Питање: Знам да многи људи у болу узрокованом усљед смрти вољене родбине прибјегавају спиритуализму, прорицању судбине, окултизму или чак желе да разговарају са својом упокојеном родбином. Зашто Црква ово не дозвољава?

Старац Клеопа: Како у Светом Писму тако и у дјелима Светих Отаца мноштво је свједочанстава која јасно показују да Бог кажњава оне који прибјегавају окултизму и некромантији (тражење разговора са мртвима). Наш Спаситељ нас учи да су „блажени који не видјеше а вјероваше“ (Јн. 20:29). Апостол Павле показује нама који вјерујемо у Христа да морамо тражити снагу вјере, а не опажање нашим материјалним очима, говорећи „јер вјером ходимо а не гледањем“ (2 Кор. 5:7). Демони који лутају, међутим, уче извјесне људе да не буду задовољни учењем Спаситеља и Његових апостола, - да ходимо са вјером у Христа -, већ радије да траже свим средствима да виде својим очима оно што је доступно једино очима вјере. Човјек који прибјегава црној магији и некромантији је непријатељ Божији, непокоран Његовим заповијестима, незадовољан спасоносним учењем којим га Бог учи кроз Свето Писмо, већ радије, подстакнут демонима у овом недозвољеном послу, он тражи да ствари истражује рационално. И тако, вјерујући у те фантазије, он се повлачи од Бога и учења наше Цркве.

Они који се за ово занимају и призивају духове умрлих, доносе себи пресуду као у примјеру Саула који је потражио помоћ врачаре да му призове душу Самуила (1 Сам. 28). Они који су пали у ову обману као Саул, требају знати кроз његову казну да су криви пред Богом. Јер, само због овог преступа, Саул је изгубио своје краљевство и би кажњен од Бога да буде убијен својим властитим мачем. Саулова казна за његов незаконит разговор са мртвима описана је у Библији овако: „Саул погибе јер беше крив с неверства према Господу, што не слуша речи Господње и што упита оне који зазивају мртве. Он не пита Господа. Зато Господ учини да умре и пренесе краљевство на Давида, сина Јесејева“ (1 Лет. 10:13-14).

У Старом Завјету Господ заповиједа сљедеће: „Не обраћајте се онима који духове призивају нити гатарима, нити их тражите, да се не скврните о њих. Ја сам Господ, Бог ваш“ (Лев. 19:31). И још: „Човек или жена који имају у себи дух неког мртваца, или дух погађачки, биће кажњени смрћу; каменоваће се: крв ће њихова на њих пасти“ (Лев. 20:27). Призивање духова мртвих мрско је пред Богом, Који то никад није дозволио Свом народу: „... Нека се не нађе у тебе нико који би водио сина свога или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама или по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који зазива духове, ни опсенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадости Господ, Бог твој, тера те народе испред тебе. Буди сасвим Господа, Бога свога. Јер ти народи, које ћеш истерати, слушају гатаре и врачаре; али теби то не допушта Господ, Бог твој“ (Понз. 18:9-14). Бог ову одвратност сматра једним од највећих човјекових преступа против воље Његове.

Немамо потребу за разговор са мртвима зато што нам је Бог открио све што Он зна да нам је потребно и корисно за наше спасење. На примјер, разговор са мртвима није у могућности да нам докаже да су душе умрлих живе као што су некад живјеле у овом садашњем животу. Ова стварност будућег живота нама није новост јер ми то знамо из Божанског Откривења и она је ствар вјере, без потребе за истраживањем и провјером нашим тјелесним чулима. Божанско Откривење нуди нам свако осигурање истине. Ако неко жели то да испита и осјети својим тјелесним чулима то значи ставити у сумњу истине које нам је открио Бог. Осим тога, у овим духовним расправама не постоји гаранција да ће дух преминулог који се позива заиста се појавити и говорити, већ да су то зли дуси, демони који имитирају оне који су позивани, као што нас учи св. Павле: „...јер се сам сатана претвара у анђела свјетлости“ (2 Кор. 11:14). Јеванђелист Јован нам говори сљедеће: „Љубљени, не вјерујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога“ (1 Јн. 4:1).

Поред свега овога, Свети Оци нам говоре да у случају Саула и врачаре није био дух Самуилов тај који се појавио, већ дух демонски који је замијенио духа Самуила. Свети Григорије Ниски каже да је дух био толико језив и грозан да се и сама врачара уплашила од њега. Исто тако, видимо у случају Адама, кога је Бог позвао на висину богопознања, да је био преварен од стране ђавола и, отпавши од благодати Божије, сакрио се са Евом. Многи су примјери у Светом Писму из којих знамо да се обманом ђавола насљеђује смрт умјесто живота, лаж умјесто истине, зло умјесто доброг.

Због опасности од обмане у визијама и сновима, неки Свети Оци нису прихватали никакву врсту снова прије него што би их пажљиво испитали. Свети Јован Љествичник (игуман манастира св. Катарина на Синајској гори и писац Љествица) каже: „Свако ко не вјерује сновима и виђењима духовни је филозоф“, и такође да када демони сујете и гордости искушавају слабију браћу визијама и сновима, онда их чине „пророцима“.

Питање: Врачари и бајачи кажу да Свето Писмо доводи у везу случајеве појаве преминулих и анђела. Они такође кажу да обзиром да Свето Писмо потврђује нашу немогућност да директно разговарамо са мртвима, слиједи да призивање духова није страно Хришћанству, и изнад свега, није нешто што је антихришћанско.

Старац Клеопа: Истина је, заиста, да нам Свето Писмо говори о појави Мојсија и Илије током преображења Спаситеља (Мат. 17:3), и да након Христовог васкрсења многи мртви устадоше из гробова својих (Мат. 27:52-53). Писмо такође свједочи појаву анђела, као што је било приликом објављивања вијести о рођењу св. Јована Крститеља (Лк. 1:11-20), и рођењу Христа Спаситеља (Лк. 2:9-15), и такође њихову појаву приликом васкрсења Господњег (Мат. 28:2-7). Они су комуницирали са људима или лицем у лице или кроз снове (Мат. 1:20, 2:13). Међутим, ове појаве нису се дешавале вољом или позивом од стране људе, већ по Божијој заповијести. Ова појављивања доказују бесмртност њихових душа и њихову моћ да се открију људима на изузетне начине, међутим, не подржавајући тежње човјека да траже контакт са мртвима.

Питање: У Старом Завјету практикована је некромантија (призивање мртвих), што је јасно у случају Саула и врачаре, али и другдје. Код Хришћана се, исто тако, практикују молитве светитељима и анђелима. У својој основи, ово није ништа друго до призивање праведних душа или разговор са мртвима у циљу помагања живима у односу на њихове одређене потребе. На рачун тога, тврди се да оклутизам или прорицање судбине представљају библијско учење које је у пракси признато од стране Цркве.

Старац Клеопа: Истина у вези Саула и врачаре објашњена је раније. Међутим, молитве упућене светитељима и анђелима ни на који начин нису исто што и некромантија. У призивању светитеља и анђела ми немамо намјеру или тежњу да са њима чулно разговарамо, гледајући их, слушајући њихов глас или да их видљиво представљамо пред собом како би нам открили тајне које је Бог одредио да требају остати скривене од човјека. Ми разговарамо са светитељима и анђелима у нашој молитви уз помоћ наших духовних очију и наше вјере, без потребе да их чулно видимо или чујемо.

Призивачи имају циљ и потребу да призивају духове мртвих (вјерујем, међутим, да су то у ствари духови демона који се јављају у облику духова мртвих) како би им могли открити одређене тајне које се односе на будућност мртвих или друге радозналости забрањене законом Божијим. Чујте шта Свето Писмо каже: „И ако вам рекну: Питајте оне који мртве зазивају и будућност проричу, који звижде и уздишу, одговорите: Не треба ли народ Бога свог да пита? Или ће зар мртве питати за живе? Закон и сведочанство тражите! Ако ли се тако не говори нема зоре народу“ (Ис. 8:19-20).

Када је немилосрдни богаташ звао Аврама да пошаље Лазара кући његовог оца да обзнани ситуацију у којој се нашао како би се његова браћа покајала, Аврам му је одговорио да је живима откривање закона (Мојсија и пророка) довољно.  Заиста, у Божанском Откривењу које нам је дано са Светим Писмом и светом традицијом ништа нам не недостаје по питању нашег спасења, нити имамо потребу да тражимо мртве – или чак, демоне.

Када нам Бог шаље пророка и то нам се не открије одмах, то значи да Он не жели да нам објелодани друге ствари знајући да оне нису на нашу корист. Када неко ко прориче није од Бога, он је без икакве сумње од ђавола, као што се у Писму наводе лажни пророци. Они објављују лажне визије, испразности и бесмислена пророчанства у односу на стање њиховог срца. А када нам заправо и говоре истину, не требамо вјеровати јер нам они то не говоре у циљу користи, већ преваром желе да нас уведу у заблуду. Погледајте дјевојку са нечистим духом погађачким у граду Филипи у Македонији. Све што је зли дух рекао кроз њена уста била је истина, па ипак Апостол Павле опомиње га да ћути, изгонећи демона (Дела 16:16-18).

Као што је раније речено у вези са молитвама према светитељима и анђелима ми нисмо радознали у погледу на то шта ћемо видјети или шта ћемо чути од њих (материјално говорећи), као што су врачари и гатаре својим призивањем духова. Ми тражимо од Бога, преко светитеља, да нам Он благоизволи оно што је за наше спасење, док видовњаци и шамани траже од демона који се јављају у виду мртвих људи, оно што они сами желе, па чак и то из радозналости.

Ако се, међутим, по заповијести Божијој, неко од светитеља или анђела појави пред нама у материјалном облику, у овоме нема преступа, зато што то нисмо жељели нити тражили. Па ипак, чак и у таквим случајевима потребно је да будемо веома опрезни, смирени, мудри и пуни страха Божијег, знајући да сатана може узети маску анђела, те да то може бити варка ђавола (2 Кор. 11:14-15). Наравно, чак када виђење и јесте од Бога за нас је боље да га не примимо. Јер уколико ово урадимо са смирењем Бог неће бити ожалошћен јер Он зна да смо опрезни да не би примили међу себе вука умјесто пастира. Ми, свакако, немамо потребу да видимо светитеље и анђеле већ само да се молимо са вјером и унутрашњим виђењем. Свети Нил подвижник каже: „Блажен је онај ум који достиже тачку поштовања Бога а без да ствара Његов облик у себи.

Питање:  Окултисти и некроманти тврде да је, према учењу Светог Писма, поновно рођење или повратак у живот прихватљиво по Писму као што је забиљежено у случају повратка Илије у личности св. Јована Крститеља. Анђео је рекао о Јовану: „И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној“ (Лк. 1:17). И Створитељ изговара сличне ријечи о Јовану: „И ако хоћете вјеровати, он је Илија што ће доћи“ (Мат. 11:14), другим ријечима, онај који је откривен пророцима мора доћи (Мал. 4:4). Други пут ученици су питали Господа: „Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође? А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља“ (Мт. 17:10-13). Сходно томе, Јован Крститељ је Илија који је поново дошао у свијет. Отуда, Исус Христос учи да постоји поновно буђење или обнова живота. Зар то није случај?

Старац Клеопа: Заиста, пророк Малахија јесте пророковао долазак Илије, међутим, то није било испуњено прије рођења Месије. Умјесто тога, Илија ће се појавити управо пред долазак великог и славног дана Господњег, и на тај начин означити почетак краја свијета (Мал. 3:23).

Требамо разумјети ријечи анђела да ће Јован доћи „у духу и сили Илијиној“ што значи да ће имати силу Илијину у својој мисији у свијету и у свом проповиједању покајања са ревношћу, подвизима и мукама (2 Кг. 1:8).

Спаситељеве ријечи изгледа, заиста, да подржавају повратак Илије у личности Јована (Мат. 11:14,17:10-13), и да ће се то десити тада а не на крају свијета. Па ипак, на основу Спаситељевог учења није могуће да се Јован поистовијети са Илијом, већ само да личи на њега. Јасан и непогрешив доказ за ово јесте чињеница да на питање Јевреја у Јерусалиму упућених Јовану кроз свештенике и левите да ли је он Илија, он им категорично одговара „Не“ (Јн. 1:21). Немогуће је да би Јован противрјечио Спаситељу и негирао своје поистовјећење са Илијом. Штавише, да је Илија дошао у личности Јована Крститеља како се онда појавио заједно са Мојсијем на гори Тавор за вријеме Преображења Господњег (Мт. 17:3)?

Препород о ком је Спаситељ говорио Никодиму (Јн. 3:3-7) није тјелесно рађање већ духовни препород одозго кроз воду и Дух, то јесте, кроз Свето Крштење. Сам текст одбацује било коју могућност тјелесног препорода, што је Никодим погрешно разумио, када се наглашава да се не ради о другом тјелесном или природном рођењу.

Па ипак, чак ни мудар ум не може да прихвати могућност поистовјећивања Јована са тим пророком који треба да дође, Илијом. Исто тако, немогуће је сложити се са учењем спиритуалиста, а то је да се његов повратак дешава у сврху моралног очишћења и савршенства, пошто Илија нема потребу за очишћењем и моралним усавршавањем. Према хришћанском учењу постоји повратак душе у тијело, али само једном, и то на крају свијета када ће сви васкрснути и материјално тијело ће бити преображено како би учествовало у вјечном животу.

Питање:  У вези са овим, нашао сам дио у Светом Писму који је тешко разумјети. То је дио који нам говори причу о човјеку који је рођен слијеп, који се окупао и био исцијељен у бањи Силоамској. Ученици су упитали Господа ријечима: „Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп?” (Јн. 9:2). Изгледа да из овога произилази да је слијепи човјек био у позицији да плаћа гријехе почињене прије његовог рођења. То је нешто што подржавају одређени окултисти и они који вјерују у реинкарнацију.

Старац Клеопа: Као што смо раније рекли, на крају свијета биће једно поновно сједињење душе и тијела прије коначне пресуде. Али овај опроштај личних гријеха или гријеха родитеља слијепог човјека је нешто потпуно друго. Случај човјека слијепог по рођењу не бави се тиме ко је сагријешио и казном слијепца, као што су ученици погрешно претпоставили. Умјесто тога, Спаситељ је отклонио њихово мишљење рекавши да човјек није слијеп на рачун његових гријехова, „него да се јаве дјела Божија на њему“ (Јн. 9:3), односно да се искаже Његова исцјелитељска моћ. У Христовом учењу нигдје не постоји, чак ни у овом животу, казна као плод праведне награде. Губитак и опроштај гријехова јављају се такође и у овом животу. Међутим, коначан губитак окова гријеха дешава се након страшног суда, када то неће бити за очишћење већ за награду. Покајање долази од самог Господа за добро цијелог човјечанства и нико, никаквим средствима, није у могућности да сам себи опрости гријехе.

Што се тиче других учења спиритуалиста, као она представљена раније, дакле сва су она антихришћанска и њихова маска је уклоњена проучавањем наше Православне цркве. Наша Црква нас учи да:

1) Душе су створене директно од Бога.

2) Према учењу наше Цркве, ни под којим условима не може се говорити о претходном постојању душа.

3) Тијела су Божије творевине, а не од анђела.

4) Мјесто казне је Ад, у ком су непромијењени услови – нешто што је потврђено ријечима из Божанског Откривења.

5) Демони не могу бити спасени.

7) Постоји само једно васкрсење и повратак душе у васкрсло тијело, које ће се десити на крају свијета за коначну пресуду.

Нико у људској трци не може натјерати душу да напусти рај и оде у пакао, или обрнуто, као што обманути спиритуалисти вјерују. Како се тако нешто и може десити када врло добро знамо да су душе праведника у Божијим рукама? Исто тако, ми такође знамо да се између живих и мртвих „налази велика провалија“ и нико одатле не може прећи к нама овдје (Лк. 16:26). Мислите ли да је могуће неком од људи да узме душу из Божијих руку, против Његове воље и да захтијева да се укључи у разговор? Може ли неко прећи ту непролазну провалију описану у Јеванђељу и путем њеног призивања довести душу из другог свијета на земљу? И ако претпоставимо да имамо корист од таквог медија, како то можемо прихватити знајући да је то мрско и гадно пред Богом? (Понз. 18:9-13)

Неко може рећи да су, доиста, душе праведника у Божијим рукама, међутим, спиритуалисти на својим скуповима не призивају праведне душе, већ зле, које нису у Божијим рукама већ у Аду.

Да ли се душе жигосаних и проклетих налазе ван Божије контроле? Пазите шта Господ каже у Откривењу св. Јована у вези са тим: „Не бој се, ја сам Први и Посљедњи и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла” (Откр. 1:17-18).

Дакле, као што се душе праведника налазе у Божијим рукама, и оне порочне у краљевству Ада такође се налазе под бесконачном и неописивом Божијом влашћу. Оне се не могу наћи на располагању неких спиритуалиста који би жељели да их призову и да им служе у њиховом незаконитом послу. Ако се, путем медија, појаве душе које су позивали нека знају да то нису душе рођака или пријатеља. Напротив, то су нечисти духови таме којим је, до посљедње пресуде, Бог допустио да слободно искушавају људе, а који живе – према свједочењу Светог Писма – у највишем слоју атмосфере или „поднебесју“ (Ефес. 6:12). Против ових сила и поглаварства Хришћани ратују Божијим свеоружјем (Ефес. 6:11, 13-17).

Питање: Можете ли нам дати кратак преглед учења оних који се баве окултизмом, а који се називају различитим именима: спиритуалисти, врачари, гатаре, призивачи духова, итд.?

Старац Клеопа: Учење спиритуалиста узима многе облике, према свједочењу извиднице у окултно. Ево општих црта:

1) Они негирају учење о Светој Тројици, мијењујући га једним врховним богом и другим соларним боговима сматрајући их својим синовима или другим планетама које пореде са Духом Светим, и све ово је организовано хијерархијски.

2) Неки спекулишу да Бог није творац космоса, већ само његов организатор.

3) Они кажу да је Исус виши дух и наш сунчев бог који води човјека али га не спасава. Они вјерују да истинско откривење долази од духова који се јављају човјеку преко медија.

4) Они вјерују да је човјек створен од тијела окруженог духом; да душа човјека има облогу или омотач, да може напустити видљиви свијет, и након смрти комуницирати са оним живима који су достојни и вјерујући.

5) Они кажу да се спасење постиже еволуцијом према добру и са реинкарнацијом. Они прихватају бесконачног бога који под својом влашћу има друге, мање, богове који управљају појединим планетама и областима небеса, уз помоћ анђела. Духови планета, животиња и живих бића насељавају универзум. Људско тијело је уништиво, али су омотач и душа бесмртни. Људска бића која су добра у себи имају добар дух, док зли прелазе из једног тијела у друго док и сами не постану добри, и тако даље.

Одабрано из „Истина наше вјере: Бесједа из Светог Писма о учењу истинског Хришћанства“.

Превод са енглеског: Д.П