После мог текста “Две врсте српског просветитељства” за “Борбу за веру”  и текста руског брата Павела Тихомирова "Сретење у Србији", добио сам неколицину писама, чији садржај захтева један опширнији одговор и мало појашњења на ову тему. Знам да оним “челикоглавим” појединцима либералног духа не вреди објашњавати, али сам дужан људима православног духа и истинским верницима, који су ми писали овим поводом (тим пре што су ме нека браћа то и замолила), покушати појаснити то своје гледиште.

Срби славе као Дан Државности 15 фебруар. Управо тај дан, Срби су, са знањем централне отоманске власти, подигла устанак против јаничара, који су узурпирали власт у Београдском Пашалуку. Први српски устанак је у народном сазнању, догађај који представља почетак борбе против Турака за независност. Истину говорећи, устанак је то и био, премда почетак устанка није био усмерен против Османске империје, већ против буннтовних јаничара, који су се побунили против империје и заузели власт у пограничној провинцији.

По плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7,16) - благовести Господ у Своме Јеванђељу. После практично два века упорног усађивања у српско национално сазнање, данас имамо практично као чињеницу - постојање два велика просветитељска правца српског народа – просветитељство Светога Саве и просветитељство Доситеја Обрадовића. У даљем тексту, желео бих указати на неке недоумице и указати на плодове њиховог просветитељства.