ЕЛИТА, ТО ЈЕСТ КЛИР

Један од могућих превода речи „елита“ на грчки је „клир“. То су, по духовним и моралним каквотама, најбољи, изабрани, удео Божји. Тако су се, у раној Цркви, називали сви хришћани, од Бога одабрани да Му буду народ, Нови Израиљ.

Ипак, реч „клир“ у европским језицима, па и код нас, вековима, пре свега, означава свештенство. Свештеници Цркве Бога Живога су, по Светом Јовану Златоусту, клир – изабрани удео Господњи, зато што људима сведоче Распетог и Васкрслог Христа и рађају их крштењем и духовним животом за вечност. Они су изнад обичних угледника и јавних личности онолико колико је небо изнад земље. Због тога, у својих „Шест књига о свештенству“, Златоусти настојава на неопходности њиховог достојанства заснованог на моралу: “Душа свештеника са свих страна треба да блиста красотом како би могла да радује и да просвећује душе које гледају на њу. Греси незнатних људи као да се врше у мраку и погубљују само оне који греше. Међутим, греси значајног и познатог човека наносе општу штету, чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а опрезнима дајући повод за гордост. Осим тога, пропусти простих људи никоме не наносе значајну штету, чак и ако се објаве. Томе насупрот, (пропусти) оних који стоје на висини свештеничког достојанства су, најпре, свима пред очима. Осим тога, чак и да је мала, њихова грешка у очима других изгледа велика, с обзиром да сви мере грех по достојанству онога ко је погрешио, а не по важности самог дела. Свештеник је, дакле, дужан да се са свих страна огради најкрепкијим оружјем, тј. неуспављивом бодрошћу и постојаном опрезношћу над својим животом, пазећи са свих страна да неко не примети откривено и незаштићено место и нанесе му смртан ударац.“(6)

Клирици, дакле, морају бити људи за узор.

ШТА ОЧЕКУЈЕМО ОД СВОГА КЛИРА?

Велики руски философ, Иван Иљин, у свом огледу „Шта очекујемо од својих пастира?“, истиче да свештеник треба да буде не само морални узор, него и молитвеник пред Господом, који није потонуо у схоластичка расуђивања: “Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна „егзегеза“ или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!“(7,188)

По Иљину, дакле, свештеник мора имати молитвену силу, љубеће срце и живу савест. Кад је савест свештеника у питању, Иљин каже: “Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као мајстор савести, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. /…/Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.“(7,190)

Србска историја је навикла на овакве свештенике, и они су, вековима, били залог опстанка овог народа. Зато је тај народ говорио: “Триста – без попа ништа!“, а Турци, у песми „Почетак буне против дахија“ желе да погубе „попове, српске учитеље“. Француз Шарл Иријарт, који је написао књигу „Путописи из времена устанка 1875-1876“ говори о изванредној присности између православног свештенства и народа у Босни и Херцеговини. Он каже да су свештеници толико срођени са паством да је реч Србин синонимна речи православац. Зато су свештеници предњачили у устаничким борбама против Турака. Што се римокатоличког свештенства тиче, оно је, каже Иријарт, верне одвраћало од учешћа у устанку, јер им је из Ватикана тако наређено.

ЕЛИТИЗАМ БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ

Свој елитизам, своју изабраност, наш клир је, рекосмо, поред молитве и духовног руковођења, доказивао делатним учешћем у борби за слободу Србства. Ево неколико примера из књиге протојереја Божа Ј. Јокановића „Крстом, пером и мачем/ Свештенство у служби свом народу“ (Светигора, Цетиње, 1998).

Свети Петар Цетињски је водио војску у боју на Крусима, против Махмут – паше Бушатлије, позивајући своје јунаке: “На оружје и крваво поље, мили витези!…Архипастирски благослов предајем вама!“ Касније је тукао Наполеоновог маршала Мармона у Боки Которској. Његов синовац Петар Други Његош, не само да је ратовао против Турака, него је одбио и понуду Порте да формално призна власт султана и добије ону аутономију коју је кнез Милош добио за Србију. Владика бачки Јован ( Јовановић ) је 1804. први купио Карађорђу два топа, и послао их, скупа са топџијом и џебаном, у устаничку Србију.

Поп Лука Лазаревић је био јунак  боја на Мишару, па му на гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. Био је ту и прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао. Поп Ђорђе Каран, један од вођа србског устанка у Босни 1875/76, одметао се у хајдуке, да би бранио народ од  зулума. О њему се певало:“Беж`те, Турци, зарана, ето попа Карана!“ Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“. Неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, био је такав да за њега прота Божо Јокановић вели да је од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Свештеници – слободољупци су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио  у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.

Народна песма описује јеромонаха Исаију, из манастира Каленића, који је био писар чувеног Коче капетана, и о коме се певало: “Војску купи Коча капетане/…/ Барјактара црног калуђера,/ По барјаку положио браду,/ Па он учи Србе у параду!“ (Овог Исаију Турци убише 1788. у Текији на Дунаву!) Убише Турци и Хаџи – Рувима, старешину Боговађе, и Хаџи – Герасима (Ђеру) из манастира Моравци код Љига зато што су ови духовници водили народ на путу ка слободи. Мучеништвом се, у Хаџи Проданвој буни 1814, прославише Свети Пајсије и Авакум.

Сетимо се и попа Богдана Лалевића, војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“

Имали смо свештеника новосадског Павла Стаматовића, који је, на захтев своје пастве, на Велики четвртак 1848. изнео протоколе рођења писане на мађарском, и спалио их у порти цркве. Био је ту и архимандрит Сава Дечанац, који је свој народ бранио на Берлинском конгресу, а пре тога, са Нићифором Дучићем, четовао по Херцеговини за време Невесињске пушке.

Такви су одржали веру у народу у најтеже доба, кад је изгледало да нема наде и да је никад неће бити.

ШТА ИМАМО ДАНАС?

Данас, и у овом тренутку, нема ни помена о клању и дрању свештеника који гину за слободу, па се глас Србске Цркве о Косову и Метохији очекује више него икад: глас јасан, у исти мах јуначки и мајчински, јер, ако неко треба да види шта ће бити с нама ако останемо без Косова и Метохије, то је клир Светосавске Цркве. Тај глас је, авај, све само не гласан и јасан: рецимо, најпре се чује да је први по части клирик СПЦ рекао да се Косово и Метохија никако не смеју и не могу предати, а онда се, на опште чуђење, сазна да он то никад и нигде није рекао. (8)

Уместо јасног гласа у одбрану Светиње, имамо разне врсте понашања које није у складу са хришћанским моралним кодексом – од учешћа високих клирика на „Бир фесту“(9) до прављења мрсних светковина у манастирима усред Великогоспојинског поста. (10) Док народ једва има хлеба да једе, епархијски дворови се опремају као космички бродови. (11)   

Теологија која се проповеда на богословским школама СПЦ одавно је престала да буде у духу Предања: главни теолог кога следе наши професори није Свети Јустин Ћелијски, него митрополит без пастве, Јован (Зизјулас), фанарски архиекумениста, о чијим јересима говори највећи француски православни богослов, Жан Клод – Ларше, који чак сматра да су извесни теолози СПЦ најгрлатији проповедници зизјуласовштине.(12)

А Зизјуласова теологија, заснована на криптопапистичком универзализму, хришћански патриотизам пориче као етнофилетизам, и пропагира стерилно квази-хришћанство које може да буде исто и на Венери и на Марсу, при чему нема никакве везе са народом из кога хришћанин потиче. 

Они који треба да, по Иљину, буду „мајстори савести“ покушавају да нас увере како нам је, од чврстог става о Косову и Метохији, потребнија комисија о Степинцу, и сваки јасан став по том питању настоје да осенче, пригуше, дају му другу „боју и арому“. А било би довољно да, поводом покушаја издаје Косова и Метохије, само понове Лазареву клетву издајницима: “Рђом кап`о док му је колена!“

Међутим, врх СПЦ се одавно определио за борбу да србски манастири на Косову и Метохији добију екстериторијални статус, попут Свете Горе и Ватикана.(13) Борба за екстериторијалност на земљи која, по Уставу, јесте део државе Србије јасно указује на то да се од Косова и Метохије одустаје у конкретном, државотворном смислу, и да се манастири претварају у својеврсне музеје које ће Арбанаси једног дана тражити као оно што припада њима. Како каже арбанашки истраживач Баки Свирца, (независно) „Косово има обавезу да препозна Цркву и њене привилегије и да поштује њену аутономију у верским питањима, али са друге стране и Црква има обавезу да прихвати нову реалност на Косову, тј. независност“(13,135).

Худелист сматра да је врх СПЦ реалност прихватио. Они који имају највећу моћ у том врху не дозвољавају да се било какав чвршћи став најстарије установе србског народа пробије у јавност, вероватно зато да велики „патриота“ Вучић не би био уцвељен. (14)  Најстрашније од свега је што врх СПЦ ћути о коалицији Вучићевих Срба са шиптарским злочинцима на Светој Србској Земљи. То је недопустиво и срамно, ма ко и како бранио овакав поступак „икономијом“ и „дипломатском мудрошћу“. Јер, Харадинај је, бар кад су Срби у питању, нови Павелић.           

КАКО ДА СЕ БОРИМО?

У интервјуу за портал „Патриот“, већ поменути Марко Танасковић каже: “Ми не само да смо десуверенизована земља, ми смо де факто окупирана земља, премда је реч о мекој окупацији која је тежа за детектовање и пријатнија за живот, али дугорочно може бити погубнија за судбину и карактер једног народа. Ако нам је за неку утеху, ситуација није много боља у многим већим и богатијим европским земљама где се такође доводе, често мимо било каквих избора и провера народне воље, врло проблематични људи на власт који за своје потезе не одговарају бирачима, већ транснационалним центрима одлучивања оличеним у великим корпорацијама и банкама. Глобалистичка неман врло је жилава, а мали потреси у виду Брегзита и Трампове победе довешће само да појачавања стиска. Пошто не верујем у „спонтане“ уличне револуције у данашње време медијске свемоћи и потпуне обавештајне контроле, мислим да се најбоље можемо супротставити оваквом наопаком систему тако што ћемо јачати наше породице и унутрашњу националну кохезију, ићи у цркву и чекати да се спољнополитичке околности промене у нашу корист, што ће се неминовно кад-тад догодити. Треба читати Еволу и вежбати његово „јахање тигра“.“(15)

И док чекамо да се светскоисторијске околности промене, и вежбамо да „јашемо тигра“, бранећи своје породице и одлазећи у храмове на молитву, вредело би чути глас врха СПЦ у заштиту Косовско – Метохијског Јерусалима, наше капије у Небеску Србију.  

________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 5. септембра 2017. године):

1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/hrvati-najavljuju-srbija-se-sprema-da-prizna-kosovo-evo-kako-ce-to-vucic-izvesti/

2. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/25223/#

3.Проф.др Миломир Степић: Косово је тврђава Балкана-чувајмо зидине!, Печат 483/2017, стр. 16.

4. facebookreporter.org/2014/05/12/фбр-фељтон-србске-чиче-на-бранику-от/                                                                

  5.www.facebook.com/groups/1579629612265398/permalink/2015474335347588/

6. svetosavlje.org/o-svestenstvu/4/

7. Између ЧЕКЕ и ГЕСТАПО-а/ Иван Иљин и васкрс Русије (приредио Владимир Димитријевић), Катена Мунди, Београд, 2014.

8. stanjestvari.com/2017/07/28/irinej-nisam-davao-izjave/

9. borbazaveru.info/content/view/9910/1/

10. borbazaveru.info/content/view/9917/1/.                                    

11.www.telegraf.rs/vesti/722659-vladika-jovan-platio-stolice-24-000-evra.

12. borbazaveru.info/content/view/8086/1

13. Видети: Коста Чавошки: Да ли судије штите издају/ Прилог историји српског правосуђа, Катена Мунди, Београд, 2014.

14.www.srbijadanas.net/vladika-irinej-bulovic-sakrio-memorandum-spc-o-kosovu/; www.telegraf.rs/vesti/776270-atanasije-irinej-bulovic-je-licemer-vladike-privatizuju-crkvu

15.patriot.rs/marko-tanaskovic-mi-ne-samo-da-smo-desuverenizovana-zemlja-mi-smo-de-fakto-okupirana-zemlja/