Начело онтичке једнакости и функционалне подређености лежи и у сржи христологије.

1. Онтичка једнакост и функционална подређеност у христологији

Однос људске и божанске природе у Христу разматра христологија (гр. christología). И ту, у Христовој природи, постоји принцип субординације и једнакости. Али, осим правоверне христологије постоје и јеретичке, и то у два модела.

По првом јеретичком моделу, Исус није прави човек. Он је Бог који се само „почовечио”. Упркос свим суптилним разликама докетисти, Аполинарије и монофизити држали су се тог модела. По другом јеретичком моделу, обично називаном адопцијанизам, Исус није прави Бог. Он је човек који се „побожанствио”, дивинизирао. Њега је Бог усвојио, посинио, адоптирао. Упркос свим својим суптилним разликама, то су гледиште заступали назиреји, евионити и адопцијанисти. Међу овим хришћанима треба тражити Исусове прве следбенике.

За ортодоксну теологију Исус је и прави Бог и прави човек. Те су две природе у Христу једнаке. Који је однос те две природе у једној богочовечанској личности? Јеретицима је изгледало немогуће да атрибути човештва и божанства постоје у једној личности. По њима, они се искључују. Правоверни теолози сматрају да је Христос био прави Бог и прави човек, да је имао (заправо још увек има) праву природу Бога и праву природу човека, при чему се Његова људска природа добровољно потчинила божанској. По ортодоксној теологији, Христова божанска и људска природа онтолошки су једнаке, али је људска природа функционално потчињена божанској.

Дијалектика начелâ суштаственог јединства и функционалне подложности лежи у сржи теолошких спекулација. У неким случајевима тензија између та два принципа је мања, негде већа.

2. Дуофизитизам

Основни задатак сваке христологије јесте помирење две природе у Исусу Христу. Развој теологије ишао је у антиномијском наглашавању час његове божанске супериорности, час његове људске истоветности са нама. Учење које тврди да је Исус Христос имао две природе зове се дуофизитизам.

Исус је морао бити потпуно једнак нама да би Бог његову жртву на крсту могао примити као жртву правог људског репрезента. Осим тога, он је морао бити потпун човек да би могао бити нама истински пример и углед. Ипак, Христос је прави Бог. Све су јереси заправо логичке конструкције које се ослањају на један или на други пол те дијалектичке клацкалице. Срж њихове јереси лежи у тежњи ка избегавању те теолошке антиномичности.

Који је однос две природе у Исусу Христу? То је био предмет расправе на црквеном сабору у Халкидону 451 године. Ту је изнесено учење о идиоматском односу две Христове природе (гр. koinōnía tōn idiōmáton, лат. communicatio idiomatum). За основ тог учења послужила је посланица папе Леона I или Великог (cca. 400-461) константинопољском патријарху Флавијану. У „Догматској посланици Флавијану о односу између особина две Христове природе” (лат. Epistola dogmatica de communicatione idiomatum duarum naturarum Christi ad Flavianum) папа Леон I учи, против монофизита Евтихија (гр. Eythychēs, лат. Eutychus), да је у Исусу Христу божанско и људско несливено (гр. asygchyōs), тј. да се нису те две природе слиле да би из њих никла нека нова, трећа особа и неизмењиво, непреложно (гр. atréptōs), тј. да није божанска природа прешла у људску нити људска у божанску. Дефиниција је ингениозна. Чува принцип онтичке једнакости и функционалне подређености.

Леон I надаље тврди, против Несторија, да су те две природе у Исусу Христу међусобно нераздељиве (гр. adiairétōs), тј. да не чине два засебна бића, већ једну личност. Леон I тврди да су те две Христове природе и неразлучиве (гр. achōrístōs), тј. да се после спајања никада више нису разлучивале. Ова је формулација такође добра са аспекта очувања дијалектичког начела онтичке једнакости и функционалне подређености.

3. Закључак

У христологији – догмату о Христовој Личности – божанска и људска природа су онтички једнаке, али је људска природа ипак добровољно подређена божанској.