М. Салатил

КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Нови Тропар[1], глас 1:

Богослова богонадахнутог похвалимо,

који српом Духа сасече потпуно

лаж безбоштва и гордост Латина,

Јустина мудрога Србина,

(Post Vaticanum II)

 Други ватикански концил, који је одржаван током 1962-1965. г, у време двојице папа, Јована XXIII и Павла VI, доносио је одлуке у ситуацији коју су сами католици одредили као дубоку кризу. У то време је одлив свештенства из Римокатоличке цркве само у Сједињеним Државама износио око хиљаду људи годишње, док је број оних, који су били неноминални католици или, како се то на енглеском каже „church goers” (парохијани, досл. они који редовно одлазе у цркву), постајао све нижи у односу на католике по рођењу или по националној припадности, тј. оних који су само крштени у оквиру Римокатоличке цркве. Сами католички бискупи и богослови су по нечему одредили да је таква ситуација паралелна са оном каква је постојала у Европи пред Реформацију, у епохи кризе католицизма.

           Завршетак Другог Светског рата који је  свету нанео толика зла, донео је са собом и многа горућа друштвена и политичка питања, док je на црквеном плану појачао oceћање феномена подвоjeности Цркава (при чему се под појмом „Цркве" на Западу подразумевају разноврсне хришћанске заједнице на Западу). Oвaj фено­мен постаје узрок многих штетних последица не само за поједине Цркве, већ уопште и за цели свет. Заиста, ниje пријатно гледати те­ло Христово Koje по Cвojoj природи поседује jединство засновано на метафизичком jединству тројичног Бога, како je раздељено на више међусобно страних делова, без икакве обједињујуће споне и разумевања, разривено подозрењима и неразумевањем и, у најгорем случajy, мржњом, непријатељством и међусобним сукобима (ово последње већином се дешавало у прошлости).

ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР