Православне жене углавном изгледају једнако као и неправославне. Носе мини сукње, уске панталоне, нашминкане су, офарбане и окићене минђушама, огрлицама, наруквицама и другим украсима. Зашто наше девојке, чак и оне у православним и родољубивим удружењима, имају толику потребу за истицањем својих физичких својстава? Изгледа да је јако истицање женског сексепила својствено оним срединама где постоји јако женско надметање, а оно постоји у оним срединама где је срушен патријарахални православни етос. Стога је повратак на патријархалне и православне вредности друштвено и црквено наша насушна потреба.

Средина која је преплављена женама неморалног изгледа и понашања у Библији се фигуративно назива Вавилон. А живети у таквој средини праведнику није угодно. Стога древни библијски песник пева:

„На водама Вавилонским

сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона

О врбама сред њега вјешасмо харфе своје.

Ондје искаху који нас заробише да пјевамо,

и који нас оборише да се веселимо:

’пјевајте нам пјесму Сионску.’

Kако ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој?”

Псалам 137,1-4

Вавилон о коме псалмист пева није само древни халдејски град, него и онај у коме ми данас живимо. У њему се чисте душе морају осећати као „у земљи туђој”. У њој се оне не могу веселити. Могу само седети и плакати.

Апостол и Јеванђелист Јован је описао Вавилон као жену блудницу: „И жена бјеше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и камењем драгијем и бисером” (Откривење Јованово 17,4а). Апостол Јован као да је описивао наше суграђанке, модерне Вавилоњанке.

Боравећи у Вавилону, Апостол Јован рида: „Јаох! јаох! граде велики, обучени у свилу, и порфиру и скерлет, и накићени златом и камењем драгијем и бисером” (Откривење Јованово 18,16). То је опис наших места, поготово великих градова. У њему се шепуре девојке без свести о потреби унутрашње лепоте. Свети владика Николај Жички и Охридски их је у „Небеској литургији” такве песнички описао: „Свилу носе, грехом се поносе”.

Излаз из порочног Вавилона Апостол и Богослов Јован види у бегу: „Изиђите из ње, народе мој, да се не помијешате у гријехе њезине, и да вам не науде зла њезина” (Откривење Јованово 18,4). Није овде нужно реч о физичком пресељењу из градова, него о духовном. Ментални бег из грешног Вавилона је душеспасавајући.

Православни Срби су по Светој тајни крштења део Божјег народа. То је истина духовног света. Али на бихевиоралном плану православно српство се великим делом претворило у Вавилон. О томе сведоче наше намигуше, које не заобилазе ни православна удружења, па чак ни православне богомоље.

Докле год православне девојке буду изгледале као и неправославне, нема спаса ни за православље, ни за српство.

Његош је закукао: „О кукавно Српство угашено”. Данас је српство угашено многим гресима, а један од већих је тај што су православне Српкиње изневериле веру отачку. У већини престале су да буду чуварице породичног огњишта и постале весталке феминизма и других мондијалистичких идеологија.

Девојака у патриотским и православним странкама и организацијама врло је мало. Битку за „крст часни и слободу златну” изгубили смо пре свега на пољу социјалне антропологије. Тај пораз сугерише и чињеница да девојке хрле у странке и организације мондијалистичке, феминистичке, либералне и аутономашке оријентације. Наше девојке су великим делом на страни непријатеља српства и православља.

Стога је Исусов позив данас актуелан више него икада: „Metanoeîte” – „Покајте се!” (Јеванђеље по Марку 1,15). То преумљење треба да почне од православних и родољубивих удружења, а затим да се прелије на целу Србију. Србија треба да поново постане Сион – што јој је и суштински разлог њеног постојања. Садашња Србија је Вавилон, поред чијих вода праведна душа може само седети и туговати.