Међу свим барјацима којима се задњих година витла Србима пред носем у овој нашој државоликој творевини, која се славом предака још увијек зове Република Србија, могу да се нађу албански, велико-албански (прошао Предсједнику испред носа), дукљанско-монтенегрински, турски, ханџар-дивизијски, хрватски,разни страначки идолополонички,разни окултистички са жутим петокракама, па до од разних несрећника злоупотребљене заставе дугиних боја, једино нема српске тробојке.

Ево је већ друга недеља од како је наш владика склоњен из епархије на Острог. Народ је негодовао, а онда се примирио, раја наивно верује да ће се владика вратити јер се владика пред одлазак појавио у Саборној цркви и рекао да га патријарх шаље под Острог где има посла и обећао да ће се вратити. Тиме је смирио побуну која је била на ивици да букне.

  „Лезбејке и педери, немојте да се  кријете уза зидове.

 Ми се нећемо  задовољити одбраном,

 ми ћемо прећи и у напад.“  (1)   

            1.

Коначно, добили смо и та „педерска права“. Сасвим извесно, ускоро ћемо добити и „право на педерски брак“. Да ли ћемо тада бити богатији? Сумњам. Јер то што се зове „проширење људских права“ само је још једна у низу инверзија на путу свеопште регресије од које пати наша модерна епоха. Оно што издваја садашњи тренутак у односу на сличне епохе из прошлости, јесу можда само облици испољавања и крајње консеквенце те инверзије.

Када размишљамо о великом празнику Преображења Христовог, свима нама Православнима који живимо у овоме времену остаје да се питамо: зашто се то упоште Господ преобразио, баш на тај начин, на високој гори Тавору, у ноћи, пред тројицом Апостола?