Праведност и благочешће

— Баћушка, у чему се састоји праведност? 

— У усвајању закона Божијег срцем. Благочешће (побожност) подразумева обављање прописаних обреда и поштовање правила која је установила Црква. Постови, молитве, одласци у цркву, понашање.

А праведност — то је стање срца. 

Усвајање закона Христовог срцем, тј. смирења, кротости, дуготрпљења, целомудрености, исповедништва — то је праведност. Ето због чега је Симеон Богопримац имао оба својства: и праведност и благочешће. Прво имате благочешће, које потом даје праведност. 

— А зашто се каже праведан и благочестив? 

— Да. Код њега је праведност родила благочешће. 

— Значи, својство срца? 

— Да. Оно га је натерало да извршава спољашње обреде, спољашња правила, што је немогуће изван Православне Цркве, изван благодати. 

Е, беседом на ту тему је мене приликом монашког пострига, 12. марта 1921. године, поздравио владика Николај (Јарушевич), тада архимандрит. Он је мени, малолетном дечаку, упутио поздравну беседу која је траја 45 минута објашњавајући ми шта је праведност, а шта благочешће. А онда је изнео икону св. Јована Богослова и предао ме Богослову. А Богослов је — љубав. Види премудрост. Јер су ми дали Симеона: праведан и благочестив, а проводник тога је — љубав. Разумеш? Јер без љубави не може бити ни благочешћа, ни праведности, зар не? Љубав према Богу и љубав према људима — она ће дати и праведност и благочешће. 

Путеви до савршенства

Покајање почиње од језика… 

Док језик није зауздан, нема ништа од покајања. Језик код куће, језик на послу, језик свуда. Објавити шкртост на језику. Не на џепу, него на језику. Нека свако зна одакле треба да почне. 

Ви кажете (многи од вас): мисли вас узнемиравају. Не може се ратовати против мисли док језик није зауздан. И не покушавајте да ратујете против мисли док језик брбља и злослови. Клевета, осуђивање, оговарање, празнословље… 

Често се правдамо тиме да ћемо увредити човека ако ништа не кажемо. Ми заборављамо на то да омаловажавамо Свудаприсутног и Свевидећег Бога, а плашимо се да не увредимо човека. 

Боље да се увреди овде, него да пати у Вечности. Нека заплаче због тога што ћемо му рећи истину. Не треба да се бојимо да ћемо увредити човека ако он већ вређа сам себе (наравно, уз расуђивање). Ако се и увредио — Бог је Судија. 

Само чувајте свој језик. Наравно, то важи за онога ко хоће да живи макар мало по Богу и да иде путем покајања. А онај ко живи онако како се обично и живи у свету, зашто би себе присиљавао на тако строг живот? Ми и сами добро знамо како се тешко каје онај чији је језик разуздан. 

Немогуће је да човек обухвати све своје грехе повезане са језиком. Ево, покушај да запишеш све лоше што си рекао током дана. Немогуће је чак и записати. Толико зла долази само од језика. А увече више немамо ни молитву. Тако нам је тешко. И све због језика. 

Опит преподобних Отаца је показао да ако језик буде ћутао, онда ће ћутати и мисли — тога се не треба бојати — али молитве ће бити. Само због уздржавања језика! А тада ће се већ појавити и обележја покајања. Ми често гледамо велике и значајне људе — како задивљујуће воле да ћуте, како су шкрти на језику, зар не? Они дуго размишљају. Полако размишљају. И шкрто, шкрто говоре. Што су ученији ти велики људи, то више воле да ћуте. Нећеш од њих баш често извући подробан и опширан одговор. Јер то су људи који живе духовним животом, људи огромног искуства који желе да се спасу или схватају да је Бог Свудаприсутан. 

Једном сам рекао Карпинском, председнику Академије наука: „Ви баш умете да ћутите. На моју срамоту, ја као монах не умем да ћутим тако као ви!“ А знате шта ми је он одговорио? „Ћутим зато што пред собом имам мисао о томе да ме Бог гледа и слуша. Она ме тера да ћутим“. 

Показало се да је обичан човек из света, мада председник Академије наука, мудрији од сваког монаха.

Извор: „Истинољубље“