header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Томислав Кресовић: Одицање од српства у Србији
Томислав Кресовић: Одицање од српства у Србији Штампај Е-пошта
понедељак, 02 октобар 2017
          Куда иде Србија?

Србија је на путу ка Европској унији и потребно је да од устава, школских уџбеника, закона, државних служби се ради на промени националне свест, да се редукује или суспендује национална традиција, и да се нација одрекне Косовског мита и завета. Поред тога све је већа потреба да се од школе до радног места више не користи ћирилица као национално писмо што се види и по 95 одсто натписа на продавницама, локалима, компанијама, улицама.

Остало је још нешто мало ћириличних натписа на таблама државних установа. Све ово говори да је већ дуго у игри процес „десрбизације“ Србије која је ушла на „велика врата“. Свако истицање „националног“ постаје терет политике, администрације и НВО које говоре о националном хегемонизму, шовинизму, анахронизму, који је супротан модерном добу и Европи, односно политичком и државном путу Србије ка Европској унији.

Све мање се говори и живи у духу националних вредности. Прошлост наших предака постаје „терет“. Највећи број књига, новина и ТВ станица пише се и штампа латиницом. Постајемо све више „странци“ у сопоственој држави. Наша омладина боље познаје страни језик, пре свега енглески него српски језик. Потреба је да више знамо о Европској унији и суседима него о сами себи. Зашто је то тако?

Преумљење Србије и нације

Модерно је и потребно да више будемо европско“ништа“ него национално односно српско „нешто“. Европа, односно ЕУ, нас третира као „мале Русе“ као остатак византијско-источне цивилизације која је нестала и као проблематичан па и реметичлачки народ који живи на простору који повезује Европу и Евро-азију и Левант. Због тешких за Србију и српски народ преживелих година које су „појели скакавци“ од 1990. све до данас и оцене Запада и мондијалистичке Европе, Србија и Срби се третирају као „дивљи и неприлађени“ народ на репу Европе.

Због тог стереотипа и стигматизације Србија и српски народ је на Балкану оцрњен. Као резултат у политичкој, друштвеној и јавној сфери потреба је да сами себе „посипамо пепелом“, да се стидимо себе свог индентита и да ретуширамо и бришемо странице своје историје, како оне из времена Светога Саве и Немањића тако и да потремо последњих 100 година. Европа од нас тражи ако желимо да будемо њен члан у оквиру Европске уније, да се све више одрићемо и „смањимо“ себе своју културу и историју, да се одрекнемо Косова које је на сили отето да га добровољно предамо да би били у Европској унији.

Тражи се од нас да се дистаницирамо или будемо на „дистанци“ од нашег народа у Републици Српској и да заборавимо на Србе преко Дрине као што се десило са преосталим Србима у Хрватској. Тражи се од нас да будемо против или суздржани према Русији и да постепно, али сигурно се одричемо Светосавља и да прихватмо да будео део „светске цркве“ под окриљем савеза Ватикана-Трилатралне олигархије и светског капитала.

Модели „десрбизације“ Србије

Србија и Срби Европи нису потребни као хришћански народ и држава, већ као колонија коју треба држати под контролом са тенденцијом брисања индентитета нације и претварање Срба у глобалне номаде…Када народ „корак по корак“ губи своје „биће“, своју културу и историју, онда он по правилу постаје „номад“ и полако се сели и прави простор за насељавање других народа или „преумљење“ Срба. Демографско „пражњење“ Србије оставља простор за нове политичке, демографске или еколошке пројекције Европе на Балкану. Све се ово чини да процес „десрбизације“ Србије се условљава из Брисела, Берлина и Вашингтoна, а послове изводи унутрашња струкура власти, друштвене и политичке олигархије.

Више није важан став српског народа нити њених просвећених људи, већ олигархија на власти и „преумљених“ националних институција. Паралелно са катoличко-протестантским утицајима и притисцима према Србији и православљу долази и претња глобалног ислама од оног Европскох „мигрантског“ преко фундаменталистичког и ширење „исламске вертикале“ на Балкану у Србији. На делу су данас олигархије“ тзв. „друге Србије“ бивших комуниста и конвертитета којима смета национални индентитет Срба. Ова групација је и власт и опозиција и моћно структура у јавном мнењу и мекој моћи односно НВО. Поред тих олигархија које су 1945. године и наметнуле образац Новог поретка и поништавање националне традиције, сада егзистирају и еврофантици из тзв. национлне „деснице“ који су на власти којима је циљ опстанак на власти, моћ капитала расподаја националних ресурса и социјална деградација нације.

Мондијализације је све више и у СПЦ кроз наметнути „екуменизам“ и утапање у хришћанску реторту која одговара Ватикану. Критичко национално мишљење се под теретом „евроунијата „ све више своди на идеолошки обрачун који ремети пут Србије ка Европској унији. Бити данас просвећени Србин у друштвеној и политичкој сфери је штетно јер се успорава наша интеграција у Европској Унији. Управо због свега тога се и унутрашњи дијалог о Косову и другим националним питањима третира, као облик „плебисцитарног цезаризма“ олигархија на власти. Народ говори, а власти одлучују оно што им је сугерисано, наређено или што су потписали пред моћницима Европске Уније.

Ипак српски народ и Србија имају довољно снаге да се одупру домаћим „јањичарима“. Србија је била и остаје Европа. Српски народ је стари европски народ који је себе уградио у европски индентитет. Као и у претходним вековима Срби су се борили међу собом да би реализовали интересе других, али су знали и да обликују своју дражвотворну вертикалу.

Извор: Видовдан

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.