Европске аристократе – наследници старих титула и богатстава – не воле да о њима пишу медији нити да се нађу на Форбовим листама најбогатијих у свету.

То им помаже да избегвају неке порезе, да у Бриселу издејствују неке грантове, да тргују суверенитетима и управљају Европском унијом као насленим „имањем”.

Управо они су реални владари Европом већ 500 година.

Истраживање Банке Италије потврдило је, рецимо, да су у Фиренци исте породице најбогатије непрекидно већ 600 година.

Током 20. века многи писци су експлоатисали тему  проспасти аристократије и „старих богатстава”. О пропалим „породичним гнездима” писани су и стихови и романи.

Зато су савремени Европљани почели да савремене европске аристократе замишљају као настране старце који једва да имају новца да зими греју неколико соба у својим полузразореним дворцима чији кровови прокишњавају.

Међутим, одједном се показало да су познате аристократске породице преживеле све социјалне катаклизме. И не само да сачувале своја богатства и капитале, него су их и увећале. До нивоа које је чак тешко „израчунати”.

Носиоци звучних титула и даље држе најскупље активе у Европи – змљу и некретнине.

Грофови Кавдор, које помиње Шекспир у „Макбете”, и данас живе у свом дворцу.

Немачки кнезови Фирстенберзи, чији род сеже у XIII век, такође држе породичне резиденције – замкове Вејтра и Хајлигенберг и кнежевски дворац у Донауешингену.

Легендарна династија Шварценберг и даље располаже са више од 1о замака и двораца. Највећу вредност има огромни дворац  центру Беча.

Енглези су израчунали да је 2010. године трећина све земље у Великој Британији – а то је најскупља земља на свету – била у рукама њене аристократије.

Војводи Вестминстерском прпада део чувених делова Лондона – Мајфер и Белгравиа.

У својини грофа Кадогана је централни део британске престонице: трг Кадоган, део улица Слоун-стрит и Кингз роуд.

Баронеса Ховард де Валден држи престижне лондонске улице Харли-стрит и Марилебон-Хај-стрит.

Купити кућу коју су саградили власници те земље практично је немогуће – за стотине милиона доларов купује се једино право изнајмљивања вила на рок до 35 година.

У аристократским замковима се чува безброј вредних књига, слика, антикварног намештаја и уметничких предмета. Вредност свга тога тешко је одредити чак и приближно.

Зато аристократа нема на Форбсовим списковима. „Стари капитали” воле тишину.

Оно што држе Гејтс и Закерберг зато могу видети сви. Чак и сваки дан пратити колико су „тешки” на берзама.

Стварно богатство старих породица брижљиво је скривено од непожељних погледа. Енглези, на пример, одавно покушавају да утврдеса колико земље располаже Едвард Вилијам Фицалан-Ховард, 18-ти војвода од Норфолка, а он на ту тему скромно говори: „Ја се помало бавим фармерстом у Западном Сасексу”.

Тешко је проценити чак и богатства за која се зна. Јер, колико коштају оригинали Веласкеза и Гоје, писма Кристофора Колумба, дворци у Севиљи и Мадриду и прво издање „Дон Кихота” – а све је то у власништву 19-ог војводе Албе. Процене се крећу од 600 милиона до 4,7 милијарди евра.

Аристократе изигравају пореске обавезе најчешће тако што своје дворце преносе у својину неког специјалног фонда којим руководи неко из њихове породице. Тако њихове нове генерације избегавају плаћање великих пореза на наследство.

Аристократске породице су углавном сачувале и власт која иде приде уз њихове титиле и богатства. Тони Блер је 1999. покушао да Дом лордова очисти од наследних перова. Упркос  томе, а и неким другим мерама, старо енглеско племство и даље држи највишу законодавну власт.

Није му испод части ни извршна власт. У влади Терезе Меј су по један гроф и виконт и три барона.

Британска аристократија ће до иступања Лондона из ЕУ „мусти” њене фондове за подршку фа

Примера ради, „фармери”, какви су војвода Малборо, војвода Нортумбријски, војвода Вестминстерски и лорд Ротшилд добијаће од Брисела између 700.000 и 1 милион фунти.

За 18-ту војвоткињу Алба, која је умрла 2014-те, говорило се да може проћи Шпанију са севера на југ – ни на корак не сишавши са своје земље.

Можда су најуспешнији велики кнезови којису своје кнежевине претворили у офшор-зоне.

Принчеви Монака претворили су своју државу у најпознатији порески рај за физичка лица.

Велике војводе Луксембурга учиниле су то исто за фирме.

Током целог XX века, чувене породице су опстајале и даље се богатиле сарађујући и са најодиознијим политичким режимима.

Кнезови Боргезе и Торлонија подржавали су Бенита Мусолинија.

Војвода Алба официјелно је представљао Франциска Франка у Лондону за време Другог светског рата.

Барон Тисен-Борнемиса профитирао је од сарадње са Трећим рајхом, а његова кћерка Маргит приређивала је у свом дворцу вечере за утицајне есесовце. Приликом једног таквог пира су пијани гости побили око 200 Јевреја. Слике које су тада побијенима биле конфисковане ушле су у чувену колекцију њеног оца.

Извор: „Факти“