НАРОДНИ ОБИЧАЈ У СТИГУ

Славска свећа

Прави се велика славска свећа, тако да не треба да изгори сва. Када се угаси, оставља се да се поново запали на Бадње вече. Но и тада не треба да изгори сва. Остатак се пали на навечерје идуће славе и тада треба да изгори сва до краја. Нова славска свећа се не пали док стара не изгори.

Кумство

Куму не приличи ни позајмљивати од кума нити ортачити се у трговини са кумом. Ово се држи као правило, да кумови не би дошли до опреке и свађе. Јер је кумство код Срба светиња, па га као светињу треба и чувати.

НАЈВЕЋА ЧАСТ

На земљи нема веће части ни већег звања него бити хришћанин. Кад је судија мучитељ Севир упитао младога Петра Авасаламита: „Од кога си рода?“, одговори Петар: „Хришћанин сам“. Упита га даље судија: „У каквом си чину?“. На то Петар одговори: „Нема ни већег ни бољег чина него бити хришћанин“. А отац Јован Кронштатски пише: „Сав је свет паучина у сравњењу са душом човека хришћанина“. Хришћанин је земљан суд, у који се налива божанска сила и светлост. Да ли ће се тај суд ставити на златан престо царски или ће се спустити у тамну избу просјачку, вредност његова тиме нити се увеличава нити умањује. Није ли злату иста вредност, завили га у свилену мараму или у лист од купуса?

ПРИЧА СТАРЦА ДИДИМА ЦАРЕВИЋУ КАТАЈАМИ

Имаше неки велики цар три кћери. Све три красне девице какве никад свет није видео. Па дође младић из далеке земље и запроси у цара једну кћерку. А цар му рече: Не могу да их раздвајам, јер оне не могу живети једна без друге, него ако хоћеш, узми све три. Обрадова се младић, па узе све три цареве кћери и одведе их у завичај.

Но, не прође дуго времена, а то младић омрзе једну од њих, престаде јој поклањати ма какву пажњу, те она почне венути од туге, док једне ноћи не избеже и поврати се оцу своме. Тако онај младић остаде са остале две сестре. Но, мало, мало па он омрзе и другу сестру, престаде јој поклањати ма какву пажњу и она почне венути од туге, док једне ноћи тајно не избеже и поврати се оцу своме. Тако оста младић само са једном женом. Али најзад и ова почне венути од самоће и туге за сестрама својим док једне ноћи и она не избеже и поврати се оцу своме.
Тада се разгневи онај цар отац, па посла слуге своје да иду и ухвате онога младића, да га окују у окове и баце у тамницу. Извршише слуге заповест господара свога, ухватише оног младог човека, оковаше га и вргоше у најдоњу тамницу.

Цар је Бог, дародавац свих дарова. Млади човек из даљине јесте човек побожне душе, који проси најбоље дарове од Бога. Три кћери цареве су: Разум, срце и воља и то разум светлији од Сунца, срце чистије од снега и добра воља јача од света. Но, онај побожни човек веома се погордио таквим даровима Божијим, па их поче један за другим занемаривати. Најпре он напусти разум, те и разум њега. Потом напусти срце, те и срце њега. Најзад и осамљена воља се раслаби, те напусти онога човека. Јер та три дара беху нераздвојни и неслијани тако да један без другог не могаху опстати. Остаде, дакле, онај млади човек без иједног дара Божјег, те изгуби сваку сродничку везу са Богом. Зато га слуге Цареве оковаше као пустахију и вероломника и бацише у таму паклену.

ПРИЧА О ЧОВЕКУ ЕГОИСТИЧНОМ

Био сам у друштву човека важног и заслужног, који је само себе истицао, а све друге људе поништавао. Досади ми, слушајући га. Па се реших да му опонирам. Кад он рече о неком човеку зло, ја почех хвалити тога човека. И он се наљути на мене.

Кад о другом, трећем, четвртом све зло, а ја све добро. Он се разгоропади на мене.

А ја сам се уздржавао од гнева, као лекар кад лечи суманутог.

Мало по мало он поче признавати понеко добро и у другим људима. Најзад је постао смирен и кротак и сасвим је престао о другим зло говорити.

СВАКИ ГРЕХ ЈЕ АТЕНТАТ НА БОГА

Када лажеш, лажеш Богу;

Када крадеш, крадеш Богу;

Када се гордиш, гордиш се пред Богом;

Када мрзиш, мрзиш на Бога;

Када се кунеш, право или криво, кунеш се Богу;

Када прељубу чиниш, бацаш се нечистоћом на Бога;

Када не поштујеш родитеље, не поштујеш Бога;

Када завидиш, завидиш Богу;

Када тврдичиш сиромаху, тврдичиш Богу;

Када зло мислиш, мислиш против Бога;

Када зло говориш, Говориш против Бога;

Када зло радиш, радиш против Бога;

Кад одричеш истину, одричеш Бога;

Кад одричеш добро, одричеш Бога;

Кад одричеш живот, одричеш Бога;

Кад одричеш љубав, одричеш Бога.

Сваки грех је атентат на Бога.

СЕТИ СЕ, СРБИНЕ

Сети се, Србине, увреда које си ти нанео делима и језиком – нарочито необузданим језиком – браћи својој и заборави њихове увреде према теби. Само тако добићеш похвалу од твог страдалног народа и благослов Божији.

Сети се, Србине, да си познат бити јунаком и у миру, као и у рату, па заборави твоје јунаштво показано само у рату. У рату је човек јунак над човеком, а у миру над самим собом. Сети се кнеза Иве од Семберије и војводе Марка Миљанова. Српске гусле прославиле су и ратне и мирнодопске јунаке. Какав јад за гуслара кад буде певао о теби као ратнику, па му се усред песме покидају струне!

Сети се, Србине, славе и обазривости твога народа у прошлости давној и недавној, па заборави твоје заслуге и не очекуј награду од савременика. Садашњост је судија прошлости, а будућност садашњости. Само глумци очекују аплауз у току представе.

Сети се, Србине изгнаниче, твоје страдалне браће у Отаџбини, где су само две партије: безбожничка и антибезбожничка (овој другој припада сав твој крстоносни и многомилиони народ) па заборави десет нових партија у туђини, у које те увлаче људи без суза за народне болове и без слуха за пригушене вапаје народне: Не делите се, уједините се! Браћа сте!