Начело онтичке једнакости и функционалне подређености лежи у сржи дијалектичког односа Бога Оца и Бога Сина (тријадологије), као и божанске и људске природе у Христу (христологије). Дакле, то је начело целокупне православне теологије.

1. Онтичка једнакост и функционална подређеност у тријадологији

По православној тријадологији (гр. triadología), догмату о Светој Тројици, Отац, Син и Дух Свети онтички су једнаки, али су ипак Син и Дух Свети функционално подређени Оцу.

Сâм Исус Христос је потврдио онтичку једнакост са Оцем рекавши: „Ја и отац једно смо” (Јеванђење по Јовану 10,30). Али истовремено Исус Христос није престао да потврђује своју функционалну подређеност Оцу. У Гетсиманском врту се молио Оцу изразивши спремност да се подреди Његовој вољи: „Не како ја хоћу него како ти” (Јеванђеље по Матеју 26,39).

Апостол Павле је Христову икономску подређеност Оцу истакао есхатолошком визијом: „Онда ће се и сам син покорити ономе који му све покори” (Коринћанима посланица прва 15,28).

Дух Свети је такође онтички једнак Оцу, али Му је уједно и функционално подређен. Свети Јован је то исказао записавши да Дух Свети „од оца излази” (Јеванђеље по Јовану 15,26). Али Духовска икономска подређеност Оцу не негира Његово превечно Божанство, како је тврдио јеретик Македоније.

Бог Отац је искон, архи (гр. archē), почело (лат. principium), Онај који вечно „рађа” Сина и вечно „исходи” Духа Светог. То је изриком речено у Символу вере.

2. Онтичка једнакост и функционална подређеност у Символу вере

Однос онтичке једнакости Свете Тројице и икономске подређености Сина и Духа Светога Оцу изражен је и у Никејско-цариградском Символу вере.

Већ у првом чланку се истиче принцип подређености. Постоји један Бог и то Отац: „Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља”. Поред Њега верује се: „И у једнога Господа Исуса Христа”. Касније се исповеда вера „и у Духа Светога, Господа и Животворног”.

Код католика запета је померена једну реч раније, па прва реченица Символа гласи: „Вјерујем у једнога Бога, Оца свемогућега” (лат. „Credo in unum Deum, Patrem omnipotentem”). Онтолошки је небитно то што су Латини грчку реч „Сведржитељ” (гр. Pantokrátōr) превели као „свемогући” (лат. omnipotens). Од теолошког значаја је место запете. Од њеног места зависи то да ли се Божје јединство („једнога Бога”) односи на Оца или на Божје суштаство, есенцију, усију (гр. ousía). Православни тумаче Симбол на први начин (што се види по запети иза речи „Оца”), а католици на други начин (што се види по запети која се налази испред речи „Оца”). Католичко читање укида Очево „јединоначалије”, монархију (гр. monarchía). По православном схватању, то је недопустиво. Католичко разумевање тријадологије настало је као покушај да се потврди Христово Божанство под претњом аријанства. То су били мотиви за уметак „и Сина” (лат. „filioque”). Он је настао у V веку, a званично је прихаваћен у VII.

Потврђујући Христово Божанство, католици су почели и да наглашавају Божје апстрактно суштаство. То је видљиво и у самој терминологији. Православни израз „Тројица” (гр. Triàs) је личносни и сугерише разлику међу личностима Свете Тројице. Католички израз „Тројство” (лат. Trinitas) је апстрактан и сугерише Божје суштаство. Разлика се уочава и у тројичној формули: једна суштина, три личности. На грчком Истоку она гласи: Mía ousía, tría ypóstáseis, а на латинском Западу, следећи Тертулијана, Una supstantia, tres personае.

У латинској формули израз за лице, личност persona, као и његова грчка истозначница prósōpon, значио је најпре маску и никад није добио онтолошки садржај. Насупрот томе, у грчкој формули израз за лице, личност, ypóstasis, као и његова латинска истозначница supstantia, у класичној филозофији значио је природа, суштаство и имао онтолошки значај. У православној тројичној теологији израз ypóstasis попримио је значење личности (гр. prósōpa, лат. personае), али задржао своју онтолошку тежину.

Било како да разумемо почетну реченицу симбола, остаје чињеница да се Отац спомиње на првом месту. Већ се тиме сугерише његово првенство. И реч Отац сугерише примат. То се повећава тврдњом да је Он „Сведржитељ”, „створитељ неба и земље” (лат. „factorem caeli et terraе”), тј. свега. Сви ти изрази сугеришу Очеву супрематију.

Ускоро се јавља принцип онтичке једнакости. У Исуса се верује као у „Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог” (лат. „Deum de deo, lumen de lumine, Deum verum de Deo vero”), рођеног, а не створеног (лат. „genitum, non factum”), „једносуштног Оцу” (гр. „omooúsios tō patrì”, лат. „consubstantialem Patri”). Додатак који каже да је „кроз њега све постало” (лат. „per quem omnia facta sunt”) сугерише идеју функционалне или икономске подређености. Чинити нешто кроз (per) некога сугерише функционалну или икономску подређеност, не онтолошку.

Даљи се спомињу Христова спасењска дела: „Ради нас људи и ради нашега спасења” (лат. „propter nos homines et propter nostram salutem”). Тиме се поново сугерише Његова функционалнy подређеност. Ни тринитарци не негирају Христову функционaлну поредђеност Оцу.

Символ сугерише да је и Дух Свети функционално подређен Оцу. Он „од Оца излази” или „исходи” (лат. „ex Patre procedit”). То подразумева функционалну, али не и онтолошку подређеност. Када католици додају „и сина” (лат. „Filoque”), они тиме подвлаче функционалну подређеност Духа Сину, али не и Његову онтичку подређеност. Православни негирају функционалну подређеност Духа Светога Сину. Они наглашавају да је Дух Свети на истој функционалној позицији као и Син. Они су подједнако функционално подређени Оцу. То не значи да су онтолошки њему подређени. То се код Сина изричито негира. Син и Отац су „једносуштни” (гр. omooúsios, лат. consubstantialem). Онтичка једнакост Духа Светог са Оцем и Сином такође се изриком сугерише. Дух Свети се „са Оцем и Сином скупа части, и заједно слави” (лат. „Qui cum Patre et Filio simul adoratur et conglorificatur”).

Изразом „и Сина” католици Синa стављају на исту позицију као и Оца. Православнима се чини да Дух Свети не може да има два „исходишта”. Али католички уметак је настао у епохи аријанског спора и имао је – и сада има – функцију бране од аријанске јереси, по којој Син није онтички једнак Оцу.

Ако прву реченицу Символа вере треба читати „Верујем у једнога Бога Оца”, како и јесте код православних, онда Символ вере није само тринитаран, већ и функционално субординацијски. Да би се сугестија онтолошке подређености избегла, католици стављају запету или двотачку после речи „Бога”. Код православних, функционални примат Оца не искључује онтолошку равноправност лицâ. Ствар је у нагласцима. Католици наглашавају (запетом или двотачком) онтолошку једнакост лицâ, а православни (такође запетом) функционални примат Оца. Символ вере напросто допушта различите нагласке у зависности од интерпункцијских знакова који су накнадно додати.

3. Антиномичност тринитарног догмата

Тринитарна догма је у бити антиномична. Она је уједно и триархична и монархична. У првим вековима се тројични догмат називао монархијанизам или монархија (гр. monarchía). Тим изразом се желело рећи да постоји функционални примат једног (гр. mónos) узрока, повода (гр. aitía, лат. causa), тј. једног принципа, почéла (гр. arhē, лат. principium). И тај узрок, то почело је Отац.

У тројичном догмату битно је разликовање суштине или суштаства (гр. ousía, лат. essentia) и Божанских Лицâ, Ипостаси (гр. Ypóstáseis). Али пут до исправног становишта није био лак. Израз ипостас испрва се користио у смислу суштаства (лат. substantia), а доцније Лицâ.

У почетку се за Лицâ користио израз просопа (гр. prósōpa) или персоне (лат. personae), али он није стекао теолошку тежину. Ипак се на Западу користи.

Тријадолошки догмат исказује веру у онтичку једнакост Лица и функционалну подређеност Другог и Трећег Лица првом Лицу.

4. Антитринитарне јереси

Постоје и бројне антитринитарне јереси. Они или негирају онтичку једнакост Лица или пак функционалну подређенос Сина и Духа Светог Оцу.

Прва антитринитарна јерес назива се субординационизам. Та јерес варира од аријанизма, где је Син егзалтирано, али створено биће, до адопцијанизма, где је Исус само Богом усвојени, адоптирани, посињени човек.

Дакле, негирање пуног Христовог Божанства има много облика. Семиаријанизам учи да је Син сличан (гр. omoios) Оцу и са њиме „сличносуштан” (гр. omoiousios). Све субординационистичке јереси своде се на негирање онтичке једнакости Сина са Оцем. У савременом свету ту јерес држе неке секте. Међу њима је најпознатија секта „Јеховиних сведока”.

Друга антитринитарна јерес називала се у антици савелијевство или патрипасијанизам. У XVI и XVII веку је била позната као социнизам. Названа је тако по свом вођи Фаусту Социнусу (Faustus Socinus). У наше време та јерес је позната под именима модализам или унитаризам.

Израза за јерес је много. али је њена суштина иста. Та јерес тврди да не постоје Три Божанска Лица. По тој модалистичкој јереси постоји само једно божанско суштаство, а оно поприма разне појавне, манифестационе, феноменолошке, теофаничне облике или модусе.

Читаво православно тројично богословље израсло је у реакцији на савелијевство, а читаво католичко тројично богословље у реакцији на аријанство. То и даје објашњење зашто су нагласци различити, али догмат је исти.

5. Аријански спор

Аријанци су сматрали да је израз „Отац” антропоморфан и да га не треба користити. Предлагали су израз „Творац”. Св. Атанасије Велики доказивао је да је израз „Творац”, мада по себи добар, несавршен. Изрази „Творац”, „Спаситељ”, „Искупитељ” и слични, иако по себи тачни, нису савршени, јер Бога везују за његову творевину. Они добро описују оно шта Бог јесте према својим створењима, али не и оно шта је он по себи, у својој бити. Ти изрази проистичу из Божје икономије, домостроја (гр. theía oikonomía). Они описују Његово деловањe према створеном свету, али нису онтолошки и тријадолошки, не описују оно шта је Бог по себи и за себе, нити показују разлике које постоје у Светој Тројици. Зато су сва та имена несавршена према тријадолошким именима „Отац, Син и Дух Свети”.

6. Бог Отац као Искон

У богословљу се Бог назива „Оцем”, а не „Мајком”. Људи су у библијска времена сматрали оца примарним, заправо јединим родитељем детета. Из тог разлога, богословски писци Богу приписују „очинство”, а не „мајчинство”. Бог је, за њих, Отац (јев. ’āv, гр. Patēr, лат. Pater).

У православној тријадологији, постоји само једно Биће из кога све исходи. То је Бог Отац (гр. Theòs Patēr, лат. Deus Pater). Он је Исходиште, Искон, Почéло (гр. Archē, лат. Principium) свега. Тако и стоји у првој реченици Никејско-цариградског Символа вере: „Верујем у Бога Оца” (лат. „Credo in unum Deum Patrem”). Само од Њега Дух Свети „исходи” (лат. „procedit”). Јеванђелист Јован тврди да Дух „од оца излази” (гр. „ò parà tou patròs ekporúuetai”, лат. „qui a Patre procеdit”) (Јеванђеље по Јовану 15,26). Тако стоји и у Никејско-цариградском Символу вере (лат. „qui ex Patre procedit”). Када је на Западу у тај Символ уведено да Дух Свети исходи „и од Сина” (лат. „filioque”), чиме се на Западу хтело сузбити аријанско тумачење Сина, на Истоку је тај додатак проглашен јеретичким. По православном тумачењу, тај додатак нарушава јединственост Оца као јединог Узрока, Принципа, Почéла, Исходишта, Искона.

7. Закључак

У теологији се често у симбиози налазе начела онтичке једнакости и функционалне подређености. У тријадологији, догмату о Светој Тројици, Лица Свете Тројице су онтички једнака, али функционално различита.