Једноставне мисли православног хришћанина у односу на неразборите покушаје стварања уније Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве са такозваним црквама Запада

 Предговор

 НЕКИ НОВИ ПОКРЕТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

          Од таквих наших теолога, којих на жалост, под утицајем идеје модерног доба комуникација и “глобалног села” има и међу свештенством па чак и међу епископима, слушамо на пример, “како је екуменизам у реду, само треба да се договоримо да прихватимо истину и будемо једно у Христу!” Или се пак позивају на хуманизам, сматрајући да је важно и довољно бити човек, онаквим какавим га је Господ створио.

          Ови наши теолози наивно сматрају да би својим учешћем у таквим покретима они могли да промене њихов правац и суштину и да их “оправославе” т. ј. да их учине православнима тако што би њихове присталице разумеле и прихватиле истину. У оваквим изјавама и размишљањима постоји добро прикривена рационалистичка гордост и уверење да су они способни да убеде остали свет који је на погрешном путу, тако једноставно као што мисле да су њима једноставно “ствари јасне” у вези екуменизма или хуманизма. Као да су заборавили на изричито упозорење самога Христа: Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. (Јн. 15, 20.)

          У својим излагањима они се често позивају на свете оце који им служе као главни доказ да ми православни треба да имамо више љубави и разумевања за остали свет, да га не одбацујемо и не критикујемо сувише, иначе ћемо “сами себе изоловати и тако затворити врата онима који би желели да сазнају истину”. Међутим, они уопште не узимају у обзир да њихова дефиниција (ако је уопште имају) екуменизма или хуманизма, не одговара и није иста као и дефиниција самих тих покрета и да људи који су тамо, не прихватају екуменизам или хуманизам због тога да би кроз њих трагали за истином. Они мисле да је истина већ на њиховој страни, јер екуменизам је покрет у циљу ЈЕДИНСТВА, а не у циљу изналажења ИСТИНЕ!

          Ако би следили њихову логику по којој ми дугујемо свету наше учешће у овим покретима, могли би да кажемо да је и секуларизам у реду, јер човек има и душу и тело о коме је такође дужан да се брине као о храму Божијем; култура је у реду, јер произилази из “култа” који само и једноставно треба вратити или довести Христу; модернизам је такође у реду, јер је Христос увек нов, млад и савремен... Гледајући тако незрело и површно кроз Христа, све може да буде у реду, ако га само “охристовимо” и “оправославимо” - проста и једноставна формула да се наивно и лако увек нађемо испред светских токова...

          Знамо да су оци зрело, мудро и трезвено размишљајући, свештенству забранили да се бави политиком, али зашто не би рекли и да је политика у реду - јер, као што се треба бринути о телу, треба водити рачуна и о народном телу - држави, само да се одрекнемо неких “ситница”, попут макјавелијанства у политици. Треба једноставно из политике избацити непоштење и убацити хришћанску савест - и онда је политика сасвим у реду; и т.д.

          Ако наставимо оваквом логиком, не можемо а да се не задивимо наивности њених заговорника који сматрају да Христа и истину, Цркву и нашу свету Веру могу убацивати по своме нахођењу у какав год водећи светски покрет и да на тај, јефтини начин могу увек остати актуелни и савремени у светским збивањима.

          Позивање оваквих теолога на свете оце нема никаквог смисла, јер никада оци нису били толико рационално самоуверени и “отворени” према свету. Напротив, основна карактеристика целокупног живота и дела отаца јесте да су они сами бежали и удаљавали се од света коме поједини наши учени теолози хрле у сусрет и братски загрљај. Они нису себе сматрали чудотворцима који тако једноставно могу да убеде свет да је на погрешном путу. Оци никада нису давали једноставне и кратке изјаве попут, на пример: Католици су у реду - само треба да одбаце своја погрешна учења; или, античка философија је у реду и треба је разумети и прихватити, само да она прихвати Христа и Његово учење, остало је у реду! Насупрот! Оци су наглашавали да љубав према свету удаљава од љубави према Богу, јер је и сам Христос више пута повлачио разлику између света и својих ученика: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас ја избрах од света, зато вас мрзи свет. (Јн. 15, 19.) Следећи Христу, апостол Јован поучава: Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему! (1. Јован. 2, 15.) А, св. апостол Јаков такве укорава и изричито упозорава: Прељубочинци и прељубочинице! Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје! (Јак. 4, 4.)

          Овакви наши теолози губе из вида једноставну чињеницу да ако би поборници хуманизма или секуларизма неким чудом и прихватили православље и постали Хришћани, самим тим би морали да престану да се називају хуманистима или секуларистима. У колико би екуменисти учинили то исто и постали православни, било би потпуно бесмислено да се и даље називају екуменисти. Исто важи и за све друге покрете, укључујући и културу, цивилизацију, науку, и све што има свој извор и надахнуће у свету а не у Богу.

          Међутим, неки тврде да је Христос већи од света и да Он обухвата све што човек има, имајући и сам, као Бог, неупоредиво много више. Они закључују да је Христос већи и од свих светских покрета и да је Он у стању да прими све оне који га желе. Ово је само условно тачно, јер Христос јесте већи али само у истини али не и у лажи и обмани. Његова наука и Црква јесу свеобухватније од свих светских покрета и философија, оне јесу веће у истини и у свим врлинама, али никако у манама и недостатцима. Христос заиста може да прими свакога ко хоће да га следи, али Он није и не може се назвати ни хуманистом, ни екуменистом, ни политичарем, нити било којим од ових светских епитета. Према томе, све оно што Христос није, не могу бити ни његови ученици, нити га пак “из љубави према ближњем” могу прихватати без опасности да се удаљују од Христа.

        Љубав према ближњем не значи да треба бити већи хуманиста од хуманиста и већи политичар од политичара, јер само бављење овим активностима удаљује од Христа, пошто ови покрети нису ни основани и не служе за приближавање Христу већ за уређење овога земнога света без Њега и без Његове помоћи.

         Оци нигде и никада на тај начин нису говорили о светским покретима. Никада нису у знак разумевања и показивања љубави према њима говорили да су “ови у суштини добри, само их треба привести Христу”! Јер Христос и истина нису само закрпа за овешталу хаљину или зачин за неку папазјанију, нити су пак, само украс или декорација за неку светску мудрост или науку. Христос из основа мења човека и његов поглед на свет, јер Он не само “поправља” старога, већ чини новога човека. Јер “се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Знајући ово, да се стари наш човек разапе с Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. (Рим. 6, 4-6.)

           Можемо ли само замислити шта би било са хришћанством да је Христос имао мало више обзира, “љубави и разумевања” према фарисејима или према јеврејским вођама? Да су апостоли били толерантнији према светским мудростима и силама?

          “Мудри” и учени “православни рационалисти” се радо позивају на апостола Павла који каже: “Свима сам био све, да како год неке спасем”! А, ево шта каже апостол: “Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; Свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за Јеванђеље да будем његов заједничар.”(1. Кор. 9, 19-23)

          Апостол овде говори о ПРОПОВЕДАЊУ ЈЕВАНЂЕЉА, а не о учлањивању у некакве организације или о свом “равноправном учествовању” на њиховим скуповима. Нико никоме не брани да проповеда Јеванђеље секташима, хуманистима, нихилистима, екуменистима, материјалистима, политичарима или било коме другом... Јер, овде се ради о ПРОПОВЕДИ, а не о “упрезању у исти јарам” са њима, у чему постоји огромна разлика коју поједини, забринути за братску љубав и блискост са светом, изгледа не могу да виде.

          Зар апостол Павле не упућује на заповест Господњу која важи за све, па и за Коринћане: “Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих и живећу у њима и бићу им Бог и они ће бити мој народ. Зато, изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ! (2. Кор. 6, 14-18.)

           Шта ово значи? Није ли то јасно и гласно упозорење да не “вучемо” са њима иста, њихова секуларистичка, хуманистичка, екуменистичка и сва остала “кола”, јер су то - мора се признати ЊИХОВА, а не наша кола. Ми имамо свој јарам, своје бреме и свој крст и не можемо се са “браћом јеретицима”, хуманистима, атеистима, материјалистима, и осталим незнабошцима отимати о “ауторско право” или  водећу улогу у њиховим измишљотинама, без обзира како их ми видели и тумачили, и кроз какву призму посматрали и анализирали.

          Јер тај исти апостол јасно поручује Ефесцима: “Нико да вас не заварава празним речима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. Не будите дакле, саучесници њихови, јер некада бејасте тама а сада сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости... и немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте! (Еф. 5, 6-11)

           Они који се противе истини најлакше се сакривају иза празних речи. А, како тек јадно изгледају поједини наши теолози који у тим празним речима траже зрнца истине, па онда, на основу њих желе да прогласе читави покрет добрим и корисним, “само им још недостаје да буду Православни...”

           Оно што је оцима било јасно, њима је изгледа, мање важно, а то је: да непријатељ и противник Божији готово никада не говори чисту лаж, без трунке истине - јер би онда било сувише лако препознати је. Он за придобијање својих следбеника употребљава зрнце истине на начин који одводи у супротном правцу од ње. Уопште, он не може да измисли нешто што не постоји, већ само злоупотребљава постојеће за рачун непостојећег. Најбољи пример је кушање самога Господа, коме кушач вели: “Ако си Син Божији, реци да камење ово хлебови постану!” Кушача није интересовала истина, нити доказ ради свога убеђења, јер је он већ знао да је Христос заиста Син Божији. Зато употребљава истину: да је Христос гладан, да он јесте Син Божији и да заиста може ако жели да претвори камење у хлебове, - како би га навео на празне речи и дела доказивања онога што је очигледно и што оба већ знају. А, Христос уместо да пружи доказ своје силе и покаже отпаломе истину о себи, скромно “одговори и рече: Писано је: не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.”

           Кушач не одустаје јер није ганут помирљивим тоном. Сада је јасно да он није забринут за глад Христову, нити пак за истину о Њему. Али, када се већ ради о истини, он позајмљује истине из Светог Писма да би појачао разлог свог захтева за празно и наизглед “безазлено”, али знатижељно доказивање, “па му рече: Ако си Син Божији скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом!” “А Исус му рече: И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега!”  Христос поново одбацује кушачеву лажну знатижељу и враћа пажњу на суштину разлога за ово празнословље, а то је само кушање - а не жеђ или жеља за истином!

          “Опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа му сва царства овога света и славу њихову; И рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се!”  Сада се већ открива прави циљ ове драме: видећи да нема ништа од празних речи, кушач убацује стварну вредност, врло високи улог: сва царства овога света и сву славу њихову.

Можда би сада по нашој памети било логичније разобличити његову лаж у својој суштини и рећи кушачу да то свакако већ није његово. Али, “Тада му Исус рече: Иди од мене, сотоно; јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи!” Интересантно је да му Господ не одговара: Иди од мене сотоно, како ми ти можеш дати оно што није твоје него моје!?! Господ зна да је кушач у ствари кнез овога света (Јн. 14, 30.) и он то јесте по Његовом допуштењу, макар и привремено. Али, Он не жели да се расправља око рокова коме је шта дано, јер то није суштина догађаја, већ узвраћа одговор као мач двосекли, који се такође односи и на самог кушача: Господу Богу своме поклањај се и њему јединоме служи; и иза кога би могло да уследи праведно и оправдано Христово питање кушачу: А, зашто се ти не придржаваш овога, кад већ тако добро познајеш Писма? “тада га ђаво остави” ! (Мт. 4, 2-11.) Видећи да делимичном истином не може наговорити Онога који је сам цела Истина,

          У овом кушању Господа од самог врховног кушача, огледају се сва наша кушања овосветским логикама, вредностима, истинама и полуистинама. Као и у случају врховног кушања Христовог, важан је разлог и циљ, а не начин и форма искушења. Јер и пословица каже да “најбољи начин да убедиш некога у оно што верујеш јесте да сам верујеш у то!” Јер се вера пројављује, она се не дискутује.

           Треба бити изузетно наиван па веровати да су поједнини назови-хришћани били жељни чисте истине, па уместо да трагају за њом, из незнања оснивају покрет попут екуменског у коме би некаква “љубав према ближњем” обавила посао уједињења свих “цркава”. Трезвеном човеку је јасно да је њима први циљ уједињење а не истина, као што им је прво средство “љубав према ближњем” а не љубав према Богу. На прво место су ставили јединство и ближњега а не истину и Бога. Ако званично учлањивање православних у једну такву организацију није “упрезање у исти јарам” и “узимање учешћа у бесплодним делима” - шта онда јесте? Ако изјаве да остала “одвојена хришћанска браћа и господа” или хуманисти, рационалисти, материјалисти, мондијалисти и т.д. треба да буду схваћени и “прихваћени”, нису нешто супротно од њиховог разоткривања које по апостолу дугујемо и себи и њима - шта онда јесте? Јесу ли неки наши нови теолози преко ноћи постали дипломате? Или можда присталице некакве “реалне политике Цркве” ради њеног лакшег и сигурнијег опстанка у овоме свету?

           Омиљено позивање на свете оце црквених љубитеља екуменизма, хуманизма, братства и заједништва међу народима и њиховим верским сектама, није уопште на месту јер су оци давно већ изрекли своје коначно мишљење о Римокатолицима, Протестантима, о разним хришћанским сектама старим и новим, а да не говоримо о синкретизму, материјализму или пак безбожништву. Према томе, неби требало да ико православан данас буде у недоумици по питању њиховог веома јасног суда у вези сваког отступања од Истине, био он неуки верник, а камо ли још клирик. Ако ништа друго, требао би бар да зна речи првог псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, на путу грешничком не стоји и у друштву неваљалих људи не седи, него му је омилио закон Господњи и о закону његовом мисли дан и ноћ! (Пс. 1, 1-2.)

На дан Св. Григорија             Богослова,Сиднеј,1998.                                                                                                                            свештеник Србољуб Милетић

Поглавље I

          Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам. Прeтпостављам да су они покварenи, јер у стварима православне вере не може бити компромиса. (Св. Марко Ефески)

МИР БЕЗ ИСТИНЕ

          Трагично искуство последњих поколeња донело је свету јаку жеђ за миром. Сада се мир сматра за добро вeће од многих идеала за које су људи раније са радошћу проливали своју крв. Овоме веома доприноси чињеница да рат често није оно што је био у прошлости - сукоб између неправде и правде, него је постао сукоб без смисла, између неправде и неправде. Искуство лажи и лицемерства које су различите партије употребљавале да се покажу правичним у очима својих присталица, довело је до тога да људи изгубе веру у постојање правде, па не успевају да виде пред собом ништа што би било вредно одбране. Тако се рат, у било ком облику, чини као нешто потпуно апсурдно.

           Ово противљење једног дела човечанства било каквом сукобу било би достојно дивљења када би било плод духовног здравља. Када би неправда, мржња и лаж престале да постоје, онда би мир био испуњење људске среће. Јединство би било природни, а не вештачки резултат. Али, примећује се нешто сасвим различито. Данас, када свако говори о миру и јединству - самољубље и мржња, лаж и неправда, славољубље и похлепа су на свом врхунцу. Сви (свако на свој начин) говоре о љубави према човеку, љубави према човечанству. Међутим, никада није постојало веће лицемерство од ове такозване љубави. Љубав према нечем теоретском, умишљеном, као што је појам "човечанство , такође је теоретска и умишљена. Нема везе са љубављу према поједином човеку кога имамо пред собом. Ова љубав према одређеној личности, када постоји, јесте јсдина стварна љубав. Она је љубав према нашем ближњем коју Христос тражи.

          Овај појединац, са својом иесавршеноћу и слабошћу, уместо да је вољен, омрзнут је данас више него икада. Шта-више, осуђиван је, понижаван и сматран за "ствар" без неке посебне вредности, средство за постизање "виших циљева", део масе. Они који највише говоре о љубави према човеку и човечансгву, о миру и јединству, управо су ти који мрзе свог ближњег, највише свог познаника. Они воле човека - производ своје маште, али не и стварног човека. Ово обожавање идола "човека" је, у ствари, самодопадаље, уживање у самом себи.

           Било би наивно стога да неко верује како пацифистичко расположење које данас карактерише човечанство - произилази из љубави. Ове речи о љубави су лицемерство и самообмана. Жеља за миром произилази из губитка идеала, из страха и љубави према удобности. То је жеља да нас оставе на миру у уживању земаљских добара; заједничка сарадња ради достизања добара које појединачне особе не би могле задобити. Она је свеопшти плод нечега што је постало страст целе земље: телесност и материјализам. То је производ потребе.

          Мир о коме говори свет је безусловна канитулација свега доброг, светог и великог, диктатура ускогрудости, осредњости и млакости. То је брисање личносги појединца и народа, мармелада од компромиса и калкулација, море лицемерства, равнодушности према истини, као и издајство свега што је свето.

          Рат је ужасна ствар, резултат људског нада, и нико нема намеру да га хвали. Али, мир за који се свет ценка је нешто бескрајно страшније. Грозница је врло непријатна, али бар показује да организам реагује на нешто што му је страно. Мир који хоће да успоставе, није, на несрећу, онај који долази од победе над злом, него онај који долази од пораза. Одсуство грознице у мртвом организму...

           На крају, мир коме људи теже је не само мир оружја, но и мир савести. Они хоће да помире добро са ЗЛИМ, правду са неправдом, врлину са грехом, истину са лажи - да би задобили лажни мир савести.

НИЈЕ БИЛО ДЕЉЕЊА

          Такозвани хришћани играју значајну улогу у светском напору за мир. Са паролом "јединство хришћана" они одлазе на пијацу где ће продати истину.

          Некада су хришћани имали веру и били спремни да умру за њу. Данас се њихова ревност за истину охладила. Почели су да је сматрају нечим другоразредним. За њих су разлике међу црквама, због којих су се у ранијим временима мученици са радошћу жртвовали, Оци били прогоњени а верни сакаћени - неважне и недостојне помена.

          Већина њих су болесни и непоправљиви сентименталисти који мисле да је Христова религија само етички систем што се бави људским односима. Други теже политичким циљевима и мрачним интерсима. Сви они заједно зидају град Антихристов. Они траже јединство, а равнодушни су према истини; траже спољашне зближење игноришући унутрашње размирице; захтевају слово, а равнодушни су према духу.

           Како је могуће да се надају да оно што није успело у првим вековима папског раскола - успе сада, када су се разлике у догмама и менталитету, кроз векове, прошириле и од увала постале провалије?

Сама чињеница што говоре о јединству "цркава" показује да је њихова замисао потпуно антихришћанска. Они тиме признају да је ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА коју исповедамо у свом Символу вере, престала да постоји; да је била "распарчана" у многе "цркве" које више нису биле саборне, то јест католичанске, и више не садрже целу благодат и истину, као помесне православне цркве, него имају већи илимањи део благодати.

          Сходно томе, они мисле да истина више не постоји на земљи и да је Христос дошао узалуд. Јер је у збрци од истине и лажи немогуће поново открити истину коју је Христос дошао да сведочи. Отуда је и немогуће поново открити Христа Који је Сам Истина.

          Али онда, зашто је Христос рекао да ће бити са нама до краја света: "И ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века"? Зашто је Он рекао да ће Дух Свети водити до пуноће истине и да врата паклена неће одолети, Цркви?

          Ако би Црква и била подељена и имала потребу за јединством, значи да је нејединствена, а онда је све што је Христос обећао - лаж! Али, сачувај нас Боже од таквог светогрђа! Црква живи и живеће до краја света неподељена и неповређена, према обећању Господњем. Сви који говоре о "јединству цркава" једноставно поричу Христа и Његову Цркву православну.

          Када један православни патријарх прихвати учешће Православне цркве у протестантском Светском савету цркава као једне од многих "цркава", шта друго он чини него јавно исповеда, као протестанти, постојање многих цркава и стога поделу једне свете, саборне и апостолске Цркве! Шта друго чини - до одбацује Христа. Званично, ти православни представници не поричу да је њихова Црква једина права, али често немају храбрости да то кажу јавно.

         У својим профаним напорима, ови људи наводе црквене литургијске текстове и самог Христа као свог савезника. Заиста, Христос се молио за своје ученике да "сви буду једно" и Црква се моли на својој Литургији "за јединство свих".

         Али, ове речи не значе како се Црква моли да хришћани једног дана буду уједињени заједничким компромисима у њиховој вери. Они не упућују на тражење споразумних решења којима би се разноимени елементи ујединили. Немају никакве везе са савезничким протоколима, уговорима или споразумима, као на пример између разних нација, који су потписани после многих преговора. Не, ове речи не значе ништа од тога. Црква се не моли Богу да се различити, супротни елементи уједине, него да сви људи буду ЈЕДНО. Другим речима.да сви приме нстину са великом скрушеношћу, смирено клекну пред Црквом и буду убројани у њене чланове. Да схвате заблуду у којој су живели и пожуре ка светлости и истини, то јест - Цркви. За то се Црква моли, као на Литургији св. Василија Великог: "Врати (Господе) оне у заблуди и присаједини их Твојој саборној и апостолској Цркви. "Само оваква молитва и жеља произилази из истинске љубави, зато што тежи да исцели болесне, а не да  их обмане.

ПОНУДА, НЕ ДИСКУСИЈА

           Понеко наиван међу православнима мисли да се ово зближавање не догађа ради јединства, но са циљем просвећења и мисије међу неправославнима. "Ово је", кажу они, "манифестација љубави према нашој браћи. Ако се ми затворимо у своје љуштуре", често кажу, "ако не присуствујемо међународним конференцијама и не шаљемо посматраче на папски синод итд., како ће онда западњаци познавати Православну цркву и шта би их онда привукло њој?"

          Али, како би западњаци научили да је Православна црква једина истинита Црква, када је виде да општи са лажним "црквама" као једнака са једнакима? Неће ли они мислити зато да је православље, исто тако - релативно и делимично? Или, да ли је разумно да се неко нада како ће овакви сабори фанатичних алхемичара и пастора у мантилима икада бити у стању да препознају истину? Они само ласкају православљу са циљем да га привуку на своју страну. Када би имали искрену жељу да га упознају, не би им требала заседања и конференције. Отишли би да пију директно са извора православних Отаца и Светитеља.

Најбољи начин да убедиш друге у истину јесте да и сам верујеш у њу. Немој дискутовати о њој, него исповедај. Заседања и конференције расправљају о њој, а то је издајство, јер у оваквим случајевима се не ради о саветовању и прекоревању јеретика, него о дискусији са "црквама". Христос не тражи оне који ће да расправљају, већ оне који ће да исповедају. Истина којој нас је Он научио није таква да се о њој може дискутовати. На разним екуменским конференцијама дискусија узима облик трговине, где се размењују компромиси у стварима вере да би се дошло до коначне сагласности. Под таквим околностима, и само присуство православних на екуменској конференцији је издајство Христа. То је издајство Бога неверницима за тридесет сребрњака, јер присуствујући - православни признају да се о њиховој вери може расправљати и дозвољавају претпоставке да ће и ови чинити компромисе уз одговарајућу размену.

Када би, уместо овога, сви они који данас говоре о јединству исповедали православље као једину, апсолутну истину, и одбацили сваки званични и незванични црквени контакт са јеретицима, не бојећи се да их именују као такве, онда би се њихов глас чуо много даље; што је још важније, био би поштован и наводио на размишљање. Сада је њихов глас - глас компромиса који не покреће никога, којег дубоко унутра нико не поштује.

Оци нису улазили у дискусије са јеретицима. Они су исповедали истину и побијали њихова тврђења без углађености и комплимената. Никада нису постигли међусобно разумевање са јеретичким "црквама". То никада није била дискусија Цркве са црквама, него дијалог између Цркве и душа које су изгубиле свој пут. Црква не дискутује, зато што она не тражи. Она једноставно даје - зато што има све од Бога.

СПАСЕЊЕ ОД СВЕТА

Зашто се наши хришћани тако лако покрећу проповедима о јединству цркава? Уместо да буду ревносни у преношењу истине овом свету, коме она тако много недостаје, они се наслађују карамелом о миру, вагајући има ли више ствари које раздвајају или које уједињују хришћане. То је зато што они сами не познају истину. Већина њих су чланови друштвено-хришћанских организација и братстава и од малена су катехизирани у неком етичко-филозофском систему са хришћашским премазом, што их је довело до тога да верују како је циљ хришћанства да постигне мирољубиву коегзистенцију људи у духу љубави. Вечност и Божанска визија су врло далеки за све хришћане и врло често нису ни од каквог интереса. Већина њих, будући екстравертни, усмерени спољашњем, људи су од акције који су приступили хришћанству да би нашли организовани и руковођени modus vivendi, начин живота, као добри и часни грађани на овој земљи. За овакве људе Бог је Велики Слуга њихових личних интереса, а вечни живот слаба нада за обнову.

Проповеди о јединству брзо привуку хришћане као што су ови. Заиста, како би било добро да се круг наших поштених и моралних људи прошири на цео свет. Могли би да обављамо послове без страха да ћемо бити преварени; могли би да имамо добре и мирољубиве односе, а да никада не будемо у опасности од прогона или борбе. Што се тиче истине, "шта је истина"? Ми сви верујемо у Христа и то је довољно. Осим тога, свет се данас суочава са тешким временима. Хришћаии се морају брзо ујединити да би се супротставили комунизму, на пример. Они постављају питање: "Ко ће водити и ко ће спасити савремени свет?"- "Само једна, уједињена Хришћанска црква", њихов је одговор.

Христос није постао човек да би спасао овај свет који лежи у покварености. Он је дошао да спасе вернике Његове од света, да их извуче из врсте злих, да их уједини са Собом, обожи их благодаћу и са њима спасе свет који пати. Свет иде стазом смрти. Прати кнеза овога света, Божјег непријатеља: "Не молим се за свијет, него за оне које си ми дао" (Јн. 17:9). Међутим, ови компромисни људи узимају део од овога света и жртвују драгуље хришћанске вере и живота због те ђаволске странке која никада неће бити спасена. Није Христос тај који тражи "јединство цркава", него свет. Христос не тражи уједињење лажи са истином, него је свет тај који хоће да проституише истину, да је учини релативном и парцијалном. Због тога се дешава да се, када се поведе дискусија о уједињењу цркава, види да је одушевљено подржавају људи који никада раније нису били заинтересовани за религиозне ствари. Уједињење у лажи је најбољи начин неутрализације хришћанства, а што је ђаволска странка изумела. То је почетак разводњавања хришћанства и његовог потчињавања политичким ћефовима; претварање хришћанства у слугу интереса овога света.

Са овим лажним јединством хришћанство може добити више светске моћи, али ће изгубити сву своју духовну снагу, управо оно што смета свету. Зар се то није већ догодило у Римокатоличкој цркви? Папистичка жеђ за светском моћи учинила је да се спусте до утабаних стаза политичких махинација, са којих су се појавили као оруће великих политичких центара.

Сви они који говоре о јединству, нису разумели разлог Христовог доласка на свет. Они мисле да је Он дошао да проповеда неку вештачку моралну поуку, попут њихове, и да нас научи како да живимо на овој земљи као "добри" грађани. Стално понављају како људи морају да следе Христов закон, тако да Царство Божје може коначно да дође на ову земљу. Неки говоре о "хришћанској Грчкој", други о "хришћанским демократијама" или о "хришћанским краљевинама", али нико од њих не увиђа колико та очекивања подсећају на наде Јевреја у Месију као земаљског цара.

Они не желе Христа какав Он јесте; не желе Христа Који је одбио да се покори ђаволским искушењима у пустињи. Хоће Христа који би им се потчинио. Желе Христа који хоће земаљско царство, Христа који би претворио камење у хлебове да би се људи наситили, који би преплавио свет чудесима што изазивају страхопоштовање и принуде људе на покоравање.

Другим речима, ови људи не чекају Христа, него Антихриста. До Другог доласка Христос ће остати скроман и сакривен, далеко од земаљских сила и удобности, не приморавајући никога да Га следи, тражећи једино оне који би Му се приближили и опонашали Га у скромности и повучености, не очекујући ништа земаљско.

Хришћани који говоре о "Божјој нацији". "хришћанској Грчкој", "светском хришћанству" и "уједињењу цркава" - не желе таквог Христа. Као н Велики инквизитор Достојевског, они су спремни да баце Христа на ломачу зато што Он омета њихове планове које су годинама припремали. "Ти си дошао и учио нас хришћанству које је нехумано и тешко", каже Инквизитор Христу, "и ми смо се трудили много векова да га учинимо хуманом религијом. И сада, када смо успели, Ти си дошао да поквариш наш многовековни труд. Али неће Ти успети. Сутра ћу наредити да Те спале на ломачи као јеретика."

Да, људи хоће Христа који ће говорити о овом животу, а не о другом; Христа који ће понудити задовољства овога живота, а не будућег. Они не желе богатство које се не може извагати и додирнути, већ богатство које је опипљиво овде н сада. Они Га не желе као Владара будућег века, него садашњег.

Зато они не маре шта ће се десити са истином када се ускомешане и такозване хришћанске цркве уједине после хиљаду и једног компромиса. Зато се не интересују шта ће остати од живота у Христу после инвазије мноштва религијских варвара на чисто тло православља. Истина их не интересује, нити живот у духу и благодати. Њих једино привлачи земаљска моћ коју даје уједињење и владавина светом под једним мишљењем.

Ови људи хоће да се зову хришћанима, а да то заиста не буду. Многи само мисле да су истински хришћани зато што не знају шта је хришћанство, а мешају га са филозофским учењем и "светским теоријама" - да употребимо њихов омиљени израз. У стварности, они су следбеници Антихриста, као и већина Јевреја у Христово време.

Јевреји су чекали Месију вековима, и када је Он дошао, само мањина Га је прихватила, а већина предала Римљанима на крст. А зашто? Зато што Христос није био оно што су они чекали. Зато нису били у стању да препознају Месију у Његовој Личности. Они су чекали зсмаљског цара, светског освајача. Чекали су некога ко би Јеврејима потчинио све народе на свету, ко би присилио све владаре да му се поклоне и служе му, дајући моћ и славу својим следбеницима.

Када су Га видели сиромашног и скромног, кротког н пуног мира, Њега, Који није нудио земаљска добра већ говорио о Небеском царству, и не само то, него је чак тражио од њих да се одрекну замаљског и опипљивог, да би ослобођени могли достићи небеско и недодирљиво - закључили су да Он није за њих. Он није Месија кога су чекали, него управо супротно. Он, Који је одбио да претвори камење у хлебове да би се наситили, Који није хтео да порази гомилу Својом моћи, нити се сложио да потчини земаљска царства - није био одговарајући вођа за њих. Због тога су Га се одрекли и почели да чекају другог. И они га још увек чекају. Заједно са Јеврејима су и милиони других који такође чекају јеврејског месију, а већина њих се назива хришћанима. Међутим, немају појма да чекају лажног месију, као и Јевреји.

АНТИХРИСТ

Трагедија је у томе што ће месија кога Јевреји чекају, доћи. Чули смо из уста самог Христа и Његових Апостола, и записано је у књигама Новог Завета. Месија Јевреја ће доћи. Он ће дати само земни хлеб који је Христос одбио да да и заједно са њим сва материјална добра која Он није хтео дати. Преплавиће их знацима и чудесима којима ће се људи до краја света дивити и којих ће се бојати, и они ће пузећи пасти пред његове ноге. Ујединиће све народе и расе, и сва царства света у једну државу. Биће по срцу књижевника и фарисеја - по срцу сваког племена "јеврејског". Да, јеврејски месија ће доћи. Он ће бити оно што Христос није, и неће бити оно што Хрнстос јесте. То ће бити Антихрист (противник Христа).

Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази... (I. Јов. 2:18)

Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебапш умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни посланицом - тобоже нашом - као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпаднишшво и не појави се човјек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог. Зар не памтите да сам ово казивао још кад сам био код вас? И сад знате шта га задржава да се не јави до у своје вријеме. Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства; онога је долазак по дјејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду (2- Сол. 2:1-12).

Антихрист се неће појавити у историји на страшан и шокирајући начин којим би га сви препознали, неће имати одвратан изглед, нити ће, пак, чинити неморалне ствари. Он ће доћи на такав начин да ће само неколицина схватити ко је он. Доћи ће после дуге припреме кроз векове, која је почела још у прве, Христове дане, и која се наставља појачано напредујући у наше дане. Човечанство ће видети у његовој личности свог великог добротвора.

Толико много векова отпадништва су обрађивали човечанство и припремали га за то прихватање. Човечанство га чека као свог идеалног вођу. Сав развој историје води Антихристу.

ТАЈНА БЕЗАКОЊА

Католицизам је дозволио да светски дух храни хришћанство Запада. Презаситио је хришћанску мисао рационализмом и паганским начином размишљања античких Грка. Коначно, одлуком о непогрешивости пане, католицизам је увео механички елеменат у однос између Бога и човека, учећи како је Бог обећао да говори кроз уста грешних и охолих људи, какви су били многи од папа. Хуманизам и ренесанса су били круна скретања западног света ка идолатрији. Они су заиста били манифестација човековог разочарања кривотвореним хришћанством. Данас је хуманизам постао религија епохе, коју проповедају, на жалост, и такозвани хришћани - под етикетом "хеленско-хришћанске" цивилизације.

Протестантизам је довео папистички рационализам до његових екстремних закључака. Одбацио је светост Цркве и њено руковођење Светим Духом, зато што није видео ни светост нити истину у "Цркви" Запада. Тако је укинуо традицију и оставио своје вернике без критеријума за истииу и лаж, заувек одстрањујући благодат Божју из њеног царства.

Од протестантизма није више било далеко до атеизма и материјализма. Многе филозофије су почеле да претендују на позицију хришћанске вере у људским умовима, и на крају је наука освојила свет. Имала је посебну моћ придобијања маса, јер су њена достигнућа на пољу технологије изазивала чуђење и одушевљење маса, које, немајући духовни критеријум, постају лак плен материјализма. Наука је дала свету лажан осећај знања. Могла би да промени своје погледе и теорије сваког момента, али сваки пут би ови имали светост доказаног знања. А то утиче на људске умове на магичан начин.

Па крају, када је човечанство, спустивши се оваквим степеницама, било поробљено страстима материјализма, проклијао је комунизам. Пошто су људи дошли дотле да верују како је једино стварно добро новац, било је природно да захтевају његову равномерну расподелу од влада које су биле равнодушне према патњама сиромашних људи. Овај захтев је испунио душе мржњом и пакошћу и учинио их још несрећнијим, отварајући непремостиве поноре међу људима и водећи многе до каиновске мржње. (Ово никако не значи да праведна расподела новца није обавеза, и то основна, сваке владе.) Тако је започео рат између капитализма и комунизма, иако су они у ствари два братска система, подједнако материјалистичка и идолопоклоничка, подељена једино сопственим интересима и борбом око расподеле. Њихов заједнички програм је да претворе камење у хлебове, да уједине свет под својим утицајем и запрепасте га достигнућима која човек није могао ни да замисли. Тако је човечанство постепено дошло до спољне капије Антихристовог царства. Дошло је до тачке када не само да има вољу, већ и могућност да одговори позитивно на кушања Луцифера. Још мало, и све што је потребно јесте да Антихрист лично преузме врховно вођство светске државе, да заувек рашчисти са глађу и сиромаштвом, изобилно снабде људе материјалним добрима, тако да у њиховим срцима, пуним задовољстава и удобности, не буде више места за Бога.

УЈЕДИЊЕЊЕ РЕЛИГИЈА

Када узмемо у обзир све ово, схватамо да у чеовечанству, које не интересује ништа друго осим властитог мира - нема никакве светиње, нити ичег светог, осим властитих материјалистичких  интереса. У свету користољубивих људи, који сматрају сваку дискусију о истини непотребним наклапањем, уједињење цркава не само да није тешко, већ насупрот, оно је неминовно. Штавише, усуђујем се да кажем како је уједињење такозваних хришћанских цркава неизбежно, а и уједињење свих религија уопште.

У својој држави Антихрист неће трпети неслогу. Неће толерисати религије и њихове свађе око верских питања. Седеће у храму Божјем као Бог и сви људи на земљи ће ту звер обожавати, јер "дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, није име није записано у Књизи живота" (Откр. 13:7-8). За ове људе, "чија имена нису записана у Књизи живота", постојаће само једна религија, религија Антихриста.

Већ сада постоје примери религија које претендују да обухвате све друге; оне су претече идеологије Антихриста. Једна таква је и слободно зидарство - масонерија. Већ је пригрљена од стране прогресивнијих светских вођа. Својим синкретизмом, уједињавањем и изједначавањем може да помири, у главама будала, све религијске супротности човечанства и превазиђе све препреке и тешкоће уједињења са којима би се разне цркве суочиле. Уопште, какав је разлог чињење толиког напора да се пронађу прихватљива решења за догматске и друге разлике између различитих вероисповести, па тек онда за разлике између религија? Зашто не би напредовали директно ка уједињењу свих религија у неку врсту масонерије?

Схвативши ово, већина данашњих верских вођа, бар међу "највећима" и "најважнијима", потрчала је (будући прогресивна) да постану масони, што их не спречава да и даље носе своје одежде и служе своје литургије. Али, пошто лаици још нису потпуно спремни, неопходно је да ови задрже своје улоге и постигну прво уједињење цркава, па тек онда уједињење религија.  

          Извор:  Др Александар Каломирос, Против лажног јединства, Хришћанска мисао, књига 10,  Београд – Ваљево – Србиње, 1998., стр. 5 - 28.

         Приређивач: "Борба за веру"