Основна функција штампе је, као и свих других медија, да манипулише масама, како би они који су на власти остваривали своје политичке и економске циљеве.

Штампа је створила и нови друштвени феномен – публику. Многобројну и распрострањену, посредовану публику. Повезујући као мрежа идеја удаљене, различите појединце и хетерогене групе, штампа се јавља као својеврсно оруђе нове друштвене интеграције најширих размера.

Истовремено, штампа је увела, као потпуно нове феномене друштвеног и личног живота, образац једнообразности, линеарности и хомогености.

Опште место сваке критике штампе, као технике (технике пропаганде), је да штампа доводи до стандардизације и унификације укуса, мишљења, интересовања, начина реаговања и обликовања стварности.

Нема ни једне озбиљне критичке анализе која не указује на пресудну улогу новина у свим врстама манипулација, политичке индоктринације и систематског „испирања мозгова“.

Вође Октобарске револуције упорно су истицали да „је сваки неписмен човек непријатељ социјализма“.

Зашто ?

Фабијански социјалиста Харолд Ласки, у студији „Слобода у модерном друштву“ каже: “Снаге које спречавају да се истина пробије, а исто тако и снаге које не воле развитак који тежи истини, многобројне су, концентрисане и моћне. Оне не желе да се сазнање проширује, него допуштају само оно што је за њих повољно. Оне желе да људи аутоматски верују у оно што прочитају, а не да сами траже истину“.

Штампа (и сваки други медиј) подрива културне и образовне стандарде, јер нагласак стављана забаву и сензацију, на спектакл.

Поред тога, штампа постиче насиље, криминал и нерад у друштву, потурајући у први план причу о њиховим извршиоцима и протагонистима.

Када је 1962. Минеаполис (Сједињене Државе) неколико месеци био без новина, тамошњи шеф полиције је изјавио: „Свакако да ми недостају вести, али што се мог посла тиче, живим у нади да новине никада неће изаћи. Од када их нема, мање је злочина...“.

+++

Традиционално друштво се дефинише као „аудитивно-орално”. Ову „аудитивно-оралну културу”окончала је штампа, која је тежиште ставила на чуло вида, хиперстимулишући га својим производима. Штампани материјал је постепено, али и у врло кратком року, учинио око доминантним чулом. Унутрашњи садржај штампе, по Маршалу Меклуану, је фонетско писмо. И оно је, са своје стране, својом операционалном и симболичком формом изазвало карактеристично „упирање погледа”, оно удубљивање у текст приликом читања књига и новина, и фиксирање на смисао његовог садржаја. Овакво урањање у текст и промишљање његовог садржаја била је фундаментална промена у дотадашњем начину живота и доживљају света. Јавио се сасвим нови (модерни) феномен  –  „визуелно мишљење” (Рудолф Арнхојм).

Сада, око као „најнеутралније и апстрактно чуло” стиче доминацију и над осталим чулима и над сâмим мозгом. Ова ситуација доминације вида водила је „објективизацији”. Тако је настао „објективни научни дух”, визуелни тродимензионални доживљај простора, њутновска физика, еуклидовска геометрија. То је довело до сасвим одређне кутуре вида, стварања „утврђење тачке гледишта”. На томе почива антрополошко-психолошки профил модерног човека, његов модерни индивидуализам.

Штампа је имала најважнију улогу у настанку масовног друштва и масовне културе. Немачки социолог Фердинанд Тенис у штампи види главни узрок настанка масовног друштва.

Масовне симболичке културе развиле су се првобитно као културе штампане речи (Антоњина Клосовска).

+++

Британски теоретичар Денис Мек Квајл наглашава да штампа и медији,као такви, снижавају културне и образовне стандарде, стављајући нагласак на забаву и сензацију. Тако је настао спектакл и због тога је савремена култура спектакуларна и зато се о њој може говорити као о Култури Спектакла.

+++

Радио је више од пуког медија-проводника. Сâмо сушање радија мења нашу перцепцију, мења стање свести и доживљај света. Демократичност радија, као и телевизије, је привидна. Добро је уочена манипулација радијским гласом. Акустички и технички ефекти радија дају радијском гласу дубину и озбиљност, што слушаоце наводи на то да је ту реч о истинитости и искрености. Сличан ефект производи и штампани текст. Беспрекорна геометрија слова и целокупног слога даје штампаном тексту озбиљност, без обзира на његов садржај. Наводна „транспарентност“ радија ствара утисак да пред слушаоцем ништа није скривено. Срећно одабран радијски глас ће стварати интимистичку атмосферу, створити ситуацију блискости и деловаће као да нам шапуће на уво у поверењу, очекујући за узврат да некритички прихватимо његове поруке. Слушаоци, са своје стране, показали су се и више него спремни да их заведе фингирана блискост „добро темпорованог“ радијског гласа.

Медији су – генерално – нежни поробљивачи, нека врста моћних хипнотизера. Зато се данас више не говори о репресији него о завођењу (Жан Бодријар) ...

+++

Пре појаве телевизије, Теодор Адорно је (у Minima Moralia, 5) написао: „Сваки одлазак у биоскоп, упркос свој мојој будности, чини ме још глупљим и лошијим.“

+++

Телевизија као и штампа је су застрашујући педагошки орган, лишен сваке алтернативе. Она, својим језиком, приказује моделе живљења и вредности, који, будући да су само представе, не допуштају логичан одговор

Ево шта су познати теоретичари, чији је живот био обележен доминацијом телевизије  – пре појаве још деструктивнијих технолошких апарата и медија за пренос информација (интернет, мобилни телефон ...) – написали о телевизији која је, без обзира на све те „новотарије“, главни јунак овог малог приказа:

+++

Артур Кларк, физичар, писац  књиге „2001: Одисеја у свемиру“, једном приликом је изјавио: „Када Бог хоће да уништи човека, да му телевизор“.

+++

Жак Елил, у свом делу „Техника, или изазов века“, пише да је телевизија, захваљујући својој моћи фасцинације и способности за визуелни и звучни продор – по личност човека и људске односе – вероватно најдеструктивнији технички инструмент.

+++

Константин Касторијадес је одлучно тврдио да је савремена телевизија средство колективног заглупљивања.

+++

 „Прогресивни« умови су веровали, ако се једном технички оствари унификација да ће људска солидарност уследити сама по себи. Те су наде током два века стално дискредитоване. Како се технички резултати консолидују, све очигледнији постају морални раздори, антагонизми, масовни покољи, не само у локалним сукобима него и на глобалном нивоу. Нема никаквог разлога веровати да ће нам радио и телевизија омогућити да у том смислу прођемо боље ... (Левис Мамфорд, Мит о машини II)

+++

Tелевизија крије огромну политичко-педагошку моћ и то управо онда када се у својим емисијама не бави искључиво политиком. Кроз забавно-културне садржаје она масама намеће модел понашања а да оне тога нису свесне, јер у домове гледалаца пројектује одређену слику света, тј. одређену визију начина живота. Она свакодневно пројектује  идеал потрошње као једини могући и свеопшти облик животног понашања.

Нема сумње (резултати су видљиви) да је телевизија ауторитарна и репресивна као ниједно друго средство информисања на свету. ( Пјер Паоло Пазолини)

Пјер Паоло Пазолини је заговарао  „хитно укидање телевизије“, због њене „криминалне ступидности“

+++

Што се тиче телевизије, на то уопште не желим да трошим речи: све што сам рекао за образовање овде би требало бесконачно умножити, зато што ту није реч о подучавању, већ о „примеру“: о „моделима“ које телевизија не образлаже већ само приказује. Како онда да она најизложенија и најнезаштићенија омладина не буде криминална или склона криминалу? Телевизија је та која је у практичном смислу  окончала доба сажаљења и означила почетак доба hēdonē. ( Пјер Паоло Пазолини)

+++

Жан Бодријар је 1983. указао да телевизија, обиљем слика и информација, битно подрива наш осећај стварности, тако што га банализује до једнодимензионалности.  Телевизија тиме што омогућава тоталну видљивост, доводи нас до тога да више нисмо у стању ништа јасно да видимо.

+++

Жак Елил, у „Техници,..“,  каже да је оно што човек тражи од телевизије, очигледно тотални самозаборав, потискивање свих проблема и симултано утапање сопствене свести у свеприсутну техницизирану разоноду.

+++

Социолог Пјер Бурдије подсећа на оно око чега се већина теоретичара слаже, да је телевизија активни творац стварности. Већ самим чином приказивања, она утиче на стварност, коју треба само да региструје. Тако телевизијски програм постаје основа друштвене конструкције стварности, што значи да телевизија не само да преноси слику стварности, него је и обликује. Зато је данашњи свет, у све већој мери, „свет из друге руке“, из основа пробликован телевизијским медијем. За ово, Бурдије користи метафору наочара, као нечега што сам корисник не види, али што одређује обим и квалитет онога што је он у стању да уочи.

+++

 „Када смо једном наша чула и наш нервни систем изложили манипулацији оних који настоје да се окористе приватним изнајмљивањем наших очију, ушију и живаца, тада нам заиста више не остају никаква права.“ (Левис Мамфорд, Мит о машини II)

+++

Потрошња масовне забаве није обавезна: ниједан закон не захтева од нас да гледамо телевизију, да слушамо радио, читамо магазине. Али, забава је ипак постала средство за избегавање или смањивање стреса од којег је већина нас постала зависна. Сви причају о томе како је телевизија ђубре, али скоро сви је гледају. Мало је оних који су се отарасили те навике и тешко је наћи особу која данас не користи НЕКИ облик масовних медија. (А опет, све до недавно у људској историји, људима је било сасвим добро без такве забаве, осим оне коју је свака локална заједница правила за себе.) Без индустрије забаве систем вероватно не би могао да производи тако велике притиске који изазивају стрес, као што му данас успева. (Теодор Џон Качински, ака Unabomber)

+++

Индустрија забаве је важно психолошко средство у рукама система, чак и онда када избацује огромне количине секса и насиља. Индустрија забаве пружа модерном човеку један од најважнијих излаза. Окупиран телевизијом, видеом, итд., он може да заборави на стрес, фрустрацију, незадовољство. Многи примитивни људи, када немају никаквог неодложног посла, потпуно се задовољавају тиме да сатима седе не радећи ништа, зато што су у миру са собом и са светом. Али, већина модерних људи мора да стално буде окупирана или забављена нечим; иначе им постаје “досадно”, обузима их немир, осећају се нелагодно, раздражено. (Теодор Џон Качински, ака Unabomber)

+++

 „Телевизија нас....чини зависним...дејство ТВ је нешто између магичног и злокобног, долази од прекомерне количине светлости, која нас привлачи својом снагом. Не могу да се не сетим да она тако делује и на инсекте, па чак и на крупније животиње. А тада, не само да нам тешко полази за руком да се од ње отргнемо, него губимо и способност да гледамо и видимо свакодневне ствари...Често сам био изненађен чињеницом да се људи понекад више диве природним лепотама на филму него у стварном животу...Парадоксално је што нам се чини да смо посредством екрана повезани са светом, док нам то, у ствари, одузима могућност људског суживота и то једнако опасно...и чини нас безвољним. У бројним интервјуима сам, модификујући Марксове  речи, иронично казао да је “телевизија опијум за народ”. Ја то стварно мислим, јер човек седи испред екрана, као обамро и мада не налази ништа од оног што тражи ипак остаје ту, неспособан да устане и учини нешто ваљано, Телевизија нам одузима вољу да се посветимо неком занату, да прочитамо књигу, да поправимо нешто у кући, да слушамо музику, или испијамо чај, или да одемо у кафану са неким другом, или да попричамо са укућанима. Гледање телевизије постаје права досада, права гњаважа, на коју се навикавамо као “у недостатку нечег бољег”. Монотоно седење пред телевизором анестезира чула, умртвљује ум, шкоди души. Човекова чула тако закржљавају, сваки пут су му потребни све снажнији доживљаји, као у случају губитка слуха. Не видимо ништа што нас не обасјава, као светлост екрана, не чујемо ништа друго што до нас допире а да није набијено децибелима, више не осећамо мирисе. Ни цвеће нам више не мирише. Мени ужасно смета бука...Питам се да ли људи схватају сву штетност буке...Како људи успевају да поднесу толики пораст децибела у свом окружењу? ... Човек се навикава да пасивно прихвата непрекидни напад на своја чула. А тај пасивни став на крају прераста у ментално подаништво, у истинско робовање...“ (Ернесто Сабато)

+++

Телевизија није пасивни hardwere, већ активни softwere, са са снажним и необјашњивим својствима и преображујућим дејствима.

Телевизија може само да разара (Пол Вирилио).

+++

Мислимо како знамо нешто о нуклеарној технологији, а у ствари немамо појма како она утиче на нас. То је веома слично телевизији. Постоји нешто тако распрострањено као што је телевизија, а ипак не знамо што нам она ради. Зато што телевизију посматрамо у контексту онога што се на њој приказује, уместо да је проматрамо као технологију, као катодну цев која директно у гледаоца испаљује зраке електорна, што вероватно мења нашу генетску структуру и сигурно нас доводи у стање дубоке коме.

Снимио сам филм Доказ о томе како деца гледају телевизију ((Evidence of Children Watching Television)). Деца су гледала Дамба (Dumbo), а могла су да гледају и било што друго, небитно. Њихов поглед је постао фиксиран, дисање успорено, на лицима су им се појавили аутоматски тикови, балавили су из уста. Гледање телевизије је код те деце изазвало симптоме карактеристичне за последице узимања лијекова много јачих од Прозака (Prozac). (Готфри Ређо)

+ + +

Темељно питање није да ли су радници поштено плаћени или нису, да ли је њихово животно и радно окружење здраво, да ли је здрава њихова животна средина, чиме се баве синдикати или или левица повезана са синдикатима … Много је важније и дубље питање: као аутомобил, телевизор, компјутер, мобилни телефон утичу на друштво (друштвене односе), да ли их уопште треба или не треба имати? Треба се бавити таквим – темељним – питањима … (Готфри Ређо)

+ + +

Телевизија је медиј кризе, музеј несрећа. (Пол Вирилио)

                      ОБАВЕТНО ТРЕБА ИСКЉУЧИТИ ТЕЛЕВИЗОР !