Лењин – „генијални” практичар сатанистичког уништења

         Док марксизам у суштини представља сатанистичко учење о глобалном уништењу свих животних принципа човечанства, лењинизам је постао практично ваплоћење овог учења, које се као нечувена невоља обрушило на многострадалну Русију. Лењин је један од највећих злочинаца у историји наше цивилизације. По тежини, размерама и маштовитости почињених злочина Лењин је далеко превазишао све своје славне претходнике.

Овакво страшно зло народима Русије и другим народима света није причинио ниједан председник државе, ниједан вођа неке „реакционарне” партије. Толико одиозне личности као што је Владимир Уљанов, није било у нашој многострадалној Отаџбини ни у једној историјског епохи. Само у мирно доба, у годинама совјетске власти бољшевици су истребили много више становника Русије него што их је погинуло на бојном пољу у три рата: 1812, 1914–1917. и 1941–1945. години заједно.

Укратко о Лењиновом пореклу. У генеалогији породице Уљанов уочава се пет грана: јеврејска, немачка, шведска, калмичка и чувашка. Прве три се односе на мајчину линију, а последње две не очеву. Најистраженија је јеврејска грана.

Прадеда Владимира Уљанова, Мојше Бланк Ицкович, родио се 1763. године и био је грађанин града Староконстантинова Новгород-Волинског среза. Његова жена се звала Марјам. Имали су два сина – Абеља и Сруља и три кћерке. Бланк је трговао алкохолом и другом робом на велико. Постоје подаци да је варао у трговини због чега је против њега покренут кривични поступак. Бланк је био ухваћен у подметању пожара у 23 јеврејске куће у Староконстантинову 29. септембра 1808. године. Да би скренуо сумњу са себе подметнуо је и мањи пожар у својој кући. Човек не треба да буде медицинар да би схватио да сличне поступке може да учини само човек с ненормалном психом.

Очигледно је да су озбиљни сукоби између Абеља, Сруља и оца постали узрок тога што су решили да се одрекну јудаизма и приме православну веру. Обојица браће се после примања православља одричу свог патронима и добијају нова имена: Димитрије Димитријевич и Александар Димитријевич. Лењинов деда, Александар Бланк, који је завршио Медицинско-хируршку академију, стекао је професију хирурга-акушера. Оженио се Аном Ивановном из богате породице Гросшопфова. Из овог брака се родила будућа мајка Владимира Уљанова – Марија Бланк. На 42 км од Казања А. Бланк је купио село Јансале с великим имањем (503,58 ha). Поставши племић, стекао је у власништво сељаке који су живели на тој земљи, укупно 39 душа. У породици Бланка деца су говорила немачки. Отац Владимира Уљанова, Илија Николајевич, напредовао је до директора народних школа у Симбирској губернији. Овоме је неоспорно, помогло и његово порекло. Не негирајући ову чињеницу и Лењин је у скоро свим званичним документима пре револуције истицао: „Наследни племић Владимир Уљанов.”

Тероризам и издаја бољшевика

У Лењиновој личности постојала је патолошка потреба за неограниченом влашћу над људима ради које је био спреман да принесе на жртву милионе људских живота. Сањао је о томе да створи међународну совјетску империју и то није крио. Првог маја 1919. године наступајући на Црвеном тргу, Лењин свој говор завршава ускликом: „Живела међународна република Совјета! Живео комунизам!”

У најважније и најефикасније методе борбе за власт Лењин је сврставао терор. Тако, у бр. 23 новина „Искра” од 1. августа 1902. године он пише: „Нипошто не негирајући насиље и терор у принципу, захтевали смо рад на припреми облика насиља који би рачунали на непосредно учешће масе и обезбеђивали ово учешће.” Касније у чланку „Нови задаци и нове снаге” он додаје: „Потребно је сливање терора с устанком маса на делу.” У чланку „Лекције Московског устанка” Лењин је писао: „...Социјал-демократија мора да признаје и прихвата као своју тактику овај масовни терор.”

Очигледно је да се руководио „инспиративним” Марксовим речима: „После доласка на власт”, изјављивао је овај, „сматраће нас чудовиштима, за шта нас је, наравно, баш брига.”

Тежња ка насиљу испољила се код све деце породице Уљанов. Најстарији син, Александар, учествовао је у припрему атентата на цара. Најмлађи, Димитрије, који је био на партијском и совјетском раду на Криму је, упркос обећању Фрунзеа о помиловању, издао налог по којем је било стрељано око 60 хиљада војника и официра беле армије који су остали на Криму.

У својој пропаганди терора Лењин не преза од отвореног позивања радничке класе у Русији на издају Домовине: „Руска слобода и борба руског (и светског) пролетеријата за социјализам”, писао је он, „веома много зависе од ратних пораза самодржавља.”

Опште је позната Лењинова теза о прерастању империјалистичког рата у грађански. Али шта да се ради ако европске државе не ратују међу собом? Идеолог бољшевика је очигледно сматрао да се рат може испровоцирати. Нека се пролију реке људске крви, а кад се народи уморе, војницима треба бацити одговарајућу паролу: „Претварање савременог империјалистичког рата у грађански рат је једина правилна пролетерска парола...” Лењин је буквално ликовао сазнавши за почетак светског рата у који су биле увучене европске државе, међу којима је била и Русија.

У најважнија средства, која материјално обезбеђују терористичку делатност партије, Лењин је сврставао пљачкање владиних и приватних благајни. Он је практично био организатор и идејни инспиратор пљачки. У инструкцији „Задаци одреда револуционарне армије”, које је Лењин израдио још у јесен 1905. године, он је писао: „...Одреди треба да се наоружавају сами, ко чим може (пушка, револвер, бомба, нож, боксер, палица, крпа с керозином за подметање пожара, канап или мердевине, лопата за изградњу барикада, сабља од пироксилина, бодљикава жица, ексери (против коњице)... Почињати нападе у повољним условима није само право, већ директна обавеза сваког револуционара. Убиство обавештајаца, полицајаца и жандарма, подметање експлозива у полицијским станицама, ослобађање затвореника, одузимање владиних новчаних средстава и њихово усмеравање за потребе устанка... хитно распаљивање револуционарне страсти гомиле...”

Један од руководилаца пљачки банака с надимком Коба био је Стаљин, а извршни главешина банде пљачкаша – познати рецидивиста Камо (Семјон Тер-Петросјан). Бомбе за нападе на државну благајну правио је најближи саборац Лењина – Л. Б. Красин. Новац који су бандити напљачкали превозио се у иностранство.

Лењинов новац је плата за издају Русије

Ради се о ступању Лењина и његових најближих саборца у тајне везе са шпијунским органима немачког Генералштаба.

Кајзеровска Немачка је спремајући се за велики рат била веома заинтересована за стварање „пете колоне” у Русији, у чији задатак би улазило подривање моћи руске државе. Овакву колону су немачки политичари, дипломате и руководиоци Генералштаба видели у бољшевицима. Исти задатак је себи постављао и Лењин.

По Лењиновом одобрењу за руководиоца немачке банкарске пословнице Фирстенберга у Стокхолму био је одређен члан ЦК РСДРП, бољшевик Ј. С. Ганецки (Фирстенберг). Он скоро осам месеци пре почетка првог светског рата бива примљен у немачку шпијунажу због рада против Русије, и управља пословницом банке. Она је била отворена искључиво ради материјалног обезбеђивања „пете колоне” која се бавила подривачком делатношћу у Русији у корист кајзеровске Немачке. О томе сведоче документа која је ухватила руска контрашпијунажа.

Документа убедљиво доказује да су Лењин и његови саборци кренувши путем издаје Домовине били плаћени агенти немачких специјалних служби.

Лењин је добијао новац из пословнице банке Ганецког, као и преко два друга канала, укључујући Парвуса-Гељфонда – плаћеног агента кајзеровске Немачке. У једној од потврда Парвуса било је написано: „Дана 29. децембра 1915. године од немачког посланика у Копенхагену добио сам један милион рубаља у руским банкнотама ради подршке револуционарног покрета у Русији. Др А. Гељфонд.” Потпуно је јасно да је новац доспео у руке Лењина који је у политичким интересима Немачке и бољшевичке партије распаљивао „револуционарне страсти гомиле” у Русији из бања у Швајцарској.

Под утицајем бољшевичке агитације на фронтовима првог светског рата хиљаде војника армије која је ратовала бацало је оружје и дезертирало. За ово деловање на издаји бољшевички лидери су од немачких власти добијали обилне награде.

За Фебруарску револуцију у Русији и одрицање цара Николаја II од престола Лењин сазнаје из новина. Немачке специјалне службе обезбедиле су му пролазак кроз Немачку у пломбираном вагону. Међу путницима су били: Зиновјев, Радек, Розенблум, Абрамович, Уијевич, као и мајори немачког Генералштаба – професионални шпијуни Андерс и Ерих, који су убачени како би радили на подривању и диверзијама у Русији у корист Немачке и организацији државног преврата. Већ следећег дана у Берлин је пристигао хитан тајни извештај агента немачког Генералштаба: „Улазак Лењина у Русију је успешно обављен. Он у потпуности ради по нашој жељи...”.

За материјално обезбеђење државног преврата бољшевици су добили велике субсидије од немачких власти. Оружана побуна, коју су бољшевици организовали у позадини 4. јула, кад је Русија водила крвави рат са спољним непријатељима представљао је отворену издају, ударац у леђа руској држави. То је била злочиначка и одвратна акција коју су вође бољшевика обавиле како би угодиле Немачкој и у својим политичким интересима.

У међувремену су немачке власти вршиле уплате у благајну Лењина. Сведочанство за то је тајни телеграм, који је из шведске престонице упућен у Кронштат. „Стокхолм. 12. септембар 1917. године. Господин Фарзер у Кронштату (преко Хелсингфорса). Налог је испуњен, пасоши и износ од 207.000 марака по налогу Вашег господина Лењина уручени су лицима поменутим у Вашем писму. С поштовањем, Свенсон.”

Лењин организује кампању подгревања хистерије грађанског рата. По његовој замисли, то треба да буде инструмент у развоју глобалног терора ради освајања власти. Он пише: „Не плашите, господо, грађанским ратом: он је неизбежан...”

Широка јавност је знала за заверу бољшевика која се спрема, али није могла чак ни да замисли каквим средствима је располагао Лењин, јер државни преврат није једноставна и јефтина ствар. Међутим, Лењин је имао средства и то не мала. Ево извода из казивања М. В. Фофанове:

„У суботу, 14. октобра, касно увече дошао је Ејно Рахја. Он је довукао путни војнички сандук, до самог врха набијен новим новчаницама од по десет рубаља. На дну сандука лежало је мноштво свежњева шведских круна...”

Чланови ЦК РСДРП и неки њени активни посленици почевши од априла 1917. године сваког месеца су примали плату из благајне ЦК. Притом су добијали, како у рубљама, тако и у страној валути. На пример, аконтацију за август Стаљин је добио у рубљама, а „плату” за септембар – у шведским крунама. Од априла до новембра 1917. године бољшевички лидери су из благајне ЦК на потврду примили неколико стотина хиљада рубаља, не рачунајући девизе. То је био управо онај новац који је у благајну бољшевика приспео из немачких банака преко стокхолмских банака.

Део новца се слао у Финску како би био подељен члановима финске „Црвене гарде”, који је требало да одиграју главну улогу у предстојећем преврату.

Шест војних бродова је после дезертирања одвезано у Хелсингфорсу и кренуло за Петроград. Немци их нису ни дирнули на отвореном мору, зато што су имали одговарајући налог.

У октобарском преврату непосредно су учествовали: део морнара крстарице „Аурора”, малобројне групе морнара бродске посаде који су дошли из Кронштата, део полупосаде флоте; мали наоружани одреди такозваних црвеногардејаца и војника Петроградског гарнизона; мешовити одред финских сепаратиста који је стигао из Хелсингфорса, јединице немачких војника и официра преобучених у униформе руске армије и флоте. Унајмљени „револуционари” били су спремни да свргну Привремену владу.

Крстарица „Аурора” је била на ремонту и већи део команде је био одсутан. Ово је искористила група наоружаних бољшевика и увече 25. октобра фактички је заузела крстарицу. Под претњом да ће бити стрељан капетан „Ауроре” ју је извео из Франко-Руског бродоградилишта и довезао до Николајевског моста. Тако су бољшевици војнике и морнаре уврстили у револуционаре и њиховим рукама починили најтеже злочине.

У 2 сата и 10 минута у ноћи 26. октобра бољшевици су без пружања отпора освојили Зимски дворац и ухапсили чланове Привремене владе. Ево шта је у свом дневнику о делима бољшевика записао министар финансија Руског царства С. К. Бељгард:

„...Бољшевици су освојили Зимски дворац, опљачкали га и унередили. Црква у Дворцу је оскрнављена, а црквена завеса украдена... Над незаштићеним јункерима чине се зверства... Оставе Зимског дворца су уништене, сребро је опљачкано, драгоцени порцелан разбијен. Женски батаљон је увучен у касарне Павловског пука и силован... У суштини, оно што се јуче десило није политички преврат, није устанак, већ просто ратна завера... Бољшевичка слобода штампе – уништавање свих органа осим „Правде” и др. У нашу министарску болницу донет је убијени дечак-курир од дванаестак година. Помоћника војног министра кнеза Туманова убили су подивљали војници, линчован је и бачен у Мојку.. Убијена је госпођа Слуцка... Могу да замислим како се сад Немци радују слушајући дивне вести из Русије... Градом лутају Немачки официри снабдевени дозволама бољшевичке владе. На улицама се могу срести и немачки војници. Нема никаквих сумњи да су цео устанак организовали Немци и то од немачког новца... Они који су тих дана били у Смољном тврде да су све коловође Јевреји...”

Проучавање документарних материјала убедљиво показује да је у октобру 1917. године дошло до типичне војно-политичке завере пучиста који су узурпирали државну власт. Победа бољшевика отворила је нову трагичну страницу у историји народа Русије, чији су главни садржај били масовни терор, глад, беда, и успостављање диктатуре фашистичког типа у земљи.

Издајник враћа своје дугове

Новопечени премијер совјетске владе, Лењин је схватао да је време да враћа дугове онима који су му помогли да дође на руски престо. То што је совјетска влада потписала мировни уговор с Немачком представљало је првостепени задатак, који је заузимао централно место у издајничкој делатности вође бољшевика.

Доведене до крајње исцрпљености, Немачка и Аустро-Угарска су то већ одавно чекале. „Треба се... по сваку цену потрудити да се закључи сепаратни мир с Русијом”, упорно је захтевао Вилхелм II у лето 1917. године.

За време преговора о сепаратном миру новине „Русија” су писале: „В. И. Лењин је у потпуности исплатио Немачкој бесплатни пролазак у немачком запечаћеном вагону.” Лењин је у име „свеопштег братства” и „светске револуције” на велико и на мало продавао интересе земље ради одржавања своје власти.

У условима све веће глади у Русији Лењин у Немачку шаље возове пшенице која је одузета сељацима. „Захваљујем за пропуштање 36 вагона у Немачку... Лењин.”

Ренегат који је дошао на власт, исправно је испуњавао обавезе које је имао према покровитељима, у потпуности је плаћао за руски трон.

У зборнику „Немачко-бољшевичка завера” који је издат у САД још у октобру 1918. године, каже се: „...Документа показују да су данашњи вођи бољшевистичке владе, Лењин и Троцки и њихови саучесници – немачки агенти. Они показују да је бољшевичку револуцију организовао Врховни Немачки Генералштаб и да су је финансирале Немачка Царска Банка и друге финансијске установе. Они показују да је Брест-Литовски уговор – издаја руског народа од стране немачких агената – Лењина и Троцког; ...да је бољшевичка Влада тајно примила немачке официре као војне саветнике, као шпијуне амбасада савезника Русије... Садашња Бољшевичка Влада уопште није руска влада, него немачка, она ради у интересу Немачке и издаје руски народ, као што издаје и природне савезнике Русије, једино у интересу Царске Немачке Владе...”

Овакав закључак је донет на основу анализе веродостојних документованих података. Навешћемо само један од таквих докумената.

„Рајхсбанка, бр. 2, Берлин (Строго поверљиво),

8. јануар 1918. године.

За Народног комесара за иностране послове:

Данас сам добио вест из Стокхолма да је на располагање нашим агентима уплаћено 50 милиона рубаља у злату, како би то било уручено представницима Народних комесара. Овај кредит је дат Влади Русије за издржавање Црвене гарде и агитатора у земљи. Царска влада сматра да је право време да подсети Совјет народних комесара на потребу јачања пропаганде у Русији, јер се према постојећој власти у Русији негативно односе и Југ Русије и Сибир, што веома брине немачку Владу. Свуда треба послати искусне људе ради успостављања једнаке власти.

Представник Царске Банке фон Шанц.”

Бољшевички владари су попуњавали своју војску ратним заробљеницима аустро-угарске, немачке и турске војске, као и кинеским добровољцима. У руском заробљеништву је 1. септембра 1917. године било 2,1–2,2 милиона војника и официра из Немачке, Аустро-Угарске, Бугарске и Турске, од чега су 186.347 били Немци, а 1.867.038 аустро-угарски заробљеници.” Становништво Русије је нерадо ишло у братоубилачки рат. Тих година је из Црвене армије сваког месеца дезертирало до 200 хиљада људи.

У Москви је створена такозвана међународна Црвена гарда ради чувања владиних установа, у коју су улазили Немци и Аустро-Угари. У саставу Црвене армије на командним местима било је мноштво немачких и аустријских официра. На пример, начелник штаба Актјубинског фронта био је аустријски официр Шпрајцер. Помоћник команданта Забајкалског фронта је немачки официр Зингер. Командант 11. армије – Хекер и многи други. Узет је смер ка формирању већих војних јединица Црвене армије од ратних заробљеника. О томе сведочи Лењинов телеграм председнику Сибревкома од 13. јануара 1920. године:

„Формирање немачко-мађарске дивизије од чврстих и дисциплинованих елемената је крајње сврсисходно. Ако је могуће, пожељно је стварање коњичке немачко-мађарске јединице, бригаде, ако не – дивизије...”

Лењин је направио издајнички план, који је наносио ударац по моћи и престижу руске флоте. Он издаје строго наређење: „Због очигледних намера Немачке да освоји бродове Црноморске флоте, који се налазе у Новоросијску, и немогућности да се Новоросијск обезбеди с копна или да се бродови преместе у другу луку, Совјет народних комесара по налогу Врховног војног Совјета наређује вам да кад ово примите уништите све бродове Црноморске флоте и трговачке пароброде, који се налазе у Новоросијску. Лењин.”

Бољшевици су се обрачунали с контра-адмиралом А. М. Шчастним само због тога што је спасио остатак руске флоте у Балтичком мору од предаје немачкој ескадрили. О подвигу истакнутог вође флоте Шчастног и морнара Балтичке флоте писале су новине из целог света. Бољшевици су стрељали Шчастног уз помоћ одабране специјалне бригаде Кинеза.

Наставиће се...

 Први део: Тајна комунизма - извори зла (Хес, Маркс, Енгелс) (1)

Извор: Љубав је јача од смрти – Свети цар Николај II, света царица Александра, света књегиња Јелисавета и мученици дома Романових, житија, поуке, страдања и чуда. Образ Светачки/Очев Дом,Београд, 2008.

Овде се објављује са дозволом издавача, на чему му се братски захваљујемо.

Преузето са: "Православна породица"