header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архимандрит Рафаил Карелин: Скривени демонизам савремености
Архимандрит Рафаил Карелин: Скривени демонизам савремености Штампај Е-пошта
четвртак, 05 октобар 2017

 "Ево, они су сад спремни и узеће ми Византију"

(Ередија: Мухамед II")

          На једном од екуменистичких скупова православни свештеник, подносећи редовни извештај, састављен по принципу "више речи мање дела!", неочекивано је нарушио екуменистичку етикецију, споменувши постојање тамне силе - демона. Реакција сале била је једнодушна: присутни су се као по команди засмејали као да су чули веселу шалу: "Значи, жив је тај". Зар ноћна утвара ђавола није већ нестала на светлости данашње цивилизације и културе, као сенка при светлости наступајућег дана?

Има ствари које су видљиве на растојању: што су ближе, то се више губе њихове контуре. Ако човек стоји пред огромним колосом, он не види обрисе и форме, већ само суру боју камена. Демонски свет толико је близу нас, да дистанца између њега и савременог човечанства скоро не постоји. Демонски свет постао је наш свет и зато смо ми изгубили представу о њему. Деловање тог света ми смо приписали себи самима. Да би смо одредили и схватили било какву појаву, треба да пронађено својства карактеристична само за њу, по којима бисмо је разликовали од других њој сродних уобичајених појава. Но демонски свет, свет зла и лажи, свет мржње према Богу, свет разарања и хаоса, свет очајања и смрти, толико се слио са суштином наше душе, са нашим страстима: гордошћу и жудњом за уништењем, са стремљењем да се срећа нађе у греху и да се чаша тог отрова испије до дна, да смо ми већ престали да схватамо где је граница између човечијег и сатанског. У црквеним песмопојима демон се назива "туђином".

У чину Великог Канона стоје ове запањујуће речи: "... да не постанем... храна туђинцу". Сада је тај "туђинац" постао нама сродан и близак, он више није око нас, већ је у нама. Његови зуби заривају се у наше срце, али ми не видимо непријатеља и зато не можемо да се боримо против њега. Укинувши сам појам ђавола, човечанство се нашло пред судбоносним питањем: зашто је његова историја вашар греха и порока? Због чега се врши толико бесмислених окрутности, каква сила нагони човека да стреми ка злу? Зашто се у души буди необјашњива мржња према светињи? Зашто код неких само име "Бог" изазива наступе злобе, сличне нападима пароксизма?

Хуманизам, као тобоже позван да потврди достојанство и слободу човека, уствари га је посрамио. Он сврстава демонизам међу урођена својства самог човека, а душу његову, којој је наденут назив "подсвест", представио је као обиталиште некаквих притајених чудовишта, аждаја које час дремају, свијене у клупко, час се буде и трзају је, час бљују црни пламен гордости, похоте и зла. Човек постаје демон за оне који га окружују, иако ми најчешће виђамо ситног, похотног и злурадог злодуха. Особито се постарао за ту апологију сатане Фројд, "отац" савремене психологије.

"У почетку беше пол"- ево учења Фројда. Тај тамни нагон створио је културу, науку и религију. Према Фројду, филозофска дела, творевине уметности, истанчана поезија, чак и човекова јунаштва, све је то "јарко перје петла", који настоји да привуче пажњу кокоши. Све постојеће неурозе и психичке болести, сви историјски потреси, по његовој теорији, само су последице незадовољеног чувства сексуалности. А савремено човечанство дошло је до такве унутрашње покварености, да се није са гађењем одвратило од таквог демонског учења, већ га је прихватило као своје. По Фројду, све религије, укључујући и хришћанство, јесу колективна хистерија сексуалног карактера. Где је овде место за демона, кад човек сам постаје архидемон?

Нећемо се задржавати на Фројдовом "Едиповом комплексу", сувише је познат, већ хоћемо да истакнемо његов окултни смисао: убити у човеку осећање љубави према својим сродницима, које су чак и нерелигиозни људи називали "светим осећањем", у време оно када је дете лик мајке поистовећивало са Ангелом-чуваром. "Нема ничег светог, и ништа не треба да буде свето!"- то је девиза Фројда и његових многобројних ученика, који су, у суштини, окупирали и демонизовали савремену психологију.

Психоанализа је изопачени метод помоћу кога се врши, како се обично сматра, проницање у дубину човекове душе. За фројдисте, пут у тај "црни бездан" је дешифровање символа у речима и сликама, укључујући и сновиђења, као жеља и тежњи човека, које он скрива од ближњих, а често и од самога себе. Човек се налази под унакрсним дејством импулса који долазе из светлог и тамног света. Али психоаналитичари њега посматрају изоловано од ових, и зато сатанске импулсе приписују њему самом. Стога психоанализа и јесте методично нашаптавање човеку да је он по природи својој демон. Да не говоримо о томе да је сам метод "дешифровања символа" сасвим неоснован. Нико не може узети у обзир хиљаду узрока и услова настајања асоцијација. Психоаналитичар има посла са својом сопственом фантазијом. Истина, може доћи до неког привременог олакшања код оболелог путем самоизражавања. Овим се исказао и "испразнио" енергију накупљених противречности, али то личи на драматски катарсис или на смех, веома озбиљни нервни и морални потрес. Затим се све понавља још силније, болест напредује. И то је закономерно: психоаналитичар не може да сузбије ни један психички комплекс, он својим саветима само изазива нови. Али то још није најстрашније. Главна опасност психоанализе је у томе што човек престаје да схвата од каквог се непријатеља ваља заштити, а од кога искати помоћ. Психоанализа је бекство у месту, од себе ка самоме себи.

Рећи ће нам како се многи психолози не слажу са Фројдом, али већина од њих није сагласна у другостепеном. То неслагање се појављује у новим варијантама фројдизма, тананијим и зато подмуклијим. Док се код Фројда, коме се не може порицати отвореност, ђаво - његово учење - показује у гнусном и одвратном виду, то се привидни противници Фројда старају да одену тог ђавола у одело џентлмена. Сасвим су малобројни они психолози који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује човекову душу, јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из њиховог кабинета треба да води у храм.

Задржали смо се на теорији пансексуализма, јер се у покушају демонизовања света она чини као "најколоритнија". Не само учење Фројда, него је и његова личност изазвала ватрене симпатије савремених хуманиста. Тако се председник САД Рузвелт обратио Хитлеру лично писменом поруком, молећи да се Фројду поштеди живот, не само из сажаљења према самом Фројду, него и зато што је сматрао да је то неопходно за добро човечанства. И Хитлер, који се непријатељски односио према америчком председнику, радо је услишио његову молбу. Очигледно његов окултни демонизам, подударао се у тој ствари са очекивањима хуманиста. Фројд је срећно стигао у Америку, али је ускоро скончао од рака језика.

Треба рећи да су психологија и психијатрија, са малим изузетком, демонични већ и по томе што не признају постојање ђавола, прикривају његово страшно деловање на душу човекову и самим тим лишавају оболеле реалне помоћи - Оног јединог, Ко је победио ђавола.

Поставља се питање: јесу ли сви душевни болесници опседнути ђаволом, може ли се гледати на широки спектар душевних обољења - од манијакалних депресија и визионарства до хистерије - као на бесомучност? Чини нам се да питање није постављено сасвим правилно. Граница између душевне болести и здравља веома је условна. Сви ми смо болесни, будући да смо носиоци првородног греха - неисцељене трауме у души свакога човека. Сви ми услед овог греха обољевамо нашим страстима, и што је најглавније, тамним нагоном ка пороку, сличном окултно-магијској љубави душе човекове према ђаволу.

Од свих душевних моћи код човека је најмање деградирао разум, који у неким случајевима може да процењује своје болесно и страстно стање. Код душевно болесних та моћ је нарушена, утицај тамних духова не наилази код њих ни на малу препреку, као бујица кад је срушена брана.

Душевна болест може имати различите узроке, међу њима и оне органског карактера, но, како се у ослабљеном организму бујно размножавају микроби као изазивачи болести, тако се у душевном организму несрећних болесника демонски импулси испољавају с особитом силом. Очигледно усељење демона може се изразити изузетним душевним страдањима, која нагоне на самоубиство, сумрачну потиштеност, страх пред светињом и најмрскију хулу на Бога.

Но у сваком случају, тим несрећницима може помоћи само сила Божанствене благодати, а њу душевном болеснику одузимају савремени психијатри, нудећи илузорни пут ка исцелењу, у који сами не верују: хипнозу и хемијске препарате. То лечење личи на ударце батином по глави страдалника, да би се прекинули његови болни вапаји. Он бива стишан, али неће оздравити.

Говоре нам о психијатрима-хришћанима, али на жалост, за већину од њих Божанство је само нека идеја, најпогоднија за медитацију. Мало ко може рећи да Бог није средство, а да тајинства Цркве нису замена куре лечења седативним препаратима, да исцелење предпоставља пре свега хришћански живот и покорност вољи Божијој, да је Бог врховна скала вредности и, стога, није инструмент који може бити употребљен, а затим одложен у страну.

Класична психијатрија односи се према религији исто као систем Хегела према хришћанству: да би се постало хришћанином, треба превазићи концепције хришћанства. Међутим, у стварности, душу треба посматрати као одвојену супстанцу, ваља признати постојање духовног света и имати реални опит духовног живота. Ево парадокса: православни психолог треба да постане аскета и престане да буде психолог. Но, тада се руши сваки појам о хришћанској психологији, она постаје хришћанска мистика и хришћанска аскеза. Настаје још већи парадокс: да би стварно лечио душевно оболелог психијатар треба да постане свет, да личним подвижништвом и укључивањем у црквени живот стекне благодат, оно јединствено чега се боји демон.

Ово може изазвати подсмех. Али, ако православни психијатар признаје постојање ђавола, како онда може претпоставити да је то створење могуће изагнати из душе и тела болеснога хемијским лекаријама, као што пацова трују отровом?

И тако, психијатрија је навукла лудачку кошуљу не на ђавола већ на болесника.

+ + +

Тај исти процес демонизације видимо у савременој философији. Ни у једном од великих философских система последњег столећа, не фигурише ђаво, макар у виду безличне, рушилачке тамне силе. Такав универзални факт као што је грех, у философским системима је нагрђен и изврнут или просто-напросто "заборављен".

У системима Канта, Шелинга, Хегела, да не спомињемо материјалисте и позитивисте, ђаво је брижљиво склоњен. Бог је превраћен од Живе Личности у неку апстрактну идеју, или је поистовећен са материјалним космосом. Философски идеализам последњих столећа, представља по себи повратак незнабоштву. Философски позитивизам био је управљен на то да потре сваку представу о томе шта се налази иза граница сензорних чула човека. "Богу философа" не може се молити. Њега, као неку огледну животињу, обухватају упињањима интелекта. Код Хегела "Божанство" је слепи дух који се заплео у материјалност коју је саздао и који се стара да спозна себе самог помоћу човековог разума, и, ако у свету има било чега светог, то је управо разум, способан за чисти логизам.

На развалинама религије, на којима су идеалисти и материјалисти порадили сложно, као браћа, на тој духовној пустари, морале су да никну најотровније траве окултизма и магије - сурогата духовности, демонског антипода религије.

Философија није дала ни једног (!) истински православног философа. А они мислиоци који су сматрали себе православнима или су хтели да буду такви, споми-њали су ђавола само узгред и тако да је његово име било могуће схватити као алегорију зла. Они су остављали ђавола негде у предсобљу, не пуштајући га у гостинску собу. Већина тих мислилаца, да их не назовеш ни философима ни богословима, налазила се под утицајем платонско-хегеловске философије и учинила је Православљу више зла неголи добра. Они немају философски рашчишћено учење о првородном греху, о ђаволу и оном космичком бездану анти-бића, који је назван адом - местом заборава. А ако га и имају, то су само жалосни покушаји порицања ада као факта, интерпретација њега као некаквог субјективног стања душе, оригеновска позиција у односу на ђавола: ђаво се, такође, може спасити зато што "он и није тако рђав дух". Али чешће они уопште све то избегавају, као митологију недостојну интелектуалца.

Дијалектички материјализам, као и његов негатив - хегелијанство - производ је богоборног ума, само лукавијег и безпринци-пијелнијег. Један, сасвим неверујући песник, интуитивно осетивши то, написао је: "Овде ђаво потајно живи долазећи пречицом од Маркса".

Философија егзистенцијализма разматра Бога и демона као унутрашње преживљавање самога човека, испољено у фантастичним облицима. Као оличење стања, својстава и атрибута човекове душе. Као слике њене подсвести. Опет је присутан парадокс: вера значајног дела интелигенције јесте, у суштини, вера у "нешто", а конкретно "ни у шта", то је антиномија религиозног атеизма. Зато ми сматрамо философске поставке сурогатом религије, религијом плотског разума, интелектуалним маштаријама, лажју са одређеним циљем - начином да се из човековог срца и ума избрише сећање и представа о страшној космичкој сили зла, о ђаволу као живом бићу и да се тај непријатељ учини невидивим.

Философија је покушај да се открије смисао свега постојећег у одређеном систему, који се да логички испитати. Али Бог је апсолутни Дух, Који пребива изнад свих категорија, Дух непојмљив и неизрецив. Када је у питању ђаво, грех је алогичан и он, као хаос, не може да се смести ни у један систем. Ђаво је дух зла и, стога дух безумља. Његови поступци су непредсказиви. Философија се одриче Бога, профанишући Га и пориче демона игноришући га.

Философију је могуће назвати "безумним покушајем коначног да схвати бесконачно". Чак и агностицизам и скептицизам заснивају се на гордости ума, то јест на демонизму. Уосталом, философија је већ учинила своје. Сада се њоме, као интелектуалном наркоманијом, бави само врло ограничен круг људи. Већина се интересује окултним правцима који не обећавају лутање ума у лавиринтима свега сазданог, него сасвим утилитарну робу.

Философија, одвојивши се од религије, окренула је оштрицу разума против ње, а затим исцрпевши се, ступила је у период дуготрајне агоније. Људи, изгубивши религију срца и напустивши патуљасту религију разума, ишту религиозну емпирију, мистику, као непосредно доживљавање, али уместо тога на згаришту храмова које су спалили налазе мистику окултну, скривени или отворени демонизам.

Позитивизам је у току целога столећа царствовао у књижевности и науци. Уз звуке добоша и лимених трубача он је дизао галаму и викао да Бога нема, а да је са религијом окончано за свагда. Али њега су повремено издавали сопствени нерви. Када позитивисти припадне част да изговори реч "Бог", тада хладну и притајену злобу често смењује хистеричност или сарказам, што се не слаже са изјавама о слободи мишљења и уважавању убеђења. Као да се ти људи у души боје да Бог ипак постоји. Мрзе не мртву идеју, већ живо биће.

Позитивизам је образовао вакуум у души човека, али није могао да га испуни. Уместо Бога, у души се као црна космичка јама отворила пустош и тада, као замена позитивизму, дошла је декаден-ција, која је, као маг са својим заклињањима, стала да из бездана призива ђавола - "кнеза овога света". Док је за позитивизам човековадуша продукт и одраз спољашњег, то за декаденцију, напротив, спољашњи свет постаје позадина на којој се појављују и делују тамне реалије подсвести налик на апокалиптичка чудовишта, а ова чудовишта човек поистовећује са својом сопственом душом.'    

Јунак једне Кафкине приче, пробудивши се ујутру, изненада је опазио да је постао огроман инсект. Тако се и овде дешава сличан преображај: човек почиње да осећа себе или као паука или као изумрлог рептила. Док је романтизам одвлачио душу у ропство страстних и сластних осећања, као водена вила својим загрљајем у речни вир, то се декаденција припијала уз своју жртву као хидра пипцима и вукла је у дубину морску, у тамни бездан безумља.

Лирику романтизма са његовим успаванкама и тугованкама замењују уличне псовке и хропац агоније. "Истина је у вину - дошаптава нам романтизам - у опијености овим светом", иако свет, као змија, уједа онога ко му је предао своје срце. "Истина је у безумљу, говори декаденција - ја сам разбила оно чему су се поклањали људи, илузије и идеале, и сада сам ослобођена од разочарања. Лежим у блату и зато се не бојим пада. Смрт је неизбежна али ја сам нашла своју срећу у самом наслађивању смрћу, као што црв лешинар нагриза утробу мртваца".

Један од праваца декаденције, футуризам, претензија је на пророчанско виђење будућности. Прогрес цивилизације причињава му се као тотално опредмећивање целог човечанства. Човек се преобраћа у конструкцију од метала са мотором уместо срца, богоподобије, као морална аутономија личности, слобода воље и могућност избора бивају изгубљени. У његов мозак, као у компјутер, утискује се програм. Друго својство богоподобија, - логос (реч) ишчезава, остају само сигнали, које човек одашиље у свет и које прима од споља. Човек, изгубивши живу душу, губи и дар речи, који му више није потребан. Преостаје му само сигнални систем управљања. Зато и поезија футуризма одбацује реч и замењује је скупом звукова: футуристи прелазе на језик звуковних имитација.

Другу половину XIX века обележило је стварање једне од најпопуларнијих ваучних или тачније псеудонаучних теорија - дарвинизма, који је имао дубок утицај не само на биологију и антропологију, него и на етаку и социологију, на целокупан начин мишљења савременог човека. Ова биогенетичка хипотеза у очима савремених људи добила је значење научног универзума. Мада су многи истакнути научници указивали на њене заблуде, противречности, одсуство фактичких доказа и волунтаризам, њихов глас није се чуо. Чинило се као да људи, очарани спољашњом складношћу тог система, неће да схвате његову неприродност, унутрашњу испразност алогизама, као да се боје да увиде да је краљ, који свечано корача главном улицом науке, у ствари - го.

У чему је привлачност ове теорије, у чему је тајна њеног успеха? Једино у томе, што је она одговарала духу времена. Човек је хтео да увери себе у то да је он звер, и то звер не по произвољности слободне воље, него по нужности своје природе. Та теорија, чинећи као да присуство Бога у стварању света није нужно, води ка агностицизму и атеизму, ослобађајући човека од моралне одговорности за своје духовно стање и замењујући савест друштвеним правилима.

Та теорија ослобађа човека и од неопходности да решава тешка, понекад мучна питања о смислу живота, будући да дарвинизам тврди да је човек само продукт слепе еволуције, стицај читавог низа срећних случајности, од којих је свака тако ретка, као погоци у лутрији. У животу сваког бића и у биолошкој генези, према дарвинизму, нема ни програма ни циља, и зато не треба размишљати о животу, него задовољавати природне инстинкте уложене у нас и културне потребе стечене у процесу еволуције човека. Дарвинизам је одбацио уважавање човекове личности као образа Божијег.

Он је укинуо поштовање самог феномена живота, представивши историју Земље, као перманентно крвопролиће. За дарвинизам савремено покољење стоји на степену лествице сложене од костију и лобања "човеколиких звери", а само оно такође треба да постане "гнојиво", као стајско ђубре за будуће савршеније младе изданке човечанства. Стога, светски покољи, логори смрти са ужареним крематоријумима нису жртвеници сатане, него ферменти еволуције. Ако би сву Земљу, као глобус меридијанима, обмотали бодљикавом жицом, то би процес одабирања најспособнијих за преживљавање кренуо брже. А ако ратови, епидемије, катаклизме и жестока конкуренција за право на живот, престану, то ће, напротив, наступити време еволуционог застоја, деградације и распадања. Овде Дарвин понавља Хераклита: "Рат је мајка свих ствари".

Дарвинизам је оправдавање револуције, јер сама еволуција представља непрекидни ланац микрореволуција. Принцип је јединствен, ствар је само у дужини скока. Дарвинизам је, уверивши човека да је он све у свему само интелигентна звер, оправдавао убиство и садизам као испољавање природних инстиката, култ вође (вождизам) као структуру вучијег чопора, разврат - као урођену тежњу да се има веће потомство, насиље - као право јачега које се остварује увек и свуда.

Дарвинизам је ничеанство у биологији, а ничеанство је дарвинизам у литератури. Карактеристично је да је такав сатаниста као што је Хитлер, био истовремено дарвиниста, ничеанац и окултиста. Учење Ничеа о надчовеку, он је узео као полазну тачку за теорију о над-нацији. Позивајући се на дарвинизам, Хитлер је изјављивао да има право да уништи ниже расе ради будуће расе богова. Влада младотурака 1915 године, разматрајући план геноцида три милиона Јермена који су живели у Турској, такође се позивала на учење Дарвина.

У систему Дарвина као и у космогонији Лапласа нема места за Бога, мада је Дарвин недељом редовно посећивао англикански храм у Лондону, а Лаплас сматрао себе "добрим католиком". Док је Ниче хистерично викао да је Бог "умро", а његова предсказања била налик на театралну сахрану Бога, то су у дарвинизму савременици видели то што су хтели видети - клиничку слику смрти Бога, и као да су зачарани и хипнотисани том сликом, дали дарвинизму мандат на научну неприкосновеност. И док се Ниче повремено и сам ужасавао пусте и безумне слободе безбожја, и потајно плакао за изгубљеним Богом, Дарвин је под сводовима храма размишљао о својој теорији о пореклу врста.

Као лошија подврста дарвинизма јавља се учење Хекела, који је био разоткривен као фалсификатор факата, то јест варалица у науци. Ипак његова "вредност" за нас је у томе што је Хегел отворено признао: "дарвинизам је нова религија без Бога".

Он сам јавно се одрекао хришћанства, пропраћајући то скандалозним испадима у циљу рекламе: саградио је у Берлину биолошки музеј, назвавши га "храмом најпростијих" а себе "главним жрецом религије једноћелијских". Он је позивао немачку владу да претвори богомоље и цркве у школе и музеје дарвинизма, називајући их храмовима "нове свесветске религије".

Доста жалосну слику одају верујући еволуционисти. За њих Бог није Жива Личност, него енергетски набој који је саздао Васељену, планер еволуције, која је, као корито реке, управљена према унапред задатом циљу.

Шта је пак сама еволуција? Композиција сила, заложених у вештаство, или формообразујућа енергија, коју верујући еволуционисти поистовећују са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти еволуционисти поистовећују са Божанским Духом, то није јасно. И када се ти научници придржавају библијске вере, за њих Свето Писмо постаје тек само зборник алегорија, преносног смисла. За еволуционисте Христос као Спаситељ света није неопходан. Сама еволуција задобија месијански карактер и зато верујући научници већином постају пантеисти, представници оне религије у којој Бог јесте све и Бог није ништа, где се сам космос замишља као модалитет, истицање, излучење и оваплоћење Божанства.

За пантеисте Бог је безлична сила, неутрална у односу на добро и зло. Ајнштајн је писао: "Бог и ђаво једнака су величина, само са различитим ознакама: "+" и "-". То значи да су добро и зло црно-беле слике свега створе-ног, да је то процес који настајући у недрима Божанства, потреса свет, као ерупције вулкана. Пантеизам "се ослобађа" Бога - Личности, а то ствара материјализовани ум научника.

Комунизам се такође наоружао дарвинизмом, као некаквом научном базом за своје фантазмагоричне идеје о будућој "држави среће". Енгелс је писао Дарвину: "Сматрам Вас својим савезником". Револуцији су потребне жртве. Лењин је са њему својственим сарказмом говорио: "Револуција се не изводи у белим рукавицама", а дарвинизам, девалвирајући вредност човековог живота, наводи на помисао да су те жртве оправдане. За еволуцију моралност је слабост.

Ако задрхти војник са копљем у руци, супарник ће га потући. "Морална је само сила као право на живот", уче еволуционисти, -"морално је само оно што служи ствари револуције" - парафразирају те речи идеолози марксизма, борбени унуци Маркса. "За ствар револуције готови смо да ступимо у савез чак и са ђаволом, па и са његовом бабом" - отворено је рекао један од њих. У том случају ђаво је такође моралан, и мада он и није пуританац, ипак дан и ноћ ради за еволуцију.

Понекад су Дарвина у шали приказивали са човечијим лицем и косматим трупом мајмуна, али било би верније насликати га са трупом човека и главом звери. Када беседите са умиљатом девојком или слушате предавања професора-ерудите, знајте да имате задовољство да општите са њима само зато што је предак те девојке имао оштрије канџе за напад него његова сабраћа, као и густу длаку која га је штитила као панцир у боју, а прапредак ученог професора имао масивне чељусти, којима је, као жрвњем, млео кости својих непријатеља.

Дарвинизам је претворио човека од богоподобног бића у амебу, која је у процесу еволуције обрастала новим телима. Савремени хуманисти хоће да супротставе двојицу еволуциониста - Хитлера и Маркса, једног другоме, као моралне антиподе. При том старају се да леш Хитлера не буде подвргнут ни обдукцији ни поновном сахрањивању. Око тог сатанисте створила се некаква тајанствена завера ћутања као да су у његов гроб забили глогов колац. Али истовремено са овим кадкад је могуће чути да је тај човек у личном животу био "романтичар и песник нордијске расе", а у политици "сулуди витез који је живео у свету окултних привиђења и хтео да својим мачем разбије стену", да је смрт Хитлера - последњи акорд "песме о Нибелунзима".

Што се тиче Маркса, њега покушавају да издају за племенитог хуманисту, заштитника права човечанства, за кога је драгоценије од свега било достојанство личности. Лидер америчких психолога XX века, Фром, настоји да докаже да је "добри" Маркс, изродио лошу децу и постао деда злочиначких унука. Фром сентименталним тоновима описује сцене из личног живота Маркса. Но зашто, у том случају, не сматрати "добрим хуманистима" џелате Освјенћима који су увече, окончавши свој "тежак посао", свирали на виолини и забављали се са својом децом у породичном кругу, као нежни роди-тељи?

Марксизам је детерминизовао човека, лишио га слободне воље, учинио га продуктом друштвених сила, некаквим хомункулусом у економској епрувети. Марксов "Капитал" је емоционална књига, написана на таласу протеста. Она је прожета духом гордости и непомирљивог непријатељства. Језик Маркса није логика философа, није фактологија научника, него су то пророчка предсказања жреца који се надноси над гомилом. То је надмени језик онога који не уме да слуша, не трпи приговор и односи се према својим опоненти-ма са презиром и сарказмом.

Карактеристично је да су се Маркс и Енгелс у својим младалачким литерарним покушајима обраћали сатани као живом бићу, а уметност је куд и камо већа интима човекове душе него философија.

Главно место у марксизму заузима учење о будућности човечанства које има сличности са хилијастичким јудејским апокрифом Варуха, али је оно у супротности са "Апокалипсисом" светог Јована Богослова. Историја је поцепала у парампарчад књиговодствени прорачун Маркса, али се дух непријатељства, борбе, супротстављања оваплотио у пламен револуције.

Марксизам је сместио личност човека у његов сопствени желудац. Човек постаје детаљ безличне друштвене машине, била то класа, сталеж или држава. Маркс је створио мит о комунистичком Елдораду, где ће улице бити поплочане златом, а Фром и други хуманисти стварају мит о самом Марксу, по свој прилици зато што прилично застарело оружје још може сасвим добро доћи у борби са хришћанством.

+ + +

Сада треба да се осврнемо на тако изузетно важан фактор у животу човечанства, какав је уметност, где помоћу символа и имитације уметник ствара фантастични свет - царство измишљотина, у које човек треба да се уведе, условно га прихватајући за реалност.

Не говоримо о историјско-документарним хроникама, о етнографским приказима и томе слично, што у знатној мери спада у област науке. Говоримо о уметности која ствара измишљену историју која претендује на веродостојност, чије је средство изражавања емоционална представа, у којој је сједињено типично и индивидуално, где писац као режисер глумцима господари животом својих хероја, сачињава сижее и ситуације као фон за изражавање њихо-вих духовних суштина. Таква књижевност захтева укљученост, њен циљ је да се изазове емоционално садоживљавање. Што је оно дубље и интензивније, тиме се више цени таленат писца.

Често говоре: "То је заносна књига". Заиста, књига обузима свест човека и преноси га у непостојећи свет. Књижевност отупљује у човеку чуло реалности, она не учи животу већ развија занесењаштво и маштарење, пружа могућност да се оде из стварности у неку замишљену реалност. Уметност чини душу човека пластичнијом, али путем повећања њене поводљивости.

Читање уметничке књижевности такође је одређени вид стваралаштва. Читалац као да се преображава у књижевне ликове. Он се преноси у њихов духовни свет, преживљава њихова осећања и страсти.

Прелиставајући странице књиге, он постаје час дете, час старац, сад убица, сад детектив, затим цар, па слуга. Али није сасвим безазлена пловидба по океану измишљотина. Кроз срце човеково пролазе страстни ликови, они га трују као фини отров сакупљен од јарких цветова који задивљују свет.

У нама живи грех. Ми смо већ покварени урођеним пороцима
и само постојаним напором воље човек може да уз помоћ Божију
обуздава и контролише овај грех.

Принцип аскезе је борити се са страстним ликовима и представама. Световна књижевност, напротив, негује ликове придајући им спољашњу привлачност, ругобу називајући лепотом. Читати световну књижевност, значи добровољно предати своје срце у власт страсти, као што добровољно, а затим по навици, узимају наркотик. Читајући уметничку књижевност, човек губи своју личност и живи емоционалним животом других људи. Страсти, то су боје којима уметник слика своја платна, а свет говори: погледајте како је лепо!

Такви до сржи развратни људи као што су Гете, Бајрон, проглашавају се за "цвет" човечанства, а њихова демонска писанија за узор прелепог. Руку на срце, може ли се рећи да је међу познатим писцима више честитих и скромних људи него развратних и порочних, који у пороку траже надахнуће? Колико је ту изопаченика, душевних болесника, психопата, који себе сматрају признатим или непризнатим генијима! Није случајно што се њихова средина назива боемијом - блатњавом баруштином. Али баш ове људе свет, који је заборавио Бога, назива "носиоцима духовности"!

Обично говоре да је значајно дело написано у наступу надахнућа, али нико, међутим, није размишљао какав је узрок тог надахнућа. Многи песници отворено су тврдили: "Осећам како ме нека непозната сила осењује и да неко пише мојим пером". То надахнуће је уствари демонско стање медијума. Александар Блок, обраћајући се свом демону кога је називао "музом" надахнућа, говори: "Има у напевима твојим скривеним пропасти кобна зловест, поругања завета свештених... и таква сила што ме мами да ширим гласине да си (ти) ангеле низводила покоравајући их својом лепотом").

Подсмех сатане све више избија на видело у световној уметности. Док су се у древна времена величала јунаштва која су такође била заснована на гордости и, по речима блаженог Августина, била не друго до "блистави пороци", то је потом уметност са сваким столећем постојала све отворенија апологија порока. Преко световне књижевности човек мислено врши све видове греха, губи стид пред самим собом и можда, тек с времена на време, придржава се спољашње пристојности.

Господ је рекао: "Очисти унутрашње и тада ће спољашње постати чисто" (уп: Мт. 23,26). Световна уметност прља унутрашње, а спољашње постаје маска.

Сав дуготрајни период романтизма у књижевности јесте култ страсти, жеља да се религија сазда не на љубави него на заљубљености, да се тамне склоности душе представе као нешто свештено, да се баналност застре велом тајне. Сменивши романтизам, натурализам је већ култ плоти и крви, светковина и радост при помисли да си само честица прашине. Али описивање свињца мора пре или после да дотужи, и зато натурализам смењује декаденца.

Декадент припрема од истих они страсти пикантна јела. Овде је култ распадајуће лешине, овде се човек практично поистовећује са демоном.

Још једна важна чињеница: за световну књижевност Бог је неинтересантан лик. У романтизму на Његово место постављен је предмет љубави, некакав идеал, коме се придају иреална својства. У натурализму, земља која образује форме поново се претвара у гробни прах, за натурализам божанство је сам човек. У декаденцији место Бога заузео је ђаво. Романтизам је у односу на Бога - лопов, он хоће да сазерцава божанску славу у личности човека. Натурализам неће да зна ништа о Богу, он презире и мрзи саму идеју Божанства. Декадентство се поклања сатани као Богу. И, напокон, егзистенцијализам сматра и Бога и ђавола и сав видљиви свет тек само представама, стањима и процесима који се дешавају у души човека. Ничег нема осим пустоши и бездана, као да говори он, а то што изгледа да постоји, само је вечно пулсирајућа безумна мисао самог човека, која блуди по његовој сопственој души - огромној, безданој и хладној, као међузвездано пространство.

Што се тиче надреализма, то је апокалипса коју су написали пророци сатане, демонизација човека, култ метафизичког ужаса, предосећање наступајуће катастрофе. Ту је човечанство које је оставило Бога, штавише, које је омрзнуло Бога од свег срца и објавило Му рат. Настаје трагични распад човекове личности. Човек више не бежи из света у своју болесну душу, него у њему, том свету осуђеном на пропаст и потресеном безумљем, тражи заборав.

Надреализам је област иза огледала декаденције, где се ђаво већ више не крије у складиштима човекове душе, као иза позоришне завесе, већ излази у својем обличју на сцену светске историје.

Егзистенцијализам и надреализам нису никли на пустом месту. Они су један од завршних спратова здања културе, које су изградила претходна покољења. Демонски импулс био је положен већ у темељ тог здања, али раније се могло видети само на земљу бачено семе и млади изданци, а сада је на стабљикама процветало ноћно цвеће зла.

Надреализамјезаконити "син" и наследник својих предака али у исто време то је бунт деце против очева. Док су пређашњи књи-жевни жанрови представљали страсти као извор среће и радости, као квинтесенцију човековог живота и брижљиво наносили козметику на лице распадајућег леша ("Смрт" Бодлера) то је надреализам одлучно прогласио најодвратније за најлепше. Причају да су у нацистичким логорима осуђенике на смрт водили на место казне уз звуке танга, који су називали "Танго смрти". Надреализам је плес смрти у којем се трза човечанство у агонији. Вероватно да ће се следећа етапа уметности мало чиме разликовати од крикова гадаринских бесомучника, који су ударали главом о камење да ублаже унутрашњи бол, и живели у гробницама, погребним пећинама где су полагали покојнике. Карактеристично је да ђаволом опседнуте привлачи нечистота, трулеж и распадање, зато што је ђаво дух смрти.

Рећи ће нам како постоје класична књижевност, сликарство и музика које се могу супротставити хаосу савремене антикултуре, тако што човек има избор и алтернативу. Али чиме је прожета та уметност? Такође душевним страстима. Она одводи човека од Бога, и испуњава његов ум представама земаљског. Чему је посвећено световно сликарство? Лепоти без Бога.

Шта побуђује у души музика највећих композитора? Сањалаштво и занесеност, страстна душевна стања или незнабожачку опијеност овим светом. Свети Јован Кронштатски је писао: "Мисао о земаљском оземљује саму душу", а световна књижевност са својим јарким, страстним ликовима личи на грумење земље, којим душа, као гробар, покопава свој дух.

Уметност нагони око душе да гледа или на земљу или у илузорни свет фантазије, налик на пловеће облаке који сваки час мењају своју форму.

За запрљане очи душе духовно небо је затворено. Што се тиче сликарства, ту је слика још дубље него реч спојена са страстима. Још је Св. Јован Златоусти писао о томе да је било људи који су се заљубљивали у слике и статуе. На слици имитација живота је упадљивија него у речи. Она зачас, кроз поглед погађа човечије срце. Световна уметност увек носи незнабожачки карактер са широким спектром култова од космофилије до култа чулних страсти, а од ње-га до отворене демонофилије.

Античка трагедија је први акорд уметности који смо зачули. Надреализам је један од његових последњих акорда. Али сама симфонија је јединствена.

Може ли човек занет уметношћу да се моли чисто? Не! Његова молитва биће налик на поточић који ишчезава на путу, нестаје у песку. Буру помисли, фатазмагорију ликова, карневал слика које душа памти, ђаво, као своју војску изводи из дубине подсвести човека, да би опустошио његову молитву. У срцу таквог човека нема места за молитву, оно је предато другим осећањима. Његов ум није способан да проникне у смисао молитвених речи, он је окружен тамним ројем помисли. Његова молитва личи на кућу од песка, која се расипа под рукама.

Наша интелигенција је и малорелигиозна баш зато што се лишила способности да се моли. Она може само да расуђује и замишља, тј. налази се у области душе, а не духа.

Постоји још једна подврста надреализма, или тачније, његов претходник - кубизам. Ту је - жеља да се престане бити човек, да се претвори у конструкцију сличну машини. Још су антички философи сматрали да су четвороугао и коцка символи материјалности, атома земље. Кубизам је и ужас пред цивилизацијом, која претвара човека у железну звер, а и тајни нагон ка том царству смрти од камена и метала, сличан љубави безвољног роба према свом суровом господару.

Могу приговорити да, макако људи били страстни и развратни, ипак се у њиховој души крије чежња за истином и немогуће је да столећима у светској књижевности није било створено макар и неколико ликова хришћанских подвижника који би нас могли надахнути за сав духовни живот самоодрицања, као и да хришћанин од световне књижевности не може добити, као из руде, зрнца злата. Ипак, како смо рекли, књижевност ничему не учи. Она индукује страсти које постоје у нашој души, оживљава пороке који леже на дну срца, као подводно чудовиште, она распаљује уобразиљу, погружава у свет маштања, али никаква реална знања не даје. Не може се сачинити лик светитеља на основу својих приземних представа и не-чистих емоција, не може световни писац да проникне у унутрашњи свет подвижника помоћу интуиције: душевно никада не поима ду-ховно. То ће бити лаж о светом.

Чак и такви ствараоци књижевности као Данте, Тасо, Достојевски, Толстој и други, који су умели да дубоко разоткрију свет човека на нивоу његове душе, када се радило о хришћанским подвижницима, приземљивали су их или их претварали у некакве јалове, бесплотне сени, или су их нагонила да се појављују на страницама својих књига као морализатори на сцени. Чак и у карикатурама Анатола Франса понекад се испољавало боље разумевање недоступних тајни духа него код такозваних хришћанских писаца - моралиста.

Стога, изводећи закључак рецимо: у светској литератури могу се разликовати разни степени и нивои концентрације демонизма, од скривених до бестидно огољених, али он овде нема алтернативе.

Споменимо и другу област човековог знања - науку. Може се учинити чудним и парадоксалним зближавање науке и демонизма. Атеисти су стално галамили о томе да се наука супротставља мрачњаштву. Већина верујућих сматра да је наука неутрална према религији, да се она заснива на материјалним појавама.

Изучава њихово међусобно деловање, истражује законитости, открива законе које је Творац дао, и зато, налазећи сврсисходност свега створеног од космоса до атома, може сасвим објективно да доведе човека до вере у Бога. Али ми не говоримо о вери - "и ђаволи верују и дрхте" (Јак. 2,19). Овде је реч о другом: о способности за богоопштење људи са аналитичким начином мишљења.

Често људи науке, читајући религиозну литературу, говоре: "Можда је то што је написано и правилно, али сама методологија је погрешна", мада, у ствари јединствена методологија у науци не постоји: сваки значајни теоретичар науке ствара своју, а велика открића обично руше методологију. Научна открића већином нису логична него парадоксална. И поред тога задржаћемо се на главном принципу науке - ићи од појединачног ка општем, градити сликовити модел општег и никада не доћи до целине. Религија, напротив, показује духовне реалности у њиховој целовитости, а не у аналитичкој рашчлањености, она иде од општег ка појединачном.

Научницима, како онима који верују припадајући различитим конфеси-јама, тако и агностицима, религиозно Откривење чиниће се као на-рушење методологије, а чудо као непотребна дисонанца у математички тачној слици свега сазданог. Зато ће се они старати да снизе ниво Откривења до могућности логичке анализе а чудо да објасне природним узроцима.

Умом који се обрће у свету коначног међу узрочно-последичним везама тешко је поверовати у Бога као у живу Личност. И личност ће сматрати за живу организацију, тј. ограниченост. Због тога аналитички ум олако нагиње на страну деизма или пантеизма. Тамо место Бога заузима космос, у једном случају као механизам, у другом као модификација Божанства. Пример научника који покушава да богословствује је свештеник Павле Флоренски или архиепископ Симферопољски Лука (Војино-Јасенецки). (на овом месту би желели да се оградимо од става архимандрита Карелина, из простог разлога што је архиепископ Лука канонизован. Мада, из историје Цркве се може видети да су и велики духови Вере Православне међусобно понекад имали неслагања у односу на узјамне ставове и мишљења. Један од примера су и Свети Епифаније и Јован Златоусти. - примедба уредништва Православног Одговора.)

Њихова мисао стално тражи материјални субстрат, о који би могла да се опире. Уместо полета вере - поштапање доказима, покушај да се створе услови у којима би било могуће извести и поновити духовни опит као научни експеримент. И управо зато код појединих свештенослужитеља постоји необично интересовање за спиритизам и парапсихологију.

Други пример је протојереј Сергије Булгаков, философ, који је такође покушавао али никако није био у стању да постане правословни богослов. Он више не тражи ослонац у материјалном субстрату него у формалној логици, и због тога ствара или понавља платонско-гностички систем, који може бити сагледан само очима разума и подвргнут анализи. Овде је све, Бог и створени свет, Божански план и Промисао, стрпано у предео разума, овде је све утврђено и у исто време све бездушно и плитко.

Религија води од унутрашњег ка спољашњем. Наука и окултизам - од спољашњег ка унутрашњем, од форме ка супстанци. Лако је веровати у Бога и у исто време "отарасити" Га се преко деизма, закључивши да се Бог, након што је оградио свет законима, сакрио од њега, као отац који је, давши наследство сину рекао: "Сада немам с тобом више посла, живи сам како хоћеш", или прекр пантеизма, објављујући да је Бог - све, и да је Бог - ништа.

Научник увек хоће да пронађе и установи законе за Онога Који је изнад сваког закона. За њега је религиозни опит сличан научном експерименту, хемијском процесу који настаје у реторти са реактивима. Карактеристично је да се Мефистофел јавља Фаусту први пут не на гори Броукен, где тамни духови празнују шабат, него у научној лабораторији, где ученик Фауста Вагнер хоће да помоћу жи-виних једињења створи у епрувети живог човека. Појавивши се у лабораторији, Мефистофел затим следи Фауста као сенка све до његовог гроба. То је дух сумње, дух порицања, дух богоборства, који обећава човеку рај на земљи, а захтева да се то плати душом.

+ + +

Као још једно средство демонизације човечанства у свим историјским периодима служило је позориште. Позориште - то су згуснуте страсти, поље духовних лажи које захвата гледаоце као лепљива биљка инсекте који се у потрази за нектаром спуштају на ње-не смртоносне цветове.

У позоришту је сабрано све оно најнегативније што се већ налази у свакој врсти уметности. У сликарству, музици и књижевности као носиоци страсти служе слика, скала звукова, реч, тј. посредни символ, а у позоришту живи човек који одашиље у гледалиште таласе својих греховних осећања и доживљаја. Сама уметност глумца је вештина уносити се у други, туђи живот и учинити га својим животом, улазити у непостојећи лик и поистоветити га са собом, стављати на себе маску и њоме заменити сопствено лице. Позоришни уметник је Протеј који стално мења свој облик. Зато је уметност позоришног глумца уметност убијања личности у себи, уметност мењања боја као што их мења камелеон, умешност мењања форми слично води коју пресипају у разне судове.

На позорници је немогуће изразити душевно стање, јер се истина не да одглумити. Позорница је концентровано поље страсти: што је интензивније и живље изражена страст, тим дубље она продире у срце гледалаца, тим их јаче увлачи у свет фантазије и иреалности.

На позорници глумац оживљава све постојеће човекове страсти. У њему се оне показују са таквом силином да гледалиште често скоро физички осећа њихов дах. Глумац као маг призива страст из своје подсвести као заклињач који говори демону: "дођи", и овај долази, "отиди", и овај ишчезава. Тренинг позоришног уметника има врло велику сличност са окултним вежбама јогина.

И јогин и позоришни уметник уздају се у моћ уобразиље, уче се да замишљају упадљиве слике, да живе у њиховом илузорном свету, да верују у њихову реалност - као да се растварају у њима. Позоришна сцена и астрал окултизма јесу подручје страстних емоција које у источњачком окултизму добијају персонификовану форму.

У многобожачким култовима храм и позориште представљали су један јединствени архитектонски комплекс. Највеће позориште у Риму, које је саградио Помпеј, било је смештено у подножју храма Венере, а степенице тога храма служиле су гледаоцима као клупе. На позорници античког театра богови су се појављивали као јунаци не само трагедије него и комедије. И најдревније мистерије такође су представљале театрализоване представе са учешћем злих и добрих божанстава. Само овде више није било гледалаца: у драмске чинове мистерије били су укључени сви присутни. Слично томе и у Хиндустану у многим храмовима ритуали су се одржавали као представе са учешћем професионалних глумаца и плесачица. За време тих ритуала често су се употребљавале маске не само богова и хероја, него и чудовишта.

Свети Оци су писали да се демони хране човековим страстима као вампири крвљу. Зато позориште има свој окултни аспект, своју окултну позадину. Карактеристично је да се по правилима древне Цркве, није допуштало крштење сачинитеља идола, блудница и глумаца. Они који су се бавили тим "занатима" после крштења одлучивани су од причешћа и молитвеног општења. Било је још и правило да будући свештеник не може да узме за жену позоришну глумицу макар она била и девојка, јер је немогуће сачувати унутрашњу чистоту играјући улогу Клеопатре или Месалине. Када савремени либерали називају позориште "храмом уметности" онда се намеће питање: а кога то они подразумевају под храмовним играчицама?

Још је једна сличност између јоге и тренинга позоришних уметника - умеће претварања у замишљени лик. Јогини саветују човеку да сачини за себе друго "ја" - идеалног двојника као живу личност, са којом би човек хтео да замени место. При том они истичу да реч "идеални" означава пожељни за човека, а не потчињен посебним моралним принципима, иначе тај замишљени лик неће бити жив. Затим, путем медитација, како мислених тако и емоционалних, човек треба да поистовети себе са двојником, фактички изгубивши осећај свог реалног "ја". Такође је и за позоришног глумца неоп-ходно да се уживљава у лик свога јунака док не осети ишчезавање сопствене личности.

У јоги се практикује вежбање управљено на опуштање мишића тела, релаксацију. Јогини то називају "асаном мртваца". Сличне вежбе за опуштање уводе се и у тренинг позоришних глумаца. Изузетан значај у јоги имају вежбе за развијање концентрације пажње, способности да се дуго времена усредсређује на било који облик или реч, одвлачећи мисао од свега осталог. Сличне вежбе присутне су у системима свих великих режисера.

Свети Оци су говорили да су сапутници човечијих страсти демони тих страсти. И да су зато многа места засићена, буквално заражена страшним духовним отровом, као да сами зидови памте оно што се дешавало међу њима, натопљени задахом лагавог труљења који су испуштале душе њихових житеља. Ако већ позориште називају "храмом уметности", тим пре се може рећи да је то школа уметности лажи, која се преобратила, у суштини, у култ. Прва заповест хришћанске аскетике је - чувати своје срце. Позориште, напротив, отвара срце за све страсти.

Врлина се не може приказати на сцени. Хришћанске врлине се не показују пред светом, већ, напротив, скривају се. Уосталом, позориште се, са ретким изузетком, и не бави моралисањем. Оно се скоро увек, тајно или јавно подсмева светињи и ономе што се у Хришћанству уобичајено назива целомудреношћу. Међутим, постоји и друга опасност: да позориште учи човека да глуми у животу као на сцени, да се показује онаквим какав није у стварности, да лаже и претвара се.

У свим револуцијама позориште је играло прилично злокобну улогу. У најмању руку, симпатије већине позоришних уметника, по правилу, биле су на страни револуције. У суштини, главни импулс позоришта постало је рушење хришћанског морала.

После револуције позоришту су били предати на оскврњење многи храмови, и глумци су без икакве гриже савести играли у олтару као на сцени. У сваком случају још нисмо чули да су водећи глумци одлучно протестовали против таквог светогрђа. Сви смо ми били сведоци како су се они енергично бранили када су их, последњих година, као незване госте, исељавали из храмова, преправљених у позоришта и циркусе.

У време Француске Револуције за државну религију био је проглашен култ разума, позван да заузме место прогоњеног Хришћанства. И овде се револуционари нису обратили за помоћ философима, него позоришним уметницима. За оличење разума, за богињу новог култа била је свечано проглашена једна од оперетских артисткиња Париза. Лакрдијашки карневал, брижљиво увежбан од њених колега, разиграо се по улицама француске престонице. Нагу глумицу као статуу многобожачке богиње унели су на рукама у Катедралу Париске Богоматере. Та поворка била је праћена шаљивим представама и фриволним песмама, у којима су исмеване хришћанске Свете Тајне.

Затим су глумицу посадили на олтарски престо Катедрале, као на трон, а чланови Конвента су је поздрављали настављајући богохулну лакрдијашку представу. Позоришна боемија Париза била је усхићена...

Морамо споменути и тако одвратне појаве у савременом позоришту и кинематографији, као што су представе, филмови и балети о ... Христу. Крајња граница цинизма јесте приказивати Христа како плеше. Глумити Христа може само богохулни безбожник или параноик - визионар. Ваља се подсетити да је први који је хтео да игра улогу Бога био сатана.

Позориште одгаја особени менталитет. Сам живот се ту прихвата као игра на сцени, а као мудрост се сматра умеће да се никада не буде оно што си сам собом. А ово је тим страшније у наше дане када су канали телевизијских емисија претворили у гледаоце и учеснике позоришних представа малтене сво човечанство.

Данас у ближњем све јасније видимо глумца, а у узајамним односима људи - прорачунату игру, као да живимо под кровом огромног театра. Лаж је постала универзални грех наших дана. Она продире у све друштвене структуре, блиске људе чини туђим.

У последње време ушао је у моду термин "ноосфера". Ми нисмо присталице те хипотезе, но ако се послужимо њоме, може се рећи да се ноосфера катастрофално изрођава у "плутосферу".[1]

+ + +

Хтели бисмо да укажемо и на још једну "диверзију" ђавола: његов план да подрије Православље изнутра.

Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих, обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време, већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао, где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају већ као реч, емоција и императив за деловање.

За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе. Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се увећава.

Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања) и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из дубине ћутања на периферију човековог језика.

Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: "Ко се истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да се моли". Религија чистог разума је породила схоластику, религија пуких емоција - адогматски пијетизам, религија чисте воље - плитки морализам. Сва та три вида "религиозне аналитике" постала су духовни сурогат.

Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања, храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.

Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су форму дијалога између предавача и њихових ученика."

Где ћемо данас тражити истину?", питао је свој аудиторијум у почетку лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.

Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина - подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари Истока, као да су били очарани тим интелектуалним "богатством", стали да потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.

Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства. Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије. При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о својствима Бога постала је сувопарна и хладна.

Тамо није било Бога "Ко-ји", тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и атрибута, сума која одговара на питање "шта". Лекције су држане више не као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога: да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи адекватан одговор.

Византијско образовање поучавало је у првом реду православном начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив "Сума теологије".

По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући на световну научност.

До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције, чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем тамних сила.

Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца, нашао се без Бога.

 

Превео са руског: Мирослав Голубовић

Извор: „Терапија душе по Светим Оцима - мутација душе савременог човека“, стр. 358-382.

Преузето са: "Православни одговор"

_________

 

[1] Ноосфера (од грчког "разум" и "свет") - је сфера узајамног деловања природе и друштва. Значење тог појма преосмислио је В. И. Вернадски. Према њему, ноосфера је ново еволуционо стање биосфере, повезано са појавом и развојем човечанства. Другим речима, човечанство постаје нека моћна сила, упоредива по свом утицају на природу са геолошким продесима. Аналогно овоме треба схватити и значење термина "плутосфера", који је аутор употребио. - Ред.

 

 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.