На јутубу гледам неки прилог о нашој СПЦ у Словенији и море лоших и непровјерених информација а онда на ред долази старјешина наше Цркве у Љубљани свештеник Обрадовић Александар који зачињава све те изречене небулозе својим намјерним или ненамјерним знањем или незнањем. Па између осталог и то како је Црква у Љубљани једина Православна, заборавља намјерно или ненамјерно бар сто година старије Српске Православне Цркве у селима Милићи и Бојанци,заборавља порушене наше Цркве у Цељу и Марибору,заборавља Православну капелу у Рогашкој Слатини па и Руску капелу на Вршићу.

Али једну ствар посебно наглашава и то са поносом који паметноме није понос. Хвали се да чак у "пет,шест или седам римокатолички цркава вршимо наше обреде". Свестан сам да је то срамота и мене као Србина из Словеније али бар у задњих 30-так година нити једном нашем свештенику није ни на крај памети пало да би изашао са идејом о градњи наше Цркву у Словенији. Никада није било ни жеље а ни приједлога са духовне стране. Као да нас је неко намјерно првикавао на ентеријере католичких храмова.

А за то вријеме новине пишу о осуђеном проти из Љубљане на затворску казну због проневјере и крађе, о блокади имовине и 440.000 е на приватном рачуну, граде се хостели и купују парцеле на мору, шушка се о попу који има три стана и које издаје уз масну кирију а живи у парохијском стану. Али бар ће отићи у пензију са богатством које је зарадио служећи у римокатоличком храму.

О братској сарадњи и међусобној хришћанској љубави међу свештенством  само једна мала опаска, нека ме неко демантира ако нисам у праву: од стране митрополита Порфирија суспендирани свештеник Жељко Лубарда, који је крив само зато што је судским органима Републике Словеније по писменој одлуци покојног митрополита Јована дао документацију о крађи и харчењу црквеног новца и који је нељудски прогоњен и остављен са четверо мале дјеце дословно на улици, а већ више од године дана се његов случај не рјешава не у Загребу и не у Београду, што је противно и Уставу СПЦ а нико, баш нико од тих свештеника никад га није назвао, ни јавно ни тајно да упита бар за здравље ако од г.митрополита не смије више, не знајући да и сами могу данас сутра пасти у сличну ситуацију. Не знам како је то дефинирано у свештеничком моралном кодексу али знам да ту нама ни љ од људскости.

Намјера митрополита да свештеника са четворо мале дјеце остави на улици и уништи га говори о неком ко има велике амбиције у свом позиву али чији су поступци нимало хришћански. И часност и поштеност свештеника Лубарде да уз Божију помоћ устраје у истини ће те амбиције разобличити бар помоћу државног суда.

И на крају, узимајући у обзир и чланак и документе из Телеграфа о крађи новца у Храму Светог Саве, главни и одговорни уредник г.Јовановић наглашава да НИСУ СВИ ПОПОВИ ЛОПОВИ, то и ја тврдим и на крај памети ми није да оговарам или нападам нашу Цркву, не дај Боже, али да пишем о онима који нашу Свету, Српску, Светосавску и Православну Цркву користе као параван за нечасне радње то је дужност и обавеза.

Опрости ми Боже ако гријешим.

Миро Рајлић, Ново Место