"Тог васкршњег јутра, нисам се окренуо лицем до зида... Био је затворски стражар ... Ако сте икада видели лепог ђавола, овај човек је заиста био леп ђаво...

Засигурно, би је то младић, танак, висок плавих очију, потпуно анђеоског лика. Врло лепог лица, лепо и увек уредно одевен у својој униформи. Други су долазили мање уредни. Он је увек био врло чист, врло елегантан. Али он је имао необјашљиву окрутност. Нисам могао да разумем; како може неко са таквом фигуром и са таквом анђеоском лепотом да буде толико окрутан? Ако овај човек неби батинао 5 до 6 затвореника у својој смени он се вероватно не би осећао добро. И генерално, у затвору, под терором, страхом, лакше је да подносиш своју тортуру него да слушаш другу особу која подноси мучење. 

Када чујеш вику...

Већина оних који су премлаћивани су општи затвореници, јер неколицина нас смо били политички.. Ови људи су урлали приликом батинања. Ми не би ни реч изустили, нисмо никада пустили глас. Они су јаукали, и наша машта би почела да ради, замишљајући страшне ствари. То је била тако тешка духовна тензија, да би пожелео да доћу и мене премлате уместо њих, само да неби више слушашо јауке других.

А ово је био један од оних људи који су уживали да муче друге.

Тог јутра када је отворио врата... Целу ноћ сам се молио Богу.

Можда сам стотинама, хиљадама пута изговорио: "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима даде живот".

Можда хиљаду пута. Да би истина васкрсења ушла дубоко у мој ум и срце.
Стајао сам према вратима кад је ушао и рекао сам: "Христос Воскресе!"

Стражар ме погледао, окренуо главу и погледао оне који су били иза њега. Окренуо се према мени и рекао: "Ваистину васкрсе!"

За мене је то био ударац у главу. И тада сам схватио да то није онај који ми је рекао: "Вастину, Он је васкрсао!", него да је то био Господњи анђео.

Онај који је седео у гробу, рекао је женама које су донеле миро: "Зашто тражите живог међу мртвима?" Он устаде, дођите видити место где га положише ". [Марк 16: 6]

Преко његових уста анђео ми је потврдио Васкрсење, јер ми је била потребна потврда и зато што ми је Бог то потврдио  устима мог непријатеља, истину Васкрсења.

Моја ћелија је била испуњена светлом. И моја радост је била тако сјајна да је од 5 до 6 сати до ручка, када је дошла храна, била у светлу и духовној радости.

Био сам поверен политичком пуковнику затвора који је имао посебан третман за мене, у лошем смислу те ријечи, не у добром.

Пуковник није био лош човек када би био пијан. Кад је био трезан, био је веома лош.

На срећу, био је више пијан него трезан...

И размишљао сам као у представи. Рекох: "Седећу окренут леђима зиду. Окренућу лице  према њему, погледат ћу га у очи и рећи ћу: "Христос васкрсе!"

Више није било оно што је било први пут. То више није био унутрашњи импулс. Било је као представа.

Као да сам знао шта ће ми рећи, као да је знао шта ћу му рећи, као да смо се познавали. Знао је моју тврдоглавост, знао сам његов капацитет, недостатак маште, у којем сам морао реаговати тачно онако како га познајем.

Отворио је врата и рекао сам му: "Христос васкрсе!"

Погледао ме је и рекао: "Да ли си га видео?"

Рекао сам: "Господине пуковниче, нисам га видео кад је васкрсао, али верујем у истину о Васкрсењу и у ауторитет оних који су га видели, у апостоле,  ученике, у мученике, у милионе Хришћана који су умрли славећи Христа, било у мучењу или природној смрти, али који представљају гаранцију да је Христос васкрсао. Јеси ли икада видео Северни пол? Али верујеш у ауторитет научника. Ниси видео Маркса ни Стаљина, осим на сликама, али ти верујеш у њих кроз ауторитет комуниста који говоре о њима ".

Што сам више причао, што сам више полемисао логички, то је више моје срце постајало тужно.

То је више светлости у мојој ћелији нестајало.

Зато што сам покушао логично аргументовано, са људском логиком да говорим, о истини о којој се не полемише.

Једноставаним изговарањем "Христос воскресе!" Било је довољно да га убеди или да га удаљи.

Схватио сам, да сам направио грех и да ме је Бог напустио.

Анђео који ми је рекао: "Ваистину васкрсе " је нестао, светлост је отишла из ћелије..."

О. Георгије Калчију је румунски свештеник, велики исповедник Хришћанства који је провео 21 годину у разним комунистичким затворима. 

Повезани текстови:

1. Како се стичу нетрулежне мошти? (1) фото - Отац Гергије Калчиу, исповедник и пастир

2. Како се стичу нетрулежне мошти (крај) - фото - Последњи дани оца Георгија Калчиуа