Сасвим недавно Црква је обележила помен Сабора Новомученика и Исповедника руских. У тим данима научна заједница обележавала је двестагодишњи јубилеј Чарлса Дарина, који се прославио својом хипотезом природног настанка животињских врста и човека.

Ваома поштовани осамдесет четворогодишњи румунски старац, отац Прокл (Ницеу), живи као пустињак на обронцима једног удаљеног карпатског села, где не раде мобилни телефони. Посетиоце прима у малу дрвену колибу, у којој се налазе две дрвене клупе, дрвени сто, велико буре у којем чува послужење за госте и један зид потпуно прекривен иконама.

О смислу живота разговарамо са јеромонахом Макаријем (Маркишем), предавачем Иваново-Вознесењске Духовне семинарије.

- Који је смисао човековог живота, ако он на крају ипак умире?

-  Ако је човеково постојање ограничено дужином његовог овоземаљског живота, онда наравно никаквог смисла у том животу нема и не може бити. Јер сам појам „смисла“ сваког предмета повезује га са нечим другим, спољашњим: а ако ван њега нема ништа, онда нема ни смисла. – Може се рећи и више: како сведочи егзистенцијална психотерапија, људи не престају са покушајима да пронађу смисао живота (они, који су га изгубили из овог или оног разлога), што потврђује човеково постојање после телесне смрти. Како је приметио Тертулијан још у III веку, човекова душа је по природи хришћанска. Ту природу је могуће пригушити, повредити и потиснути, али немогуће уништити.