„Басновсловне суме. Најутицајнији људи. Апсоллутна анонимност”— оваквим слоганом би Банка Ватикана могла да дчекује своје клијенте. Али, новац, као што се зна, воли тишину, а велики новац – мртву тишину. Зато је Банка Ватикана једна од најзатворенијих у свету. Према официјелним подацима, актива Банке Ватикана тренутно је - 3,3 милијарде евра.

Ово је из њеног извештаја који је дошао до јавности, а то је тек трећи извештај за јавност у целој историји Банке Ватикава.

Први је био објављен 2014-те и показао је да је банка за само 12 месеци свој профит повећала 26 пута. Није објављено о каквим и коликим сумама се ради.

Банка Ватикана се поново нашла у фокусу након сензационалне изјаве италијнског новинара Ђанлуиђи Нуција који је један од најбољих познавалаца „ватиканске кухиње”. А он је рекао:

„У Ватикану постоји блок људи који сметају реформаторској делатности папе Франциска, као што је то био случај и са Бенедиктом XVI. Тим блоком је раније руководио епископ Пол Марцинкус”.

Амерички епископ Марцинкус био је председник Института за религиозне послове (официјелни назив Банке Ватикана) и један од ајмоћнијих католичких достојанственика XX века.

Нуци тврди да његово „дело траје” иако је умро још 2006-те године.

„Ваша Светости, управо сам на себе преузео тешко бреме промашаја и грешака које су направили бивши и садашњи руководиоци”... овако је почињало писмо нађено у хотелској соби Робертта Калвија, председника Banco Ambrosiano.

Полиција Лондона пронашла је тог банкара обешеним испод моста „Црни монаси”. Потом се открило да Калви уочи своје смрти 17. јуна 1982-ге очајнички покушавао да се повеже са руководством Propaganda Due (P-2) — тајанствене масонске ложе повезане са  италијанском мафијом.

Калвију су била отворена сва врата Ватикана, чак је имао надимак „банкар Господа Бога”. Управо у Ватикану је он пронашао саучесника са којим је направио по себе фатални аранжман. То је био — Марцинкус.

У Средњем веку Ватикан је био вероватно најбогатија држава света... Ватиканска блага била су доступна веома уском кругу лица.

Папа Лав XIII у XIX веку је наредио да се на вратима тајног архива напише: „Свако ко овде уђе без специјалне дозволе светог оца – одмах мора бити изопштен из Цркве”.

„Тајни трезор” је тек 1942-ге правно постао банка, додуше специфична.

Званични циљ Института за религиозне послове (Istituto per le Opere di Religione — IOR) је управљање финансијама различитих религиозних организација по целом свету.

Бави се инвестицијама, прима штедне улоге, одобрава  кредите — уз најстрожију конфиденцијалност.

Лондонски лист The London Telegraph недавно је објавио да је Банка Ватикана једно од „пореских прибежишта”.

То је отворило простор пре свега италијанској мафији.

Роберто Калви и отац Пол Марцинкус почели су да перу мафијашки новац: банкар је одобравао кредите који су постојали само на папиру, а Марцинкус је на уговоре стављао лични папин печат.

Стога се наметнуло питање: да ли је папа знао шта се догађа?

Охрабрени успехом, Калви и Марцинкус су решили да све подигну на „међународни ниво” па су отворили Banco Ambrosiano Holding.

Марцинкус је чак био у савету директора регистроване на Бахамима Ambrosiano Overseas — „кћерци” холдинга.

Већина тих структура била је лажна, па се 1978-ме за све заитересовала Банка Италије и убрзо објавила да ће банкротирати Banco Ambrosiano.

То је изазвало панику међу клијентима, а Калви је 1981-ве био ухапшен у просторијама P-2. Успео је ипак да изађе на слободу и ускоро је отпутовао у Лондон.

Марцинкус је први осумњичен за убиство Калвија. А када је 1978, изненада умро папа Јован Павле I (био је папа свега 33 дана), по Апостолском дворцу су кренуле гласине да је у све своје прсте умешао моћни „чувар ватиканских финансија”.

Од Банеа Ватикана је потом било затраженода надокнади милијарду и по долара штете, али је до преварених штедиша стигло само 240 милиона. Банка Ватикана је опстала. Понајвише захваљујући томе што није ни под чијом јурисдикцијом, а њен шеф је – сам папа.

Марцинкус је на челу банке остао до 1986-те. Његово име се помињало у вези са још једним сумњивим послом.

Нуци тврди да је управо он успео да банци привуче „највећи штедни улог”. Толико велики да би његово повлачење из банке могло довести до њеног краха.

Власник тог улога јер – тврди Нуци – „мајка Тереза”.

Она је, по његовим речима, у банку улазила на „споредни улаз”, а тамо ју је сачекивао лично Марцинкус.

Прича се да је он – захваљујући тесним контактима са том монахињом – успео да „обради” групу утицајних кардинала преко које је блокирао реформисање своје финансијске структуре.

У последње време се све чешће покреће питање: не би ли требало затворити Банку Батикана? Односно: није ли време да Католичка црква заборави латинску изреку „Новац нема мирис”?

Уље на ватру је додала и афера из 2010-те када је први човек института-банке, Еторе Тедески, био хапшен под оптужбом за прање новца.

Папа Франциско је три године касније повукао „револуционаран потез” – дозволио је спољно одитовање банке.

Франциско је у међувремену уклонио и кардинале који су”сметали деловању Цркве”.

Међутим, уклоњени банкари показују спремност да се освете.

У септембру је група истакнутих католичких богослова предложила да папа буде смењен због својих реформи. Притом је био оптужен за јерес, а међу потписницима је био и Тедески.

Нејасно је да ли је Франциско схватио поруку: новац Ватикана воли тишину и никоме није дозвољено да је нарушава. Чак ни Божијем намеснику на Земљи.

Извор: „Факти“