Кад су бољшевици 25. октобра 1917. заузели Зимски дворац у Петрограду, још ни близу нису имали власт у целој, огромној Русији. Брзим и безобзирним акцијама требало је онемогућити деловање било каквих демократских институција, политичких и друштвених организација  и незадовољног становништва.

Као што ће 27 година касније за учвршћивање потпуне власти Титових комуниста бити потребно пуно одлучних, дрских и криминалних потеза, тако ће и Лењин са својим следбеницима прибећи сили, насиљу и убиствима да би успоставио потпуну контролу над земљом. У Русији ће убрзо након октобарског преврата букнути братоубилачки рат, али ће бољшевици, највише захваљујући контроли двеју престоница, на лешевима милиона својих суграђана после скоро пет година глади и крвопролића прогласити коначну победу.

Све делатности у циљу одржања власти Лењин и Троцки давно су испланирали. Те делатности су се, по мишљењу руског историчара, "ослањале на жестоко насиље, лажљиву пропаганду, плашење и изнуравање потенцијалних противника глађу и немаштином". Та ужасна глад, која је однела на хиљаде живота у Русији од 1918-1922 године, била је детаљно испланирана. "Онај ко за време глади влада храном, тај има и власт. Онај ко нема хране, нема ни снаге да се супротстави. Он или умире или служи ономе који ће му дати парче хлеба", закључује исти историчар ("История России 1894-1939". Москва: Астрель, 2010, стр. 481). То је био највећи адут у борби бољшевика против многобројних неистомишљеника.

Прво што је требало урадити било је укинути независну штампу. Већ 27. октобра (по старом календару), два дана након Октобарског преврата, излази декрет "О штампи" који је забранио "контрареволуционарна издања". До почетка 1918, у Русији је угашено 122 новина, а до августа још 340, и некомунистичка штампа је тако у земљи потпуно нестала.

Државни службеници су 29. октобра, не знајући још с ким имају посла, објавили штрајк. Руководство државног трезора, који је финансирао војску и социјалне потребе, одбило је да издаје новац новој власти. Али бољшевици, који су разбојнички освојили власт, нису имали намеру да се повинују закону и праву. Под претњом стрељања, они су 12. новембра натерали службенике Московске филијале Државне банке да отворе трезоре. Тада је узето 670 милиона рубаља у злату. Пет дана касније, нова власт је издала декрет о исплати новца, и тако су почели да грабе државна средства по целој земљи. "Да, ми пљачкамо опљачкано", цинично је изјавио Лењин, додавши да се у томе и састоји суштина бољшевизма.

29. новембра Конституционо-демократска партија, позната као Кадети, проглашена је незаконитом. Све њене вође су ухапшене и затворене у тамницу Петропавловске тврђаве. Министре Привремене владе, Фјодора Кокошкина и Андреја Шингарјова, 6. јануара су зверски убили морнари-анархисти у Маријиној болници, где су дан пре тога пребачени из тврђаве због погоршања здравља. Након овога, "групе незадовољника" су произвољно извршавале суд над политичким и било каквих другим противницима.

У Москви је 3. новембра угушен последњи оружани отпор који је плаћен стотинама жртава. У Нижњем Новгороду совјетска власт је проглашена 21. новембра, а у Новгороду 3. децембра. У Иркуцку градски сукоби трајали су до 30. децембра. У Курску бољшевици су успоставили потпуну контролу у фебруару 1918, а у Тамбову тек у марту исте године. Већина становника није помогла одредима општенародне одбране, и није се супротставила комунистима.

Почетком 1918. бољшевици су почели са конфискацијом свих фабрика и приватних предузећа. Као резултат тога избила је несташица хране, а затим и општа глад. Мајка генерала Петра Врангеља, последњег команданта Белог покрета који је након пораза 1922. дошао у Југославију, пише како је изгледао ручак добијен на бонове у градској петроградској мензи марта 1918. Када би после неколико кашика лепљиве чорбе у којој је пливао труо, неољуштен кромпир, одгурнула тањир да не би повратила, он би већ у следећем тренутку био испражњен од стране модрих од хладноће, још гладнијих од ње жена и деце. "А народ је умирао и умирао, као муве. Тридесет хиљада ковчега месечно није било довољно, па су их изнајмљивали само за сахрану", пише Марија Врангељ.

Пошто је председник Привремене владе, Александар Керенски, нестао, 1. новембра генерал Духоњин је преузео вођство над Руском војском. Пошто је одбио да преда власт бољшевицима, главни штаб су 20. новембра заузели војници и морнари под вођством новог команданта Црвене армије. Он га је у свом аутомобилу одвезао на станицу да би га послао у Петроград, где је руског генерала чекао војни суд. Међутим, опијени сведозвољеношћу, војници и морнари су Духоњина извукли из вагона и буквално растргли на перону, па се онда дуго још изругивали над његовим лешом.

Унапред заказани избори за Оснивачки сабор, који је требало да представља легалну власт, одржани су у Русији 12-14 новембра. На њему су већину однели Социјалистички револуцинари (Есерови). У сагласности са демократском процедуром, Лењинова партија била је обавезна да власт преда победницима на изборима. Алтернатива демократском формирању владе био је прелазак на одржање власти силом и потпуно гажење демократских начела, прибегавање масовним репресијама и терору. Бољшевици су изабрали овај други пут. После дванаесточасовног заседања, у ноћи између 5. и 6. јануара Сабор су затворили наоружани морнари. Ноћ пре тога, на мирне демонстрације интелигенције, службеника, студената, гимназијалиста, војника и радника који су хтели да подрже успостављање легитимне власти отворена је ватра пуцњем на војника Логвинова, члана Извршног комитета Сверуског савета сељачких посланика, којим му је разнета цела лобања. Демонстранти су се разбежали, остављајући улице прекривене мртвима и рањенима.

У жељи да сазидају нови свет, бољшевици су за све измишљали нове називе. "Кабинет министара смрди на каријеру високе бирократије" изјавио је Троцки. Комунистичка влада названа је Саветом народних комесара (скраћено СОВНАРКОМ), који је после укидања Оснивачког сабора преузео потпуну власт у престоницама и у деловима земље под Лењиновом контролом. После Прве седнице совјета, 18. јануара 1918. године проглашена је Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република, која ће своју неславну историју окончати тек пуне 74 године касније.