header image
Владимир Димитријевић: Две поуке оца Саве Вазнесењског Штампај Е-пошта
недеља, 27 август 2017

 О ЦРВЕНОМ СЛОВУ

Отац Сава је људе опомињао да не раде на црвено слово – заповедне празнике у календару: “Светитељи који су забележени црвеним словима у календару нису обични људи и обичне личности. То су велики Божји угодници и наши пријатељи. И њима морамо да посветимо дан, и да не радимо материјално, физички. Ако нешто буде изузетно – то је друга ствар. Не дај Боже да буде! Може човек да се сатре, може човеку да се кућа упали, или нешто тако. Онда је то друга ствар. Али и кад неко умре, тад се и на Велики Петак меси, тад се и на Васкрс меси. Тад нема празника кад неко умре,  изузеци су то. Али кад су ови дани и ништа се  тако не догоди,  онда су то празници.

Празник је зато да те веже и да се сетиш да си смртан; да посветиш дан Богу и молитви, побожном осећању и учењу о побожности. Неко ради празником. Зашто ти да радиш на празнике? Не ваља то, море! Боље је да штетиш не знам шта, нека се деси штета, неће тебе штета да изненади. Ако мислиш  о штети, онда знај да не може све да се спасе од штете, а твоја штета може да буде прво то, ако радиш на празник.

То је твоја штета, а не ако је нешто пропало ради тога. Зар си ти посијо не знам колику њиву, или не можеш да окопаш и да покосиш и да нараниш ко зна колко крава и да помузеш? То теби није Бог дао, зашто си толико проширио иметак? Прошири мање, да можеш и да се молиш Богу и празнике да поштујеш, и да чуваш душу.

Ми морамо да смо с тим начисто. Ако не верујемо у вечни живот, и не спремамо се за вечни живот, онда је то зло наше, несрећа наша. Онда је то и стварни губитак. Ти ћеш су.тра да знаш где су ти отац и мајка? Нема то. Право је Божје. Ко ти је дао оца и мајку? Ти ћеш да знаш где су пријатељи? Ама ти пријатељи могу да се створе и ко зна где и ко зна поред кога и, нестају. Сам идеш на суд са својим делима. Тако мора човек да зна, и тако да се моли. Зато ја вама и говорим, да би вас мало оспособио за побожност, јер  имате невоље, имате ви разне ситуације. Данас се човек налази у разним ситуацијама и условима и онда му треба побожност. Побожност му треба у породици да би одржао ред, да би одржао оно што му је корисно за породицу. Побожност му треба јер тамо где се налази, ма где, мора да буде примеран и ваљан и корисан у свакој средини“.                                                 

ТРПЉЕЊЕ НЕВОЉА И НАГРАДА ОД БОГА     

Ко претрпи до краја, биће спасен, вели Слово Божје. Отац Сава је то без пестанка понављао: “У једном Псалму у Старом завету каже се: „Господе, сетих се Тебе и лакну души мојој.“ (Псал. 120:1) Тако побожни лакше подносе све своје тегобе. Праведном Јову је седам синова изгубило животе и сва имовина му је уништена, а он није похулио, није Бога увредио. Бог га је онда наградио за његово трпљење, за његову побожност, и поново му дао синова и три кћери, и огромно богатство. Борба је ту била. Не знаш ти зашто. Ђаво је пркосио. Све то Јов издржа и не похули на Бога.

Бог, ако некога кажњава, то је ради мене, и ради тебе и многих, да се људи угледају, кроз нечије трпљење.

Ја сам вама више пута причао како у неком граду живи једна побожна жена којој је син  рођен сасвим одузет. Двадесет седам година она је њега служила и обртала. Није он знао ништа, није он својим телом нимало владао, потпуно је био одузет. А та мајка каже: „Срећна сам да своју дужност родитељску могу таком сину да посветим. Ја  га нисам таквога дала, ал Бог је мени таквог сина дао. Ја сам њега са задовољством служила. Са великом благодарношћу што имам на коме да покажем љубав мајчину.“

Види како је то!

Једнога дана, дошао овде код мене један посетилац. Унук му био болестан, и он када је хтео да пође кући, отишо у цркву да се помоли. Ја сам случајно наишао, а он клеко па виче и плаче на глас: „Господе, Господе, немој да нас жалиш, ја у њега гледам, ја сам његов родитељ! Молим те, Господе, немој да ми узмеш њега, ако сам ти ма шта крив, ја сам крив, дете није, и ако сам крив, опрости, и мени и детету.“ Како невоља човека научи да се моли! Тако пред Богом ти људи имају велику вредност и они сведоче другоме своју љубав према деци и трпе невољу.

Пред Богом они имају награду већу него онај који нема невољу.

Они кроз те патње и жртву имају велико страдање. Стрпљиво подносе невоље и Богу благодаре.

Дошли су ми неки човек и жена са болесним сином и ћерком, тешко умно болесним. Отац се претворио сав у сузе, сав у тугу. Никад он не би тако био тужан и забринут и  толико тражио од Бога помоћ да га Бог није посетио. То не значи да га је Бог казнио, него посетио, опоменуо да тражи Бога. Ништа човека не може да врати у побожност као невоља. Богатство не може да врати човека у побожност, у покајање. Богатство му даје повода да се сили, да се поноси, да људи од њега зависе.

Каже тамо на једном месту: „Благо оном човеку који невоље трпи у овом веку“. Иако је бесан, каже, а трпи невољу, благо њему. Њега Бог прима и он прима велику награду. Видите ви, тешкоћа није лака, али ако је побожност присутна, њега ће Бог да награди у тим невољама.

Свукуда вам је потребно трпљење. Ако немате трпљења, не може да опстајете, бићете груби, направићете штету, направићете нешто што ће после да вас коље, што ће да вас једе зато што сте промашили и урадили нешто што није требало да се уради.

Ето, видите, мора да се трпи, сваки мора да трпи и увек мора да трпи. Везан је живот за трпљење. Зар ти не видиш да себе мораш да трпиш? Видиш колко пута те осрамоти, колко пута те понизи твој грех, твој разум те понизи, твоја жеља те понизи, твоја небудност те понизи? Ти си пред Богом постао мали, неважан. Зато што ниси чинио оно што је требало да чиниш. Е сад мораш да се поново исправљаш. Поново, Јово наново, ко мрав. Растуриш му кућу, он прави поново. Тако и човек мора и своје слабости и слабости других људи да подноси. Не може другачије то. А нарочито у породици. Куд би ви? Ја могу да идем, ко зна колко  да прођем манастира, ал опет исто. Ја сам ти овде, ја сам ти тамо. Ако ми није ваљало овде, онда неће ми ваљати нигде. Где све ваља? Овде фали ово, онде фали оно. Фали мени прво унутра, код мене фали.

Увек у вашим невољама треба да знате да је Бог ту поред вас. Бог је био са праведницима, али је увек и са грешницима, јер грешницима треба Бог, да их врати у веру, у побожност. Они имају много опомена од Бога.

Све што се са човеком дешава је дар Божји. Ако немаш децу, то је дар Божји да се уврстиш у ред оних који су били велики угодници Божји, а нису имали деце – да будеш благодаран. Многи људи благодаре Богу кад виде да неко нема децу. А ти што немаш децу, некоме си  пример. Колико ће тебе Бог да награди кад си ти пример некоме! Ти немаш децу. Неко је много благодаран Богу што има децу и побожан је за то. А ти који немаш децу, ти си скрушене душе и срца, лакше побожан него онај који има децу. Од то двоје који је већи пред Богом? Већи је онај који је у туги.

Сами замислите како сте жалосни за ваше дете кад је болесно, чак ако имате као некад осморо или десеторо деце, па и више, а једно вам је болесно. Отац одлази на посао и увек носи тугу за болесним дететом, увек мисли о њему. Тако исто и Бог. Он жали нас. Ми то не знамо и не мислимо о томе. Јеси ли понижен – Бог те жали, јеси ли сиромашан – Бог те жали, јеси ли болестан – Бог те жали. Бог је милостив и сви су људи његова деца и Он жели свима срећу у вечности, не само овде. А онај ко се спрема за вечност кроз невољу и кроз тугу, већи је од оног који се спрема за богатство.

Везујте се за Бога. Сва ваша срећа, сва ваша будућност, и у вама и у вашој деци, зависи од мира са Богом. Ако немате у Богу послушност, онда немате мира са Богом. Непослушни немају мир са старешинама. Ја то осећам у народу. И види се то. Народ сад има само Бога да тражи. Све је пробао, као оно кад оде у виноград па проба бело грожђе, па ову сорту, па ону, и закључи: „Е, ово је најлепше.“

Наш народ је лурао, лурао, лурао и види да ништа лепше од побожности нема. Онда ти се исплати да запнеш, јер видиш да те  побожност чува. Хоћеш ли ти чувати своју побожност? То ја радим. То сви побожни раде. И оно ваше биће од вас то тражи, а то се добија преко цркве. А колко ћеш ти у цркви да видиш Бога, сад је то друга ствар. Онолико колико видиш  Бога и у ливади, у Јеванђељу, кад славиш крсну славу. Ако знаш о Богу и носиш у души побожност, онда ћеш свуда да видиш Бога, не само на слави, не само у цркви и не само кад си срећан, кад ти је породица срчна и здрава, већ и кад си у невољи. Кад можеш да кажеш:

„Господе, дао си ми невољу. Заслужио сам невољу. Треба да буде невоља. Не знам ја што. Да л' сам ја крив, да л' сам ја прав, ја не знам. Али, невоља ме довела да клекнем пред Тобом, Господе. Уовој невољи нема ко да ми помогне него Ти, и ја сам клеко. Моја невоља – срећа за моју душу! Да ја васкрснем, да ја оживим и да се сетим шта сам Ти дужан, Господе. Дужан сам Ти благодарност и да Ти се молим.“

И кад се тако људи моле, онда су несрећни као и срећни. Болесни су као и здрави, јер вољу им подиже побожно осећање. Па је тако свеједно човеку побожном да ли је на власти или на части; или је здрав или болестан: или живи или умире. То Бог од нас тражи. Ми смо рођени за вечити живот.

Последњи пут ажурирано ( среда, 11 новембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 86 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.