интересантно. Остао сам до краја „причешћа“. За то време продефиловало је, у некој професионалној журби са службеним ташнама и коферчићима у рукама, преко три стотине „причесника“. Пошто је све прошло, пришао сам делиоцу причешћа и упитао га: „Да ли су сви ови људи Ваши парохијани и да ли их све познајете? Да ли су сви крштени хришћани?“ Врло мирно ми је одговорио: „Скоро никога од причешћених не познајем, стога не могу одоговорити да ли су хришћани. Међутим, за мене је важна њихова жеља да се причесте, што им ја и моја црква омогућујемо“. Чини ми се, овде се може рећи само: какво изненађење? Бојим се да се и у Православној цркви не догоди нешто слично са форсирањем „нове праксе“. Додаћемо и то да то није нека скривена црквица, него велика и позната црква добро лоцирана у огромном граду. Још нешто. Та црква је раније водила рачуна кога причешћује.

Међутим, видљиво је докле се дошло под изговором „да препознају Христа“. Ово смо навели само због тога да покажемо куда може да води неопрезно попуштање у овом пољу.

Надамо се да ће се ускоро почети увиђати духовна опасност за све веће увлачење, надамо се несвесно и неопрезно, у давању светог Причешћа. Како се сазнаје и види, ово се чини скоро исфорсираним давањем Причешћа и са дозом неке пастирске пасивности. Можда ће се, ипак, јединственије почети размишљати шта нам треба чинити у нашој ситуацији. У поменутом чланку професора Томаса Хопка, „Евхаристијска заједница“, наведени су неки детаљи дискусија вођених на једном „пастирском скупу“, где је један дискутант приметио: „У старо време људи су се уздржавали од причешћа из навике, док сада приступају светом Причешћу, исто тако из навике. Други саговорник је нагласио: „Када су наши родитељи прилазили неколико пута годишње да се причесте, они су били потпуно предани Христу. Сада када ми идемо често да се причешћујемо, неупоредиво смо инфериорнији у односу на њих у нашој духовној снази, у нашој приватној и личној оданости и молитви и нашем моралном понашању.“ Сматрамо да „морално понашање“ треба да је укључено у богослужбену обнову. Ако се не буде ишло тим путем, онда „литургијска обнова“ нема своје пуноће, нити ће постићи свој циљ. Значи, треба гледати на обе стране, што је једини пут да се сагледају добре и лоше стране оба мишљења и става и на основу тога доносити закључке. Основа за приступање светом Причешћу је дубока вера и морални живот који ће нас учинити да стварно видимо и распознамо Господа у светом Причешћу и с Њим се сјединимо. При приступању светом Причешћу, треба да смо свесни да то чинимо са молитвеном свешћу о својој грешности.

Иако је напред наведено „морално понашање“ некако узгред поменуто, али можда другачије шваћено, ипак је ово велико звоно за узбуну. Наравно да се овакве ствари најчешће не објављују. Ипак се надамо да ће ускоро наступити време када ће се моћи мирно и трезвено говорити о недостацима „прошлости“, како и почињеним грешкама „литургијске обнове“, боље речено, „нове праксе“, како је неки називају. Може се рећи да је из „прошлости“ већ прилично уклоњено од онога што је било погрешно, непотребно, претерано или нагомилано. Треба очекивати да ће и „литургијска обнова“ испловити из опасних вода у које је прилично упловила. Полазна тачка за „обнову обнове“ је прихватање чињенице да се свето Причешће спустило на нешто што је најлакше добити, као да се добија нека најобичнија ствар.»

 

Коначни циљеви реформе

На самом почетку литургијске реформе, Сергије Булгаков је тврдио да треба да се приближимо протестантима тако што ћемо мање помињати Богородицу и свеце у својим молитвама. Други ватикански концил је римокатоличку конфесију сасвим протестантизовао, тако да су остали само православни. Одатле неки реформатори предлажу укидање иконостаса, читање наглас тајних молитава и, једном речју, изједначавање у потпуности лаиката са клиром. Протестанти немају светотајинско свештенство - пастир је само учитељ; зато сада имају и „бискупине“ и „пасторине“. Овим нико не жели да каже да то неко у СПЦ чини свесно; али, зна се да је чак и пут у бездан поплочан најбољим намерама. Наш народ је навикао на Свето Предање Цркве - јер, од када смо крштени, молитве се тајно читају где треба, и постоји олтарска завеса, и олтар није простор да у њега свако улази. Тако су служили и Свети Сава, и Свети Арсеније Сремац, и Свети Василије Острошки, и Свети Николај Жички, и владике новомученици Петар, Сава, Платон, Доситеј, Јоаникије и исповедник хвостански Варнава. Зар ћемо се одрећи њиховог Светог Наслеђа уводећи реформе које није потврдио нико од Светих Отаца својим свештеним тумачењима? Зашто? Уместо да народ просвећујемо и учимо, ми га још дубље збуњујемо и уводимо у стање збрке. Зашто да нам критеријум православне Литургије буду руски и грчки обновљенци, антитихоновци и зоисти, а не Света Гора Атонска? Уз то, са отвореним дверима и гласним читањем тајних молитава данас највише служе Украјински унијати.

 

3акључак

Нема сумње да сви који желе „обнову“ Свете Литургије на уму имају добро Цркве и народа. Но, без озбиљне саборне припреме и укључивања стручњака не само из СПЦ, него и из свих осталих сестринских Цркава, овај процес може бити штетан, ако не и погубан. Свети Сава и сви свети Срби од нас очекују највишу пастирску одговорност као и Велики Архијереј Христос, Прволитург сваке наше Литургије. Њему, са Оцем и Духом Светим, се помолимо да нам дометне вере и разума, да знамо каквим путем ићи и доћи до циља. Нова пракса у Српској Цркви није ништа друго него неблагословена самовоља појединаца. Управо зато је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве и донео одлуку о останку при старој пракси у погледу богослужења и других светих радњи.

           Уредништво „Банатског Весника“

           Коришћена дела:

           1. Патријарх Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере,   Београд 1998.

           2. Проф. Др. Јован М. Фундулис: Литургичке недоумице, Краљево 2005.

           3. Др. Недељко Гргуревић:  Евхаристија као жртва (Литургијско богословље), Србиње - Либертвил 2004.

           4. Јован Моша: Лимонар или Духовни луг,  Манастир Соколица 2001.

           5. Катехизам Католичке Цркве, Загреб 1994.

           6. Обновљенаштво: Протестантизам по „источном обреду“,  Москва 1996.

           7. Casimir Coucharev: The Byzantine – Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Ontario, Canada 1971.

           Приређивач: "Борба за веру"

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 04 мај 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.