 Историја се понавља. Кроз сени прошлости може се дубље схватити садашњост и видети се њени корени, а кроз садашњост – непостојани обриси будућности, као да лебде у магли. Постоје имена, датуми, лица и догађаји, који су добили символички значај и постали тајнопис метафизичке историје света. Трагедија у Јекатеринбургу, која се десила пре сто година, зазвучала је као погребна звона и реквијем за Русију.
Тај злочин је постао почетак и наставак катастрофе државе која пропада, подобно Титанику, који је тонуо на дно океана. Он се оваплотио у јауцима и крицима жртава, убијених у логорима смрти и собама за мучење, у пуцњима на Бутовском полигону, где су у заједничким гробницама живи, који су закопавани заједно са мртвима, умирали у мукама. Он се оваплотио у треску купола, бачених са обезглављених храмова, у пламену запаљених цркава и манастира, у геноциду невиђеном у историји човечанства, који је уништио десетине милиона људи, тако да се држава на карти света претворила у крваву мрљу. Револуција има своју мистику и ритуале, које можемо назвати демонизмом и црном мисом, своју магију – тоталну лаж, која се претворила у хипнозу народа, свој култ – обоготворавање вођа. Револуција почиње од призива ка слободи, а завршава се тиранијом и срамним ропством. Свети Цар Николај је примио на себе први удар сатанских сила. Он је умро као војник у боју, као војник на свом положају. Његова мученичка смрт са целом породицом, то је незацељујућа крвава рана и огољени нерв историје Русије. Смрт је коначни збир живота, у њој се открива суштина човекова. У предсмртном заточењу се нарочито пројавило благородство Цара: његова чврстина вере, мужаство, трпљење, великодушност, морална чистота и хришћанска љубав чак и према својим џелатима. Његово име је постало символ и знамење, као луча светлости у тами која се згушава. Зверски убијени Император се показао као победник у духовној борби, у вечној борби добра и зла. Лишен царства, па чак и гроба, он је нашао своју бесмртност и живот у срцу православног народа, који је, без обзира на клевету која траје, осетио величину и светост Цара - мученика Страстотерпца. Уосталом, за христоубице и цареубице и њихове духовне потомке, Цар је такође жив: они га мрзе као живог непријатеља – мртвог је немогуће тако мрзети. Филм „Матилда“ – то је продужетак јекатеринбуршког злочина, то је покушај да се светли образ Цара прикаже као порочан и запрља путем чудовишне лажи и клевете, то јест да се продужи његово погубљење, али већ не у подруму Ипатјевског дома, већ на екрану, пред лицем целог света. Тако се и пси труде да покидају на делове тело мртвог лава, који је и по смрти страшан за њих. То духовни наследници џелата Јуровског и оних који су претварали манастире у тамнице и затворе, који су скрнавили престоле храмова, правили од олтара јавне нужнике, сада хоће да оскврне сопственом нечистотом непознати гроб јунака – Цара и његове породице. Они пљују у душу народа, будући да су уверени у своју некажњеност и сматрају себе господарима ситуације која је настала. Они не питају народ шта он хоће и диктирају му своју вољу и замисли, а на негодовање и протесте не обраћају пажњу, као на мукање бесловене стоке. Историја се понавља. Опет Салома плеше, извија се као змија пред пијаним Иродовим гостима. Опет Иродијада бесни и дивља, опет хоће да добије на тањиру главу Јована Крститеља. Опет Јуда броји сребрнике – цену издајства. Опет се синедрион састаје, како да разапне Цркву у лицу Њених светих: за следећу жртву једногласно је изабран свети Цар Николај – за то синедрион има своје разлоге. Поново се лажни сведоци сабирају у дому Кајафе. Поново се Христос подвргава ругању и пљувању. Поново Кајафа цепа своју одећу. Поново Пилат умива руке и скрнави савест судије. Поново се Петар одриче Христа, не речима већ ћутањем. Поново се апостоли сакривају у скривеној соби „страха ради јудејског“. Опет многолики Јуда наступа иза кулиса на сцену, очекујући аплаузе. Опет Јудатилда обнажује своје груди пред сладострасним погледима гледалаца. Опет се у подземљу Соломоновог храма служе паганске мистерије, још увек сакривене од света. Опет кћерке Каина и синови Дана славе своју ефемерну победу. Опет се ђаво, учитељ лажи, илузиониста и стари кловн, смеје над лаковерним народом. Савршава се тајна безакоња, тајна бездана. Поново оживљавају привиђења. Опет се Цркви спрема Голгота. Црква – невеста Христова, нема на земљи ни покровитеља, ни савезника, нема никог, осим Бога. Она је сама, као Христос у Гетсиманском врту. И у тој видљивој самоћи је њена величина и невидљива непоколебива сила. Архимандрит Рафаил (Карелин) http://www.odigitria.by/2017/08/22/tajna-matildy/ Извор: "Православна породица" |
