Алојзије Степинац је био један од најужаснијих свештеника у бискупијама папе Пија XII. Ја сам један од ретких који је прочитао Степинчев дневник који, узгред, никада није штампан, нити ће икада бити објављен – каже за „Вести“ пензионисани универзитетски професор из Хрватске др Светозар Ливада.

За текст и илустрације које нудимо посетиоцима „Борбе за веру“ желимо најпре дати извесна објашњења. Време у коме живимо је сложено, па читаоце молимо да не реагују „на прву лопту“, него да добро и озбиљно промишљају о ономе што читају, виде или чују.        

Историја се понавља. Та мисао са огромном силом је изражена у јарким сликама књиге Премудрог; она као лајтмотив прониче ту бесмртну философску поему. Те тенденције, које се намећу у савременом црквеном животу, слични су процесима, који су се догађали при католичкој ренесанси са рађајућим протестантизмом.

СЕЈАЊЕ СОЛИ

Недавно је завршен рад мешовите римокатоличко – православне комисије о Алојзију Степинцу. На основу заједничког саопштења, сазнали смо да је „Степинчева комисија“ основана на молбу патријарха Иринеја папи Фрањи, који је ту молбу великодушно усвојио, омогућивши члановима исте да у пристојној атмосфери слободно говоре на задату тему.

Помаже Бог!

Обраћам се и службенику Кабинета Патријарха Србског, и канцеларији СА Синода СПЦ, и информативној служби СПЦ (на интернет страни СПЦ доступним ел.адресама), а поводом (на интернет страни СПЦ) објављене реакције г-дина Драгослава Бокана поводом саопштења мешовите комисије и реакције на исто - http://www.spc.rs/sr/dragoslav_bokan_o_saopshtenju_meshovite_komisije_reakcijama_na_njega

Зоран Милошевић (1959) је доктор социолошких наука, научни саветник и редовни професор теоријске социологије. Академик Међународне словенске академије из Москве. Такође, води Центар академске речи (www.carsa.rs) који има занимљив сајт и издавачку делатност. Сарадник је недељеника „Печат“ у коме је објавио 312 чланака. Аутор је око 40 монографија и зборника научних радова, између осталог и о проблемима социологије политике, социологије религије, интеграцијама и питањима идентитета.

„Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога;

јер су многи лажни пророци изишли у свијет.“

(1. Јн. 4, 1.)

У Цркви је све више оних који желе да буду пријатељи свету, да сарађују и уђу у некакав „партнерски“ однос са њим. Да ли је то могуће за Цркву и људе који су у њој? Да ли ти доброжелатељи могу да помире Светог Духа са духом овога света? Мислим да би можда и могли када би они били аутори Хришћанства, то јест, када би имали ауторско право да мењају Цркву и модификују Хришћанство према свом укусу и мишљењу. Међутим, аутор Хришћанства је Христос, а Црква је у власти Христовој и у власти Духа Светог, никада у власти овога света и његових моћника.

Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“