Аналитичари светских дешавања често упадају у одређене замке у тумачењу мотивација и понашања политичких актера. Непрестано пратимо изборну подршку коју политичари уживају, какав приступ ресурсима разне државе имају, линије напада или одбране, традиционална савезништва и непријатељства, добити моћних интереса, географију, демографију, и многе друге објективне факторе.

Међутим, субјективне идеолошке, духовне и моралне мотивације које заузимају високо место у свесним акцијама оних који „дрмају“ и одлучују ретко добијају пажњу коју заслужују. Другим речима, шта је то што председници, владини министри, војни официри, бирократе, олигарси и НВО гуруи мисле да раде када се залажу за или против одређених политика?

Понекад се чини да одговори на то питање немају никаквог смисла у контексту уобичајених анализа објективних „интереса“. Најлакше решење за такве ребусе се често тражи у Окамовој оштрици: само пратите токове новца. Неко, негде профитира. И обично масно профитира.

Међутим, чак и трагови новца не дају одговоре на нека питања. На пример, зашто у склопу својих спољних политика западне (северноамеричке и западноевропске) владе, НВО, итд. толико инсистирају на захтевима за спровођење „прогресивних“ програма који промовишу „родно“ засноване политике, попут истополних „бракова“, „трансродности“, итд? Није ли већ довољно лоше то што Американци хоће да своју малу децу пумпају хормонима за „промену пола“, или то што грађани (изненађење!) Калифорније желе да предшколску децу излажу саблазнима попут „часа за причице дрег квинова“ (тј. мушких хомосексуалаца који носе карикатурално нападну женску одећу, и који долазе у школе да би „подстакли дечију машту и игру“ у контексту наводне „родне флуидности“ раног дечијег узраста, и представили се деци као „гламурозни, позитивни и несумњиво ЛБГТ узорни модели“ – прим. прев)? Јер, кад дође пуноћа времена, биће довољно воденичких каменова и морских дубина, фигуративно речено, да кривци добију своју одговарајућу награду. (Узгред, можемо ли већ једном да одбацимо илузију да је ЛГБТКИ-итд. „регрутовање“ деце само параноидна фантазија „хејтера“? Ако „час за причице дрег квинова“ не представља, на првом месту, регрутовање у корист одређеног погледа на свет, а затим и, бар у неким случајевима, за непосредно учествовање – шта онда представља? Америка може да буде „поносна“ на то што нема тако зле законе какве имају у Русији, који штите децу од „пропаганде која промовише нетрадиционалне сексуалне односе“. Каквих ли примитиваца!)

Западни захтев за усвајање нових, пост-хришћанских и моралних вредности представља посебну опасност за земље које су изашле из комунизма током 1990-их. Парадоксално, с обзиром на то да марксизам-лењинизам себе сматра безбожном науком друштвеног прогреса, пост-комунистичка Централна и Источна Европа је, генерално гледано, далеко више традиционална и – усуђујемо ли се да кажемо? – хришћанска, мада не и посебно црквена, у својој друштвеној свести него што је то Запад. Можда је то због тога што је комунистички материјализам био толико неуспешан у поређењу са потрошачким материјализмом да је Запад постао много плодније тле за преображај идеологије класне борбе у борбу против духовних и моралних вредности на којима друштво почива. Парадокс лежи у томе што су данас корени онога што се некад називало хришћанским светом још увек релативно јачи на Истоку – због чега морају бити уништени.

Стога и притисци западних влада на земље попут Пољске, Мађарске, Русије, Белорусије, Србије, Украјине, Грузије, итд. – да побољшају поштовање „људских права“ у домену „родних питања“. Одржите геј параду! Признајте истополне бракове! Правите се да дечаци могу да се претворе у девојчице, и обратно! Или то или – санкције! (Слични притисци се врше и на хришћанске земље у подсахарској Африци, док, на чудноват начин, исламске земље уживају имунитет када је реч о тој врсти критике.)

Но, испоставља се да већ деценијама постоји матрица за империјализам заснован на сексуалној дегенерацији. Она се налази на неочекиваном месту, у роману „Удружење глупана“ Џона Кенедија Тула. Написана 1963. али издата тек 1980, ова књига је узела свој наслов из епиграма из есеја Џонатана Свифта, „Размишљања на разне теме, моралне и разонодне“: „Када се у свету појави истински геније, препознаћете га по томе што су се сви глупани удружили против њега“.

У Туловом роману, фиктивни геније о коме је реч је бриљантни али лењи Игнације Џ. Рајли (присталица позно-римског филозофа Боетија), који се на улицама родног Њу Орлеанса сусреће са оним што би се данас називало сексуалном мањином. Тај случајни сусрет је у Рајлијевој глави послужио као окидач за један смео, револуционарни увид, који се толико добро уклапа у овај наш савремени свет да је тешко поверовати да је забележен пре више од пола века. Нема доказа да је следећи пасус заправо тај који је послужио као инспирација за наше данашње фанатике империјалистичке родне револуције, али запањујуће паралеле, укључујући и позив на промену режима у „реакционарним земљама“, говоре саме за себе:

„Док сам по старим каменим плочницима Француске четврти хабао ђонове својих пустињских чизми тако да су постали обични гумени дроњци, настојећи да нешто искамчим за живот од себичног и безосећајног друштва, махнуо ми је један драги стари (девијантни) познаник. После неколико минута разговора, у ком сам са лакоћом успоставио своју моралну супериорност над тим дегенериком, затекао сам себе како поново почињем да размишљам о кризи нашег времена. Мој као и увек неконтролисани и разуздани менталитет ми је шапнуо једну шему, која је била толико величанствена и одважна, да сам и сам устукнуо и од саме помисли на оно што сам чуо. ‘Стани!’ гласио је молећиви крик у мом боголиком уму. ‘Ово је лудост.’ Али сам ипак наставио да слушам савете сопственог мозга, који ми је нудио прилику да Спасем Свет Кроз Дегенерацију. Тамо, на похабаним каменим плочама Француске четврти, искористио сам помоћ тог оцвалог људског цвета и окупио његове саучеснике у разметљивости под барјаком братства.

Наш први корак ће бити да изаберемо неког од њих на неку врло високу дужност – председничку, ако нам Фортуна буде наклоњена. А они ће онда инфилтрирати војску. Као војници, они ће сви бити толико заузети међусобним дружењем, преправљањем својих униформи тако да им буду кнап попут црева од кобасицее, измишљањем нових и разноврсних борбених униформи, организовањем коктела, итд. да никад неће имати времена за борбу. Онај кога напокон успемо да прогурамо за Начелника генералштаба ће једино бити заинтересован да се бави својом шик гардеробом, која ће му дозвољавати, алтернативно, да буде или Начелник генералштаба или дебитанткиња на балу, како год му драго. Када буду видели овдашњи успех својих удружених колега, перверзњаци широм света ће се такође удружити како би преузели војске у својим земљама. А у оним реакционарним земљама у којима девијанти буду имали неких проблема у преузимању контроле, послаћемо им помоћ као побуњеницима како би им помогли у рушењу својих влада. Када на крају будемо збацили све постојеће владе, свет више неће проживљавати ратове већ глобалне оргије по најстрожем протоколу и у истински међународном духу, јер ови људи надилазе обичне националне разлике. Њихови умови су усмерени ка јединственом циљу; они су истински уједињени; они размишљају као једно.

Разуме се да нико од ових присталица педерастије неће бити довољно практичан да би се разумео у справе попут бомби; стога би нуклеарно оружје трулило у својим бункерима. С времена на време би Начелник генералштаба, Председник и други, обучени у шљокице и перје, забављали лидере, тј. перверзњаке из других земаља на баловима и журовима. Било какве свађе би се лако изгладиле у мушком тоалету реновираних Уједињених нација. Балети и Бродвеј мјузикли и забаве те врсте би свуда процветали, и вероватно више усрећили обичан свет од тмурних, непријатељских и фашистичких прогласа његових некадашњих лидера.

Скоро сви други су имали прилику да управљају светом. Не видим зашто се и овим људима не би дала прилика. Свакако су довољно дуго времена провели као грађани другог реда. У извесном смислу, њихов долазак на власт ће чинити само део једног глобалног покрета ка једнаким приликама, правди и једнакости за све. (На пример, можете ли именовати бар једног, доброг и активног трансвестита у Сенату? Не! Предуго су ови људи живели без икакве заступљености. Њихов лош положај је национална, глобална срамота.)

Уместо да, као некад, означава пропаст друштва, дегенерација ће сада означавати мир за свет у невољи. Морамо имати нова решења за нове проблеме.“

Извор: "Фонд стратешкте културе"