ИЗЛАГАЊЕ МИРОСЛАВА ВУЈАНИЋА У МАНАСТИРУ ВОЈЛОВИЦА

       Ваше преосвештенство благословите!

       У име Оца и Сина и Светога Духа!

       Пречасни и часни оци, драга браћо и сестре,

       ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Мени је данас припала та улога и велика част да испред групе православних хришћана, појединих братстава и удружења и отаца који су покренули идеју за организовање једног оваквог Сабора представим намере и планове за одређена будућа деловања. 

Пошто ће кроз моје излагање највише да првовејавају светосавске националне идеје, па да ме којим случајем нико не би криво разумео и можда оптужио за ускогруди србски национализам или било шта слично, ја ћу своје излагање почети речима једног Американца – Преподобног оца Серафима Платинског тј. Серафима Роуза, који је не тако давно рекао: „Касније је него што мислимо!!“ 

Да, браћо и сестре: „Касније је него што мислимо!“ Али, изгледа да су значења ових мудрих и упозоравајућих речи Преподобног оца Серфима данас свеснији многи нехришћани или боље рећи антихришћани, него ми православни. 

Свакодневно преко средстава јавног информисања чујемо вести о невољама, поплавама, земљотресима, новим заразним болестима. Нема дана да не чујемо гласове о немирима, сукобима и ратовима. И зар нас све то не подсећа на оне јеванђелске речи Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа: „Чућете ратове и гласове о ратовима… Јер ће устати народ на народ  и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету.“ Мт 24 или „…Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити. А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде; али то још није крај. Јер устаће народ на народ и царство на царство; и биће земљотреси по свијету; и биће глади и метежи. То је почетак страдања: А ви се чувајте… А од смокве научите поуку: Када се већ њене гране подмладе и олистају, знате да је близу љето. Тако и ви када видите ово да се збива, знајте да је близу код врата.“  Мр 13.

 И ако искрено погледамо, видећемо да су добре вести данас веома, веома ретке и да су добра и Богоугодна дела скоро потпуно ишчезла.

 Драга браћо и сестре,

 Ми се можемо претварати да ништа од овога не знамо и да се ништа страшно не дешава. Можемо рећи да се све то нас не тиче, те тако следити глас трубача који позивају на спавање речима да је наше да ми бринемо о себи и да водимо своје мале животе, јер ми не можемо да утичемо на сва та глобална збивања и дешавања око нас. Чинећи тако и мислећи да ћемо стављањем главе у песак све ово избећи и надати се да ће  нас све ово мимоићи, правимо највећу грешку. У светом јеванђељу Господ каже: „Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде. Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи.“ Лк. 21 32-35

 Сурова реалност наше данашњице су нове заразне болести; реалност данашњице су биометријски документи; реалност данашњице је усвајање закона о Содоми и Гомори; реалност данашњице је блуд, превара; сурова реалност данашњице је да су наша деца под страховитим утицајем свега и свачега само не родитеља и породице. То је реалност наша данас. И има тога још колико хоћете. И то све није случајно. Сви  ми сносимо део кривице за то што нам је данашњица овако сурова.

 Реалност сутрашњице, која се великом брзином претвара у данашњицу, су ратови, и то, по свим предвиђањима, такви ратови какви до сад нису ни виђени би вођени, затим глад, недостаак воде, опет разне болести и, као круна свега, жиг звери на људима.

 Али, упркос свим овим застрашујућим чињеницама и предвиђањима, код нас православних хришћана нема и не може бити места ни песимизму ни страху. Места може бити само искреној људској забринутости за своје ближње, за наш народ, за отаџбину, за своје лично спасење, али песимизму не може бити места. Ми са Христом побеђујемо!

Угледајући се на наше свете претке, угледајући се на Господа и Спаса нашега Исуса Христа, ми се морамо истински и храбро суочити са суровом реалношћу данашњице и са, вероватно још суровијом, реалношћу сутрашњице. Ми имамо само један пут који морамо следити. То је пут у Небеску Србију и на том путу имамо два задатка – први, да себе достојно спремимо за Небеску Србију, и други, да, по својим могућностима и само уз Божју помоћ, покушамо да упутимо на тај пут и некога од наших ближњих.

Хришћанска дела љубави и милосрђа, испуњена добровољном жртвом за ближњега јесу једини пут за сваког појединца, сваког Србина, за све нас лично и за сав народ наш и отаџбину нашу. То је онај јасни и одређени пут, који нам показује наша Мајка – Света црква, то је онај пут којим су ишли наши свети преци, наши свети оци.

Србија је главна предстража православља на југозападу.

 Материјалистичка Европа и западни свет, који су се одрекли Христа, у човеку су потхрањивали и разбуктавали само његове материјалистичке жеље и телесне страсти све дотле док човек и сам није постао њихов потпуни роб. Тако да је данас постало потпуно нормално да се грех и  пороци, па и отворено зло на сваком кораку величају и представљају као нешто нормално и напредно, док се, с друге стране, људске врлине – поштење, правда и човечност –  изругују, исмевају и ниподаштавају.

Нажалост, све ово није мимоишло ни србског човека, ни србски народ, који, будући отуђен и одрођен од православне вере под притиском богоборачког комунизма, није могао препознати ову пошаст, те је и сам постао лака мета за оног вечног човековог непријатеља.  Због одрицања од Бога и одрицања од Христа, србски  народ се нашао у безнађу и тами, као, уосталом, и сва Европа и сав западни свет.

 Пут којим су нас повели свети Симеон и свети Сава србски народ је заменио широким путем, који води у пакао и пропаст. Уместо Господа Исуса Христа и Светих отаца и учитеља, србском народу бише понуђени неки други неправославни учитељи и неправославне вође које он прими и са чијим прихватањем скрену са правог пута на стазу пропасти, стазу погибије, а чији се јад и мука већ огледају и овде, у овом земаљском животу.  

 Али није србски народ одвајкада био у оваквом положају. Дао је србски народ многе свете и многи се Срби добровољно жртвоваше и бише мучени и уморени због љубави према своме Господу Исусу Христу и вери својој православној. Питање је да ли је кроз целу људску историју било мањег народа који је дао тако велике жртве и тако  често или боље рећи стално стајао на страни Истине и Правде као што је то чинио србски народ. Тако је и данас. Упркос великој грешности и одступништву од Бога, ипак у срцу србског народа још увек гори она искра Истине примљена крштењем и нигде у свету, ни у једном другом народу (осим, можда, у руском) не постоји тако велик број организација, удружења, покрета и разних друштава који се истински, сваки на свој начин и по својој моћи труде да се одупру свеопштем глобалном мраку и разврату.

 Може се слободно рећи да у свим србским земљама, као и у скоро свим земљама света где Срби живе, постоји и делује велики број националних организација, покрета и удружења који у својим  програмима или статутима истичу православље и православну хришћанску веру као основ и темељ за вршење својих главних задатака и испуњење циљева свога постојања. Основна задаћа код свих њих је борба за свој народ и отаџбину кроз ширење Истине и јачање православне вере.

  Свака од ових организација улаже велике сопствене напоре да постигне резултате који могу помоћи свеопштем добру србског народа и заједнице. Међутим, постојање великог броја ових организација код данашњег србског човека изазива недоумицу по питању кога подржати и коме се приклонити. Тешко је бити човек, а поготово у данашње време, кад је сваки појединац више-мање располућен између свакодневног преживљавања, посла, кредита, разних политичких странака, бомбардовања вестима и на крају дотучен развратним, саблажњивим телевизијским програмима. Данашњи србски човек је већ исувише уморан од свега и налази се на измаку снага, па самим тим и на измаку правог и здравог расуђивања.

Сви ми смо свесни чињенице да су по целом свету, па и код нас разапете мреже – магичне, демонске, духовне, модерне, а у њих се хватају људи. Многе организације, тзв. верске заједнице, секте, покрети за свакојака права, невладине организације, многи, многи делују и раде у нашој отаџбини уносећи неке стандарде и начела која не припадају нашем народу православном и нашем духу хришћанскоме. И не само да нам ти стандарди не припадају, него и директно нападају и  урушавају све оне вредности којима су наши преци живели и опстајали вековима.

 И сад на једној страни имамо све оне који су својим активностима директни и индиректни противници свим нашим предањским вредностима и самим тим и нама самима. Који делују организовано и координирано; једни са другима раде блиско. Где једни стану, ту други наставе.

 У исто време, на другој страни имамо све нас појединце, затим многа православна национална братства, покрете  и удружења са искреном жељом да нешто учинимо за наш народ, нашу цркву и нашу веру, али смо разједињени, међусобно блиско не сарађујемо и не координирамо своје активности. Једноставно речено, немамо никакву заједничку стратегију борбе. Та наша неорганизованост  јесте најјачи адут свих оних који се боре против нас и наших хришћанских начела.   

 И шта нам је чинити? САБРАТИ СЕ! Сабрати се Србски Светосвски Свенародни! А око кога би се Срби могли сабрати? Па око кога ако не око Светога Саве и његових светих наследника, као што се данас сабрасмо овде у Војловици око нашег Светог Владике Николаја Србског.

„Светосавска саборност“ – то је оно светло дело које нам остави свети Сава. „Саборност“, тј. уједињење свих појединаца, свих појединачних светосавских националних и патриотских организација, покрета, удружења и братстава. Уједињење у једну светосавску заједницу, уједињење које би довело до тога да се многи сада појединачни гласови удруже у један заједнички хук, који би се гласно и јасно чуо. „Саборност“ – да се уједињени и сабрани у једно боримо за оно за шта се сада залажемо појединачно. „Саборност“ као свеобухватна заједница не би била прост збир свих или многих братстава, организација, покрета или удружења, већ би била пуно више, била би један виши организам, не организација, него баш живи организам који би живео под благословом Божјим и дисао Духом светим. Одлика „Саборности“ би била заједничка мисао, осећај солидарности, правилна и братска подела дужности и права и поштовање највиших интереса отаџбине и народа.

 ''Србска Светосавска Свенародна Саборност'' била би оно ново/старо светло и светосавски путоказ будућих односа међу људима унутар србског народа, али и са другима.

 Срећа и успех „Саборности“  не би били у служењу и угађању појединцима, већ у служењу заједници, у чијој срећи би сви саставни делови, тј. сви чланови „Саборности“  пронашли сопствену срећу. 

 Заповести те и такве Саборности могу бити само Божје заповести и највећа снага „Саборности“ би била управо у потпуном испуњавању Божјих заповести. Сви чланови „Саборности“  треба себе да сматрају за прве слуге Господа Исуса Христа испред свога народа и зарад њега, те да кроз служење Господу Исусу Христу служе народу своме и отаџбини својој.

 Да нам успех и срећа заједнице буде испред наше личне среће и успеха и да само кроз срећу отаџбине и сваког православног Србина будемо и ми срећни.

 Циљеви те и такве Саборности били би:

 Духовни и морални препород србског народа

Остварење чврсте повезаности свих православних народа, превасходно Срба и Руса, али у Истини

 А ови циљеви се могу остварити само у оној мери у којој се и ми сами трудимо и жртвујемо за служење Господу Исусу Христу и ближњима и у којој таква жртва буде Богу угодна. Али у свему – нека буде воља Божја. 

 Дакле, сâмо успостављање и јачање „Саборности“ нису, нити икада смеју да постану циљ сам по себи, већ „Саборност“  треба и мора да буде само средство за што боље и усрдније служење Богу и, кроз служење Богу, служење ближњима и заједници.

 У складу са тим, вођење „Саборности“  не би припадало било ком човеку или групи људи, већ самоме Богу, Духу светом. Да ништа не бива без молитве и благослова.

 Начин деловања и најјаче оружје и најбољи начин за достизање циљева „Саборности“  јесте искрено покајање кроз молитву, пост, исповест и причешће, а све и само у складу са Светим предањем, Светим канонима и правилима наше Свете цркве. Поред приступања горе наведеним Светим тајнама и редовног учестовања на богослужењима у храмовима,  чланови „Саборности“ би упражњавали богомољачку праксу мољења по кућама и тако се повезивали у још чвршћу молитвену заједницу. Поред ових начина деловања, литије (крсни ход) би се упражњавале у свакој невољи и потреби.

 Сви остали начини деловања и заједничке активности треба да проистекну из историјски потврђене србске светосавске свенародне праксе, а то су:

 Милосрђе и организовање акција за помагање угроженим, сиромашним и лицима којима  је неопходна помоћ,

Издавање верско-моралних васпитних књига

Оснивање хришћанских библиотека и читаоница

Усмена проповед Речи Божије на сваком месту

Унапређивање сарадње Отаџбине и расејања

Организовање предавања о различитим темама из живота, али кроз призму  православља

Стварање одређених група за мисионарење

Ко Богу не служи, тај не може служити ни своме народу ни човечанству!

Свети Николај Србски

 Чланови „Саборности“  су људи искључиво православне вере који свој однос према свему и свакоме граде и остварују само и искључиво кроз свој однос према Господу и Богу Нашем Исусу Христу  и који на било који начин не одступају од начела и правила која је Србска православна црква наследила од наших Светих отаца.

 Да би на свим делима „Саборности“ почивао Божји благослов и да би сво чињење било Богом благословено, улога Духовног пастира је неопходна и незаоблиазна те је самим тиме од огромне важности за „Саборност“ .

 Духовни пастир „Саборности“ би требало да буде онај епископ Свете србске православне цркве који наслеђено Свето предање држи непромењено, који кроз послушност и следовање Светим васељенским саборима, Светим канонима и Светим оцима стоји у послушности самоме Богу, и који је несумњиво истакнут и одан борац за чистоту вере православне и одбрану Србске православне цркве, србског народа и наше отаџбине.  

 Садашње време свеопштег друштвеног и моралног посрнућа, као и негативна дешавања око глобалне економске кризе „Саборност“ треба да искористи да себе дефинише као ону духовну и моралну друштвену снагу која уз помоћ Божју може и треба да преузме вођење духовног препорода и моралног преображаја србског националног бића.

 Саборност треба да се представи својим искреним и часним светосавским деловањем, те да предводи обнову ''Светосавског национализама'' као једине здраве вредности и избора којем може и мора припадати сваки православни Србин. Светосавски национализам се може укинути само укидањем србске цркве, србске државе и нестанком последњег србског човека.

   У исто време, својим  светосавским и часним деловањем, Саборност  би требало да се доживи као предводник свих оних младих људи који су црквено активни, али су још увек слабо или никако друштвено активни. Ова група је велика, са великим потенцијалом, способним кадровима и великом енергијом и она још увек мирује по питању стварног активног светосавског националног и народног делања. Уједно, ''Светосавски национализам'' могао би бити  нови/стари србски „производ“, а за који би се почели везивати и млади људи који су до сада били обмањивани од стране разних невладиних организација. 

 Ми се морамо из висина спустити доле, спустити у народ. Висине су за свете, за оне које је Господ прославио, а ми нисмо свети.

 Желео бих овом приликом посебно да подвучем и нагласим следећу ствар која све нас који смо овде треба да учврсти на оном правом, средњем путу, оном путу који сви свети оци као једино спасавајући препоручују.

 Пратећи и слушајући ових дана комнентаре на рачун нашега Сабора, дало се приметити  да недобронамерни, гневљиви и злуради коментари и напади стижу и са десна и са лева. Са десна од такозваних и некаквих истинских хришћана или псевдозилота; да смо ми у, не дај Боже, јеретичкој цркви, а овде се само претварамо да истину говоримо. У исто време, стижу напади и коментари и са леве стране, од оних који су или сами учесници екуменистичких дешавања или су наклоњени свејереси, а који нас оптужују да смо ревнитељи  без разума или зилоти.

 И, на крају, гле занимљивости! Ови десни и ови леви се заједно окупише и удружише да би се окомили на нас, што нам само потврђује да је ово наше дело и ово наше саборовање на оном правом средњем путу, а сам Господ у Светом Јеванђељу каже: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Мт 5.11 .  

 Неколико конкретних предлога са овога нашег првог Сабора:

 Да почнемо од себе. Да би сво делање наше било на корист душама нашим и на спасење народа нашег, а све у славу Божју, морамо прво да почнемо од себе и да у себи угушимо  гордост, сујету и љутњу и да се ми покајемо.

 Тежећи Небеској Србији, морамо имати на уму два задатка која се паралелно морају вршити. Први је да својим активним православљем, а кад кажем активним, мислим на оно православно делање које је у складу са изреком да је „вера без дела мртва“, задржимо оне православне Србе који уистину познају шта је наша вера. И други, да братски и са љубављу приђемо оном делу нашег народа, како у отаџбини, тако и у расејању, који није православно-светосавски освешћен, који није упознат са православљем на начин Светога Саве, Светог Владике Николаја Србског и Преподобног оца Јустина Ћелијског.

 Ми треба да срцем и душом, кроз сталну молитву, иштемо милост од Бога и Царство небеско, а у исто време треба да рукама и ногама и целим својим  бићем копамо, да радимо на њиви Господњој да бисмо бар још једну душу, уз помоћ Божју, помоћ Пресвете Владичице наше Богородице и Светога Саве и свих светих, отели из чељусти оног вечног непријатеља Божјег и непријатеља рода људског, оног вечног мрзитеља Истине православне. Да нам то буде задатак и да до идућег нашег Сабора свако од нас покуша довести и цркви привести бар још по једнога члана.

 Да бисмо у томе делу успели, треба да будемо истински православци, истински светосавци, да међу нама имамо светосавску љубав, исту ону љубав коју нам остави наш драги свети Сава и свети владика Николај и сви премили и свети преци наши. Како каже Свето јеванђеље – гдје су два или три у моје име и ја сам ту. Па можемо мислити, драга браћо и сестре, у којој је мери данас наш Господ присутан овде, ако смо ми бар мало људски, бар мало србски, бар мало светосавски сабрани овде на овом светом месту у љубави братској, у љубави Христовој, онолико колико можемо дати од себе, али искрено, истински, нелицемерно. Па, бољи је милиграм Истине, него ли тоне и тоне полулажи и лажних уживања. 

 Вреднија је данас  једна  слободна светосавска реч,  него сва блага овога света.  Јачи, стаменитији и заувек непобедив је један Србин православац слободан у Христу. Јачи је он од сваке војске, сваког силе, сваке лажи.

Осећајући братску љубав и братске искрене  намера свих нас, ја сам био слободан да све горе отворено, искрено и слободно онако братски и србски изложим. Опростите мени грешном што сам оволико одужио и сваки коментар, предлог и идеја за наша будућа саборовања и нашу Србску Светосавску Свенародну Саборност су више него добродошли.

 Да завршим речима Светог Владике Николаја Србског: „Никад се не бој онога чега се Бог не боји. Свет нас плаши, истина храбри!“

 У љубави у Господу нашем Исусу Христу!