Др Гордана Живковић

Центар за хришћанске студије

Београд

Оригинални научни рад

                            (прилог мишљењу српског транзиционог друштва)

Сажетак:  На темељу детаљно проведене анализе бројних феномена „српске транзиционе политичке збиље“, аутор овог рада заступа тезу да је овде реч о једном дубоко патолошком друштву „осликаном“ разарањем аутентичних друштвених вредности, суновратом морала, недостатком етичких и естетских оријентира, „релативизацијом“ исконских и вечних истина, бујањем најнижих људских инстиката и страсти, те, довођењем у питање самих темеља човекове сигурности.

Указујући на чињеницу да у владајућим условима превласти политике у свим областима друштвеног живота долази до сужења домена самосталности појединца, разарања његовог интегритета, способности изрицања независног суда, критичког мишљења,субјектности и стваралаштва, „постварења“ и отуђења, аутор сматра да политика постаје данас све више област у којој се врши злоупотреба појма људских права њиховом ванправном и ванморалном употребом. Закључујући да смо данас сведоци стварања једног света који се фактички одриче владавине права и законитости, моралности, хуманости и солидарности, аутор се с правом пита: где се данас налазе прави одговори на историјски пресудно питање о извору свеколике човекове сигурности? Заступајући став да човеку на овом тлу – осликаном крахом идеолошких и политичких вредности, смисла и значења – значајне потенцијале може понудити православна философија живота, аутор тежиште своје расправе с правом ставља на исихазам као саму њену срж, која никако није само нека „мистика срца“, субјективна и индивидуалистичка; већ, управо исихастичко искуство јасно сведочи о комуникативном, дружевном и еклезиалном карактеру људског бића и његовог аутентичног психофизичког и духовног живота и мишљења.

Кључне речи: српско транзиционо друштво, друштвена патологија, православна философија, исихазам

У последње две и по деценије Србија се налази у скоро трагичној ситуацији „осликана“ грађанским ратом, избеглиштвом, миграцијама, сиромаштвом, бедом, криминалом, корупцијом, владавином силе и права јачег, оштром поделом на моћне и богате и сиромашне и обесправљене, белом кугом, сломом друштвених вредности, суновратом морала, одсуством ма каквих етичких и естетских путоказа и оријентира, бујањем најнижих инстиката и страсти, медиокритетства , речју, цветањем праве друштвене патологије; те, уједно, непостојањем друштвеног консензуса, националне кохезије и социјалне солидарности. У владајућим условима потпуне превласти политике у свим областима друштвеног живота - и то политике као синонима за неморалну активност, неодговорно[1], бахато, осионо, агресивно понашање, користољубље, себичност, похлепу, примитивизам , лаж и манипулацију – долази до сужења домена самосталности појединца, разарања његовог интегритета, способности изрицања независног суда, критичког мишљења,  трезвеног расуђивања, субјектности и стваралаштва ; а надасве, трошења морала, ослабљења идеје истине и правде.

Из тога није изузета чак ни већина српских интелектуалаца који нимало случајно дају предност управо оним идејама које им обезбеђују посао и приходе, увећавају њихову моћ и престиж, те, осигуравају добро место у држави као њиховом главном послодавцу, спонзору или донатору. Реч је о тзв умским радницима који се везују за групе ( домаће и иностране) у чијим рукама је новац, тачније, о намештеницима одређених политичких снага које желе у друштву остварити политичку хегемонију . Присетимо се само да је још пре више од пола века Фридрих фон Хајек био свестан огромне моћи интелектуалаца у формирању јавног мнења, упозоривши при томе да је тек пуко питање времена када ће погледи интелектуалаца постати владајућа снага политике.[2]  Сасвим разумљиво, овде се научна објективност своди на „партијност“, тј. неминовно прихватање владајућих политичких схватања и норми, што се на попришту данашње „транзиционе демократије“ артикулише кроз различите интелектуалне ставове појединаца – а у зависности од њихове конкретне идеолошке, прагматско-политичке, па и пуке интересне усмерености и опредељености. То другим речима значи да наш интелектуални свет није уопште хомоген, већ се унутар њега протежу многе „ борбене линије“ и разлике. Али, то истовремено значи и да увек постоји неки „случај“ који представља „изузетак“ у односу на „постојеће правило“ – јер, не може се никако порећи да су многи интелектуалци у нас упркос свему сачували свој „ raison d etre“, свој морални дигнитет, свој људски интегритет. На страну то што је „цена“ коју они, заузврат, данас морају „ плаћати“, више него превисока и све теже подношљива... Али, то и иначе постаје све извеснија „судбина“ човека на овом простору „ухваћеног“ у „матрицу“ света на који је својим одлукама и делањем (или: нечињењем) „сам себе осудио“, и из кога више не може искорачити. Треба одмах рећи да је управо очување људског интегритета – тј. недељивости и целокупности личности – sine qua non опстанка и опстојања човека као друштвеног и људског бића, па стога без интегритета нема а не може ни бити правог интелектуалца. А интегритет заправо означава: постојање и нужност очувања физичке и моралне целокупности и неповредивости човека као људског бића. Он се, дакле, првенствено односи на физичку и моралну сферу људске личности – наиме, отуда и јесу прокламована права на тзв. личну слободу, на живот и на заштиту човечјег интегритета, и то физичког ( habaeas corpus). Али, исто тако интегритет означава и нужност поштовања и очувања моралне целокупности и неповредивости човека као осетљивог, осећајног и мисаоног – моралног људског бића или карактер човека који поступа у складу са чувањем свог моралног интегритета. И управо морални интегритет чини основу читавог низа осталих личних, политичких и социјалних слобода и права човека.

Роналд Дворкин, тај добро познати заступник „интересне теорије права“, индивидуална права доводи у везу са одговарајућим моралним принципима, што заправо значи да право не треба да буде само питање правних правила, већ пре свега принципа. [3]. Сходно томе, садашње наглашено декларативно инсистирање на либералној демократији, без конституисане државе која успешно функционише (дакле: има своје име, територију, субјективитет) представља само празну реч, најобичнију идеолошку флоскулу. Такође, важно је истаћи да већина православних мислилаца сматра да све оно што садрже постојеће декларације о људским правима, чини тек полазне формулације. Јер, доследно их следећи ипак морамо улагати огроман додатни напор усмерен ка остваривању дубљих и суштинских човекових права која се не могу гарантовати било каквом декларацијом. Поред осталог, овде је реч о човековом праву да воли и буде вољен. То у ствари значи да за истинско уважавање људског достојанства није довољно пасивно признавање права  другога, него човеков дубоко активан и пожртвован однос саучествовања у проблемима и патњама других људи који се може реализовати само из љубави.Разумљиво, овакав допринос владавини људских права може пружити хришћанска црква само под условом да представља истинско средиште моралног и духовног надахнућа и образовања личности.Сходно свему томе, нећемо погрешити ако велимо да политика постаје данас све више домен у којем се врши злоупотреба појма људских права ( за која се ,иначе ,тако наглашено и изричито „залаже“) , и то баш њиховом ванправном и ванморалном употребом. Тачније, овде права постају једна врста врло моћног политичког и идеолошког оруђа, права „гвоздена песница“ реализовања неких у основи тоталитарних политичких пројеката и циљева,  стављајући се на располагање тоталитарној, а не демократској моћи. А како се без поштовања прокламованих људских права демократија не може ни замислити,  јасно је да се овде у ствари ради о поништењу саме суштине аутентичног смисла демократије; те демократски устројеног друштва, које карактерише једнакост као темељни принцип политичког поретка. Зато ми данас, овде, јесмо сведоци стварања једног света који се фактички одриче владавине права и законитости, разумности, хуманости,   моралности, просперитета и свеколиког цивилизацијског прогреса. А надасве истине, која се редукује тек на ниво пуке друштвене конвенције, подвргавајући се потпуној релативизацији и волунтаризму голе политичке воље. Разумљиво, тоталитарна власт је директно  усмерена против слободе избора, одлучивања, стварања и аутентичног живота човека и народа... И зато је њен прави лик баш надменост, агресивност, обезљуђеност, присила, тортура и застрашивање, које све више сведочимо.

Прави циљ оваквог тоталитарног рата речима – тих острашћених, агресивних, оптужујућих, пресуђујућих, претећих речи које су наумиле да нас увуку у вртлог обесмишљења свега, самообмане и обмане, губљења сваког критеријума, укидања границе између истине и лажи, добра и зла, правде и неправде – јесте да се данас побркају сва правила, да све постане међусобно изједначено, како бисмо „увидели“ узалудност било какве борбе за промену постојећег и стварања бољег. Наиме, великом делу наше нове политичке елите може се приписати управо схватање политичког морала као синонима за непридржавање општих моралних норми; па отуда, заправо, за неморалну активност у политици која се руководи принципима опортунитета, постизања успеха без икаквих моралних обзира при избору средстава. Томе у прилог говоре бројни примери драстичног пада политичке одговорности, агресивног, острашћеног понашања многих политичара који немају, чини се, никаквих дилема при „решавању“ односа циља и средстава у политичком деловању. С обзиром на добро познату чињеницу да управо политички морал означава онај скуп принципа на основу којих политички истомишљеници просуђују да ли је нека политичка акција или неки политички став „добар“ тј. исправан, то истовремено значи да је демократији својствена управо потреба сталног залагања за морално поступање у политици! А када се ово „пренесе“ на ниво политичког система који је демократски устројен, то неизбежно подразумева следеће принципе организације политичког живота заједнице – суверенитет народа или човека; владавину већине и право мањине да се изрази, док је политика скуп алтернатива; ограничење сваког политичког монопола и тиме постојање различитих а особито институционализованих облика овог ограничења; постојање заштићених слобода и права човека, посебно у политичкој а постепено и у социјалној сфери; обезбеђење друштва како од тираније већине или мањине, тако и од разних облика „акција“ односно завера, удара и насиља ма са чије стране долазиле.[4]

Речју, демократију као облик политичког система карактеришу управо они принципи чије поништавање све више сведочимо у збиљи наше „транзиционе политичке заједнице“! Јер, значајни заступници западноевропске „школе“ философије политике тврде да демократија претпоставља правду, слободу, ред, прогрес, разум, братство и животну заједницу појединаца и нација. Има политичких философа и социолога који мисле, чак, да је демократија „владавина на основу једнодушних одлука за које се зна да су добре и корисне за све“. Док су многи западни политиколози готово сагласни у погледу „примарног значења“ демократије, као „владавине лица која су слободно изабрана и одговорна онима над којима владају“. С правом се може казати , дакле, да демократија доспева данас у велику опасност.Тачније, у данашње „демократско доба“ слободи прети читав комплекс „елемената опасности“, који се међусобно оснажују и ојачавају. У овом тренутку поставља се у драматичном виду, иначе начелно питање о самим могућностима остварења људске слободе у демократским друштвима. Све гласнију „причу“ о демократији у нас, прати све дубља ћутња о слободи. Јер, прошло је изгледа време у коме су ишле „заједно под руку“ – слобода и демократија, а наглашени позиви на демократске вредности по неком чудном правилу воде управо мањку човекове личне слободе тј. његова слобода остаје у домену „дефинисања жељених избора“, док се у збиљи такви избори све више сужавају. То би ,можда, могло значити да ми сада идемо ка некаквом глобалном тоталитаризму маскираном у демократију; с обзиром да демократске институције само још формално остају на снази, а под њиховим сводом се збива све приметнији надолазак новог повесног лика деспотизма... И да ће, чак, у времену које долази, „по себи“ разумљиво поистовећење демократије и слободе бити радикално доведено у питање.

Јер, провођење наглашене политизације у условима недостатка развијених и стабилних друштвених и политичких институција, средстава и инструмената вршења политичке власти,“чврстих“ правила „политичке игре“, „механизама“ решавања постојећих конфликата друштвених интереса, те ефикасне друштвене контроле над политичком влашћу има за логичну последицу – волунтаризам, нерационалност, провођење процеса одлучивања „иза затворених врата“, далеко од очију јавности, преговорима и нагодбама између партијских лидера и „ужих руководстава“, али и конституисања разних ванинституционалних центара моћи. Приметна је, чак, све изразитија тежња ка ванинституционалним, „револуционарним“, средствима и методама у решавању нагомиланих политичких, социјалних, међуетничких и међунационалних проблема, с једне стране; а недопустивно губљење времена на разне унутарпартијске и међупартијске расправе и, чак, личне обрачуне појединих партијских лидера, док „кућа гори“, с друге стране! Томе непосредно погодује недовољна развијеност правног поретка[5] и правне државе у којој су осигуране формална законитост и правна једнакост грађана, доводећи нас полако у прави „ћорсокак“, у „мат позицију“, у „мртву тачку“ из које се све теже можемо покренути! Не треба посебно наглашавати да се без стварања низа комплексних, међузависних институција које треба брижљиво неговати и унапређивати не може родити и оплодити било каква демократија, истинска слобода за било којег појединца; уосталом, битна карактеристика политичког друштва и јесте управо у томе што се политички односи, по правилу, институционализују,[6] односно „примају“ одређене мање или више чврсте организационе и уставноправне форме. Свако „одступање“ и „ништење“ оваквог „правила“ води у аутократију, тиранију,тоталитаризам и анархију. Тако, рецимо, није ретко чути из уста неких наших политичких представника како је ради остваривања појединих „ приоритетних“ политичких задатака и „виших циљева“ дозвољена употреба свих средстава; док су „моралисање“ и позиви на истину и правду „превазиђене“ и „неполитичке“ вредности које је „прегазило време“.

Интересантно је, међутим, да огромна већина српског бирачког тела из неког разлога добровољно прихвата „поданичку позицију“[7], позицију пасивног, незаинтересованог, апатичног става ( заснованог на неверовању да се било шта више овде може променити или страху од губитка и оног мизерног што имају) према виталним питањима властите егзистенције, те безрезервног прихватања лидерског вођства. Последице тога су више него озбиљне, с обзиром да је за појам политичких права од фундаменталног значаја управо њихова „активистичка страна“ и „везаност“ за човекову тежњу да утиче на своју околину; а, особито, на државну организацију, како би је „ освајао“, мењао и „владао“ њоме у процесу тражења своје слободе. Јасно је да се подаником у политици најлакше влада, с обзиром да је реч о човеку – делу апстрактне масе, која разара сваку индивидуалност и идентитет. А како маса по правилу постаје све више лишена духа , има тенденцију да не толерише самосталност и хоће да униформише људе дисциплинујући их у „послушне мраве“, ( нису ли сви профани, медиокритетски, примитивни медијски садржаји....промовисање ријалитија као најгнуснијег вида манипулације и зомбирања, менталног и духовног експеримента над људским субјективитетом и идентитетом, срачунати управо на разарање и постварење интегритета човека, његово претварање у робу која има своју тржишну цену...?), то је потпуно јасно да човека припадника овакве овакве „људске гомиле“ уопште и није потребно уверавати да ће му бити боље, довољно је само рећи како му неће бити горе. Само да нам не буде горе, чувени је „ мото“ оних који се плаше промене мада су изгубили све, типичан „опис“ стања свести оног дела наше јавности која до сада упорно одолева искушењу времена. Шта би још требало овде да се догоди како би се човек присетио да је само он власник сопственог живота и да се за своју властитост мора борити!'? Хоће ли се и надаље „пред нашим очима“ наставити са „програмираним“ искључењем  тзв. маса из процеса одлучивања, изопштавањем из институција у којима се доносе највиталније политичке одлуке, „креира“ судбина појединца, народа и друштвене заједнице...? Извесно је да овде влада још увек „психологија масе“, која све више потискује појединца као личност, а такав појединац сукобљавајући се са безизлазом често пада у очајање и апатију...Тиме се, делом, мислим може објаснити и постојећи феномен тзв. несигурног плурализма, артикулисан кроз исцрпљеност политичке партиципације у чину гласања, осамостаљеност, саможивост и корумпираност политичких елита, те, неукорењеност и крхкост демократских тековина.[8] У таквим условима мало шта је још остало од демократије у њеном изворном смислу: основни разлог демократског поретка јесте – стабилна држава, самосвестан нардо, слободан појединац и праведна и морална друштвена заједница. Јер, демократија није довољна сама себи и важна само за себе; већ, конкретном човеку у заједници с другима.

У том смислу, ми се засигурно сада налазимо на трагу „разрешења“ иначе одувек присутне цивилизацијске „дилеме“ – владавина или крај слободе?[9] Да ли је у праву Френсис Фукујама који објављује „крај повести“, сматрајући да је управо либерална демократија „стекла монополски статус“ коначно пронађеног вида политичког организовања и начина живота, прихватљивог за све државе, чијим досезањем је означен сам крај историје? [10] Бројне су чињенице које јасно сведоче сасвим супротно: оваква идеологизирана и инструментализована објава краја у потпуности превиђа да се главни идеолошки рат збива данас баш између либерализма и демократије. Сходно томе, многи угледни интелектуалци од интегритета отворено упозоравају да овако жестоки рат против демократије воде данас управо људи који се јавно декларишу као либерали, имајући веома велику политичку и метаполитичку моћ на националном, интернационалном и транснационалном нивоу. Тачније речено, либерализам хоће што хитније да се ослободи „баласта демократије“, да изађе из „ те изнуђене друштвено-историјске симбиозе, која је за либерализам крајње неприродна.[11]

Какав ће овде бити одговор? Каквом путу ћемо се приволети? Може ли оваква пресудна историјска одлука са несагледивим егзистенцијалним последицама проћи без наших великих емоционалних потреса, без катастрофалних личних и колективних страхова и патњи? На који начин се може преживети овакво све извесније губљење слободе, тог ненадоместивог и суштинског дела човековог аутентичног бића, а да се при томе не заврши у неаутентичном постојању? Чиме данас човек може потиснути тегобну егзистенцијалну стрепњу, уздићи се из страха у који је запао драматичном кризом?  Може ли се то учинити – побуном пркоса, очајањем нихилизма, беспомоћношћу оних чија се очекивања нису испунила, заваравајућим трагањем које презире  коначно заустављање и одолева привлачностима хармоније...[12] На ово питање није могуће дати сигуран одговор. Но, једно је ипак сигурно: да би могао одговорити захтевима кризе – која је не само простор разарања „постојећег“, већ и стварања „новог“ – човек се мора данас, изнова, суочити с темељним питањима о смислу и вредности његовог живота и постојања. Једино проналажењем одговора на питање – за какву садашњост желим да живим, он се може даанс супротставити страху покренутом кризом, и поставити се изнад њега. Јер, „сагледати ситуацију је почетак овладавања њоме; уочити је – то је већ воља која се бори за бивство.[13]

Јасно, постојећи феномен „политике која гута друштво“, а при томе никоме није стварно одговорна, само убрзано отвара пут стварању својеврсне друштвене патологије! Јер, уколико се подлегне оваквом снажном искушењу некажњеног кршења моралних норми, зарад личне користи, може се лако склизнути у чињење зла, које онда, по некој својој унутарњој „логици“, постаје преовлађујући феномен са несагледивим трагичним последицама. У прилог томе говори нагли пораст стопе криминала, убистава, самоубистава, наркоманије, проституције, блуда, душевних болести, насиља у породици ... Наравно, с увећавањем претњи које угрожавају наш нормалан живот, однос према злу постаје само актуелнији. Јер, зло црпи своју снагу управо из наше немоћи да му се одупремо. Таква немоћ је изражена у препуштању политичком и социјалном негативитету у коме се баналност зла исказује одсуством воље да учинимо добро.[14] Стога, није нимало чудно што се због свега овога „троше“ и последње резерве позитивне енергије заједништва, солидарности, стваралаштва и људскости... Уместо разумевања, емпатије, самилости, узајамне помоћи и подршке, отуђење међу људима достигло је данас неслућене, невероватне размере; а отуђујући се једни од других људи се заправо удаљују и од саме суштине свога постојања![15] Тежња ка људским вредностима и идеалима у које су многи веровали, а који би се усталили у једном хуманом друштву, разобличава наша морбидна свакидашњица.Ти визионарски циљеви су толико далеко, да се појединац мора запитати, како је човечанство после хиљада година цивилизацијског развоја, нарочито сада у ери глобализације и научнотехнолошког напретка, дошло до стања безнађа, безизлазног „ропства“, отуђења човека од човека ( психолошки, отуђење је осећање одвојености, усамљености или бивања странцем....) .[16] С правом вели архимандрит и добро знани богослов Рафаил Карелин да данашња цивилизација „ раздваја људе, одваја их једне од других и зато велики градови постају не само мравињаци од стакла и бетона, него и права правцата пустиња за дух. Човек се одваја од других људи не растојањем, већ одсуством унутрашњег контакта, њему више нису потребни живи људи – далеко је згодније и лакше општити с машином. Човек покушава да стави у машину програм колективног ума, али заправо машина му преноси своја својства, смешта у њега свој компјутерски систем. Човек техничке цивилизације је програмиран као машина. Он је претворен у биолошки апарат потчињен суровом режиму стандарда, а као алтернатива том стандарду он може да стави насупрот само једно – своје властите неурозе. Овде се суочавамо са чудном појавом: безумље као побуна против машине. Патологија у уметности, патологија у свим областима личног живота. Ту машина не само што побеђује човека, него га и убија, уништава га“.[17]

Заправо,  цео поредак савременог живота усмерен је управо ка развоју анималне (приземне) природе и механицизма у човеку. [18] Са сигурношћу се може потврдити, да управо  „отуђеност  човека од човека“, напослетку и јесте један од водећих разлога што људи чине разна злодела о којима свакодневно морамо слушати. Зашто људи чине зло и другима наносе бол? Зашто на овом степену развоја друштва злодела која чине људи добијају на масовности, попримајући нове димензије, све израженије суровости и бруталности? [19]Данас, више него икада раније остварује се познати Хобсов став да је човек човеку постао вук! Многи угледни и озбиљни филозофи и социолози склони су да кажу, да савремено отуђење човека од човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Злодела која људи чине једни према другима, уништавајући и природу као животворну целину, управо јесу продукт отуђења.[20]  У оваквим околностима човеков „дијалог“ са живим бићима и стварима бива сведен на однос „поседовања и господарења“[21], што у ствари подразумева кристализацију његова бића у свет који Габриел Марсел правоверно означује као „свет имања“. Такав се свет, по много чему, битно супротставља „свету битка“. Осврћући се на ово, Емануел Муние луцидно примећује како „свет имања“ – тај, истовремено, свет похлепе и моћи – по једној својој унутарњој дијалектици реализује неку врсту потајног обртања односа господарења, којим поседована ствари сасвим неприметно стежу поседнике у тајно ропство, чинећи их при томе сличним својој природи.[22] Дакле, сличним самој природи ствари! Отуда, човек – вођен оваквом својом неутољивом глађу за стицањем „спољашњих простора“ – неумитно наружује и скрнави своју властиту „унутрашњост“ постварујући је, што се драматично испољава и у односима међу појединцима и читавим заједницама. Зато и није нимало чудно, што смо сада сведоци поништавања саме идеје човека „пројављеног“ бројним знацима који указују на могућност поновног победничког избијања неоварварства! Јер, нема никакве сумње да оптицајно опредмећивање човека посредством џелата  великих логора за уништење, научна усвршеност мучења, насилнички однос према људском животу, оснажују свест о томе како су већ увелико прекорачене границе људскости (искуство грађанског рата на територији бивше Југославије, трговина људским органима на Косову, зверства и морбидно усмрћење „непријатеља“, логори за цивилно становништво...).

Због свега тога, човекова вера у сопствене могућности пролази кроз веома болна искушења и мало шта је још остало од нововековног позива на једну истински одважну одлучност човека да властити живот коначно узме у своје руке! Данашње време, тако, у потпуности потврђује познати став Николаја Берђајева да се човек не може ослободити само у име слободе, у име напретка, у име еманципације.  У име чега то уопште (тачније: за шта) „европоцентризам“ ( и коначно: либерализам) ослобађа човека? Од чега га еманципује? Европоцентристички дух данас на ово питање не зна, или можда само не жели да зна одговор. Отуда, овдашње упорно и декларативно позивање на слободу и интегритет човекове личности, те његово право да реализује  своју слободу, није ништа друго до пука реч испражњена од правог смисла и значења. У овако страшном времену свеугрожавајућег бесмисла – насталог и драстичним поништењем свега што је праведно, истинито, морално, врлинско и свето – нестају и најкрхкији  оријентири и путокази који би нас могли извести из згуснуте тмине друштвеног и политичког лавиринта у коме предуго већ безнадно пребивамо. Јер, у вртлогу кризе која бесни све јаче руше се аутентичне друштвене вредности, ниште се основна правила цивилизованог друштвеног живота, релативизују се исконске и вечне истине, те, доводе у питање сами темељи човекове сигурности.[23] Стога, постаје надасве актуелно управо следеће питање: где се налазе данас прави одговори на историјски пресудно питање о извору свеколике човекове сигурности! То је и разумљиво, с обзиром на чињеницу да је данашња криза , као што смо показали, пре свега последица кризе међуљудске комуникације и губљења поверења у другог. Наиме, нико више никоме ништа не верује, а речи не значе ништа, губећи свој прави смисао у друштвеној комуникацији. Отуда ова и постаје све више формална, испразна, привидна и у основи јалова. С друге стране, опет, овако изговорене речи нас само још додатно притискају и поробљавају, увачећи нас постепено и неосетно у скривени мрак површности, медиокритетства и профанизације свега и свачега, у страховито опасну и погубну равнодушност према свему и свачему, што заправо води ка неумитном замирању душе и истинском човековом усмрћењу.[24] Не треба нам никакав бољи „пример“ за то од превлађујуће тужне и отужне „српске медијске слике“, која ( да ли случајно...?) систематски и континуирано промовише управо овакве „културне“ и „духовне“ садржаје, настојећи да „најкраћим и најлакшим могућим путем“ (емисијама типа „Фарма“, „Парови“, „Задруга“, „Магазин ин“ „Гранд шоу“.....)  привикне Србе забораву свега онога што их „држи“ у историјском памћењу и идентитету, да их анестезира и припреми за својеврсну лоботомију, за омамљујуће стање нирване и то онда када губе део своје вековне државне територије, када не знају где се налазе границе њихове отаџбине, када знају да ни на који начин не могу да утичу на своје животе. Када су свесни ( или многи то можда и нису?) да како сада ствари стоје не могу ни замислити будућност која би била истовремено доступна и пожељна, будућност чије би се наступање могло очекивати са убедљивим разлозима, а да се она са истим таквим разлозима може сматрати, у више, ако не и у свим, погледима бољом од садашњице...

А што се тиче оне неупоредиво „боље“ и „загарантоване“ будућности која нам следује и припада уколико испунимо све услове које Европа тражи од нас, будућности за коју се тврди у оптимистичким предизборним, али и постизборним тирадама неких наших политичких првака да представља сигуран домен реализације наших аутентичних потреба и жеља, њу можемо без икаквих предрасуда велим делом означити – као нескривено уточиште још једне у низу повесно итекако осведочених Утопија. Присетимо се само последњег таквог великог идеолошког обећања Србима оличеног у комунистичкој идеји и соцреалистичкој пракси, те његовог исхода: стравични грађански рат и распад социјалистичке Југославије демонстрирали су недвосмислено како идеологијом створена гордост и осионост „човека- гоподара“ способног да уреди „свет извесности“ према својој вољи као складан и социјално праведан, бива у само једном трену смењена осећањем дубоке немоћи покренутим спознајом да је стварно „прикован“ за ток ствари чије усмеравање је сматрао могућим! Међутим, освештењем спознаје да је дуго обећавано „Царство слободе“ – као онај, коначно пронађени облик друштвености у коме се остварују његове истинске потребе и започиње права историја – уистину безвредно, расплињује се и сам „извор“ човекове мотивисаности да у име те будућности оправдава (без) смисао садашњости и заборав прошлости. А у одсуству такве мотивације, човек деценијски поданик социјалистичке идеологије чија је правила добровољно или присилом следио – сасвим разложно окреће леђа целом брижно грађеном и идеолошком систему и своду идеја дигнутим над њим. Хоће ли сада уједињена Европа за Србе, изнова, оживети овакав један „идеолошки експеримент“, или пак бити уистину најоптималнији могући вид њихове политичке и друштвене заједнице, показаће време. То великим делом зависи и од нас самих, од снаге да коначно изађимо из вишедеценијског идеолошког лавиринта и слободном вољом и огромним личним и колективним трудом конституишемо развијену демократску заједницу, што подразумева стабилне демократске институције, поштовање изборне воље грађана, респектовање прописаних и усвојених политичких правила...У супротном, остаћемо и надаље заробљеници једне „нове“ идеолошке приче“ која нема много везе са аутентичном европском демократијом и њеним конститутивним вредностима.

И можда баш зато што је ово „преломно“ време у коме Србе што боље треба припремити за „унапред договорену“ ( какву?) будућност, сведочимо богати идеолошки, политички и „духовни“ арсенал усмерен ка стварању „вртлога постојања“ одржаваног нашим узајамним обмањивањем и самообмањивањем, преварама и лажимав, тајењем свега онога што се овде збива....? Тако све овде постаје измешано, побркано и међу собом изједначено – истина се проглашава за лаж, лажи се подарује лице истине, добро се не разликује од зла, док се маскирано зло устоличује као врховни промотер праведности на трон „реалног“ и „једино могућег света“. То свакако има за последицу конституисање „света живота“ пониклог из дубине наше властите несигурности, из кога више уопште не можемо искорачити, постајући тек његови заробљеници чије је највеће искушење – управо напад несигурности и страха који се систематично враћа. Не треба ни рећи да управо оваква човекова „духовна обневиделост“ и неспособност да спозна ( и осети) разлику између добра и зла, у ствари одузима  сам смисао његовом животу, водећи га данас незаустављиво у „нигднину“ нихилизма...

Трудећи се да избегне ужасне последице своје потпуно поуздане смрти душе, у коју улази због недостатка било каквог смисла сопственог живота и постојања, такав „рационалан“ и „модеран“ човек с попришта српске транзиционе кризе, по правилу покушава да користи различите интелектуалне смицалице, како би убедио себе да се значење може обновити и повратити и мимо традиционалног наслеђа људског рода упркос разарању које секуларистичко и обезбожено време собом доноси. Међутим, човек нипошто није само „рационална егзистенција“, већ заправо боголика личност, па стога његов прави центар чини оно психофизичко и духовно језгро које се библијским језиком назива „срце“! Јер, баш у срцу сабирају се и логос и ум, и воља, и љубав, и благодат, и друге способности и дарови боголиког бића људског.[25] Зато дубоко верујемо да управо данас, ма колико то некоме чудно зазвучало, човеку на овом тлу – осликаном крахом идеолошких и политичких вредности, смисла и значења – може понудити значајне потенцијале управо православна философија живота! Јер, исихазам као сама њена срж никако није само нека „мистика срца“, субјективна и индивидуалистичка, већ управо исихастичко искуство сведочи о комуникативном, дружевном, еклезиалном карактеру људског бића и његовог аутентичног психофизичког и духовног живота и мишљења.Отуда, баш исихастичка антропологија – која није ни антропоцентрична ни теоцентрична, већ христоцентрична тј. богочовекоцентрична – има веома велике могућности, можда баш зато што није рационалистичка, већ дубоко мистична философија. То, међутим, никако не значи да је људска мисао у исихазму подцењена или одбачена, већ само да је благодатно хришћанско искуство несводиво на ограничавајуће рационалне и интелектуалне људске категорије.

Враћање изгубљеном смислу

У овим данима, призива нас све јаче из дубоког заборава једна реч. Исихазам! Сложена монашко-манастирска духовност која осликава јасно препознатљив лик византијске цивилизације и чини чак саму срж православља, остављајући неизбрисиве трагове у богословљу, али и друштвеној збиљи словенских земаља... У ужем смислу, исихазам је назив за религиозно-духовни и богословско-философски покрет на православном Истоку у XIV веку, нарочито у Светој Гори и на Балкану, па дакле и код Срба у то време. Преко Србије, овај духовни покрет се шири у Влашку, Молдавију и Јужну Русију, да би се у XVIII веку (преко Пајсија Величковског) опет вратио на Свету Гору (познати светогорски покрет тзв. „кољивара“), а у XIX и почетком XX века доживео свој нови процват у руском „старчеству“ ( Серафим Саровски, Оптина пустиња, Јован Кронштатски). У наше пак време он поново доживљава процват на Атонској Гори, а теоријски га све више излажу и разрађују православни неопатристички богослови. Поставља се питање: зашто ову духовност ослобађати данас наталожене прашине  давнашњег заборава? Шта нас то покреће на овакав „силазак низ време“[26] и сусрет с древним византијско-православним светом? Предосећање да неком чудесном тајном оно аутентично византијско цивилизацијско биће никада није престало „ткати“ свој скривени живот у нама? Присећање да управо исихазам као посебни животни став и поглед на свет врши снажан утицај на све слојеве православног народног живота и културе, постајући на неки начин „моменат“ формирања личног и народног идентитета? Знамо , исихазам је у XIV веку пројавио чињеницу да су православна Византија и Словени живели и кретали се неким другим, самосвојним путевима – како у духовном животу тако и у теологији и философији – у односу на хришћански Запад! Хоће ли онда ово давно згасло византијско светло[27] моћи опет запламсати у насталом часу пресудне, драматичне кризе и разора читаве западноевропске човекоцентричне цивилизације? Ово питање остаје, за сада, без поузданог одговора.

Ипак, сигурно је да се овако далекој прошлости не окрећемо тек ради прошлости саме. Уз њену помоћ желели бисмо, пре свега, да расветлимо нашу садашњост, одгонетајући сложене знаке времена у коме живимо. И изнад свега, хтели бисмо боље разумети нас саме у свим „димензијама“: срцу и уму, свести и подсвести, друштву и историји, стваралаштву и култури... Наиме, ми – како с правом вели Колаковски – покушавајући да „дефинишемо“ своју цивилизацију заправо покушавамо да „дефинишемо“ себе саме, да прозремо у јединствени колективни Его који нам је неопходан и чије би непостајање било исто тако тешко замислити као и непостојање себе самог.[28] Стога, говор о исихазму данас није смислен једино из хоризонта повести идеја, већ нарочито из видокруга садашње човекове ситуације! Јер, како је човек и дух то је његова стварна ситуација – духовна ситуација. А највећа опасност која нам прети јесте да управо човеков дух буде разорен у основи, што је лако могуће с обзиром да он малаксава када више не води истински живот. Не треба, изнова, наглашавати да ми овде водимо „патворен“ живот, говор нам се свео на јалово и неодговорно брбљање, лично и јавно на приватно-јавни публицитет, а садржај на форму... Непорециво је да човек, на рушевинама света из кога је изгледа нестала и последња искра умности и смисла, све више постаје свестан (упркос свим идеолошким и политичким манипулацијама и „техникама“ зомбирања и усмрћења његовог духа и самосвести...) да данас присуствује можда чак оном последњем – критичном тренутку у којем је доведена у питања сама егзистенција нашег облика друштва, културе и вредности. Такав тренутак неизбежно захтева доношење пресудне одлуке – одлуке о животу човека, народа и заједнице после које ће историја у будућности изгледати вероватно сасвим другачије. И управо ту се, мислимо, налази могућа спона између данашњег човека и исихазма, који у себи носи практичан подстицај ка пунијем остваривању индивидуалности и надилажењу постојеће стварности! Јер, исихазам –  као духовно-подвижнички и философско-теолошки став хришћанског виђења, познања и доживљаја Бога, света и чоевка – не само да не одриче свет, човека, мисао, философију и културу, већ их на сасвим нов начин афирмише и пружа стамен темељ за њихово аутентично поимање у контексту „богочовечанске“ заједнице с Богом.

У потрази за преко потребним смислом човек се, заправо, неизбежно суочава с питањем: Постоји ли Бог? А уколико заиста постоји, је ли Он личност или је безличан? Да ли је Он Бог философа или Бог Библије? За исихасте[29], међутим, овде никакве недоумице нема. Бог свакако постоји, а постојање без Бога представља потпуну бесмислицу и илузију! И не само да Бог постоји, него је Бога могуће и доживети! Овакав став извире из саме основе православног (апофатичког) богословља, где се успоставља разлика између божје суштине и божјих енергија (дејстава). Наиме: Бог је по својој суштини недостижан и неприступан људском разуму, а људски језик није у стању да изрази божанске особине. У исто време, опет, Бог је и човек, доступан по својим енергијама и дејствима: заправо, по својим вечним божанским силама и енергијама. Он је – Живот нашег живота, Мудрост наше мудрости, Нада наше наде, Истина наше истине, Светлост наше светлости, Срце нашег срца; преко њих, значи, Он јесте Творац света, Промислитељ  његов и Животворац. Да све то није заиста тако, како би се иначе уопште и могал образложити могућност човековог „обожења“ – тај дубински преображај његовог целовитог бућа ( душе, духа, тела) којим се надилази расцепљеност и сукобљеност постојећих људских потенцијала и успостављања међу њима склад, да би се ослободили скривени потенцијали и изнедрило ново и облагорођено биће?

Међутим, само познање Бога спојено је са личним општењем које се манифестује као узајамни однос; а то је, у ствари, однос човека са Богом и другим људима у Цркви. Наиме, према  новозаветној ( јеванђељској) истини вера првенствено и јесте „ успостављање односа и општења са Богом Живим и Истинитим“, док њену фундаменталну димензију представља управо збивање које се догађа приликом таквог општења. А њену праву сврху чини – темељни преображај и препород човековог бића, којим он започиње нови живот „ по Христу“ и „ у Христу“. Отуда се за означавање православно-исихастичког појма вере и користе термини превасходно онтолошког значења: „заједница“, „темељ“, „Живот“, „ипостас“, и др.[30] Такви изрази директно указују на недељивост целосног доживљаја вере, тј. нераздвојност заједнице и опшетња живота и познања између човека као „субјекта“ вере и Бога као њеног „објекта“. Такав преображај се одвија „благодатном обновом ума“ која обухвата целокупну човекову личност, тј. све његове умне, интелектуалне и логосне снаге. Њиме, заправо, човек доживљава рехабилитацију свог аутентичног бића и „боголиких способности“, оспособљавајући се тако за начин живота складан његовој правој природи „ боголиког бића“, као у основи слободног, креативног и друштвеног. То, у ствари, значи да се овде лично спасење стиче унутатрњим благодатним деловањем задобијеним слободном и добровољном човековим одлуком да прихвати понуђени божји дар сарадњом, али и личним подвигом. Другим речима, лично спасење као „човеково обожење“ неизоставно потребује његово огромно лично ангажовање и труд, његово непрекидно усавршавање и живот подвижништва.

У исихазму се то постиже специфичном исисхастичком методом контролисања садржаја постојања човека – тј. телесне условљености, садржине свести и подсвести, иторијске и социјалне детерминисаности. Ова метода представља пут и средство „силажења у исихију“, којом се човек „обожује“ и стиче слободу личним чином. Дакле, исихији се у православних подвижника придаје много дубљи смисао и значење него што то подразумева њено конвенционално схватање.[31] Јер, она није просто спокојство, мировање, одмор и пасивност човека, већ стање дубоке унутарње тишине, будност и ослушкивање гласа Божјег, који никада не престаје говорити  у најскровитијој дубини људског бића. За овако нешто неопходно је, међутим, битијно сабирање целокупног човековог бића у сам свој „центар“ ( срце), а преко њега у Богу и Богом као јединим извором истинског мира! То, заправо, значи да човеково општење с Богом није само „инетлектуални чин“, што је и природно с обзиром да је он као „боголико биће“ нешто много више од пуке „ рационалне егзистенције“. Треба одмах рећи да у оваквом ставу да је Бога могуће доживети – још од чувеног исихастичког спора између Григорија Синаита и Варлаама Калабријског – лежи једна од битних основа дистинкције између источног православља и западне цркве и њеног рационализма, који Божју опстојност настоји доказати аргументима логичке и философске нарави. То , међутим, не значи да је људска мисао у исихазму потцењена или одбачена, већ само да је благодатно хришћанско искуство несводиво на ограничавајуће рационалне и људске категорије.

Другим речима, овде се људска мисао проширује и духовно обнавља, благодатно преображава, и допуњује „умом Христовим“ [32], отварајући се тако за нову гносеолошку реалност – за љубав „која превазилази свако знање“[33]. Наиме, исихастичка гносеологија почива на истини Божанског Откровења о апофатичности и катафатичности саме Тајне Бога Живога, која је у патристичкој мисли, од великих Кападокијаца па до Григорија Паламе, изражавана богословским сведочењем о истовременој непознатљивости Бога по суштини и о његовој реалној познатљивости по енергијама и суштинско личним пројавама и деловањима у свету и историји. То значи да је Божје Биће људском уму по својој природи „онострано“, недоступно, трансцедентно, али је истовремено по Божјем јављању, присуству, комуницирању са нама ( у Христу и Духу Светом) Бог иманентни, присутни и животодавни.[34] Које су, заправо, аутентичне философске вредности и духовне перспективе исихазма? За разлику од западне философије, која доживљава човека као биће ситуирано унутар „граница“ простора и времена ( дакле и историје) и отуда принуђено да се прилагођава владајућим околностима уколико не жели да заврши у неауетнтичном постојању, у исихазму „руководећи императив“ људског живота чини управо надилажење и укидање такве условљености! Другим речима, основно начело исихастичког начела живота и пута спасења гласи: бити, па тек онда делати! Уместо да човек мења свет, истинска потреба је да промени себе самога! Јасно, управо у томе лежи значајна разлика између исихазма и западног мишљења и начина живота. Сходно овоме, модернистичкој крилатици „друштвена револуција“ (као директног интервенисања у „свет постварења“), исихазам може с правом супротставити свој позив на „моралну револуцију“, којом се све поставља и „решава“ унутар самога човека.Утолико пре, изгледа да исихастичака философија може делом живети и данас! Она то може на првом месту зато што питање  о смислу, истини, разлогу и начелу свега има непролазну вредност и стални актуалитет, а свака изворна философија, као мисао искона, временом не може застарети.

Наиме, савремени човек уморан и обесхрабрен, опхрван безбројним проблемима које не може решити, мучен осећањем беспомоћности, безнађа и душевне тескобе, постварен и отуђен, у сталној потрази и чежњи за спокојством и починком, исцељење своје душе тражи углавном у разних психотерапеута  ( али, и „биоенергетичара“, надрилекара, екстрасенса, белих и црних магова, окултиста...). Мислим да се управо овде данас отвара велики простор за богате потенцијале православља (исихазма),  као аутентичне терапијске и исцелитељске науке![35] Јер, свако средство које она користи, те њен суштински циљ, подразумева управо човеково исцељење и његово привођење Богу као извору живота. Да бисмо ступили у заједницу с Богом и достигли блажено стање обожења, ми најпре морамо бити исцељени. Зато је поред свих других тумачења, православље превасходно терапијска , исцелитељска наука и поступак, који се јасно разликује од других психијатријских метода,  јер је богочовекоцентрично а не антропоцентрично. Осим тога оно не извршава своје дело уз помоћ људских метода, него уз помоћ и дејство божанске благодати или, у суштини, кроз сарадњу људске и божанске воље. Читаво Јеванђеље садржи детаљна „правила за исцељење“. Оно што се налази у Светом Писму је заповест Божја и они који трагају за својим спасењем морају је одржати. Другим речима, подвижништво је од суштинског значаја за оздрављење и васкрсавање душе.[36] И не само то! У исихазму – који јасно сведочи о комуникативном и дружевном карактеру људског бића и његовог истинског психофизичког и духовног живота – с правом се може говорити о правом „саборном животу“ и „саборном мишљењу“, што опет не подразумева укидање личности и непоновљивог карактера живота и мишљења сваког човека. А зна се да личност у католичанском преображају задобија, заправо, евидентну снагу да изрази живот – свест целине и управо у томе се и обелодањује једно од битних својстава човека као друштвеног бића и бића заједнице. Да ли уопште треба посебно указивати на чињеницу колико је управо заштита слободе човекове личности, као у основи боголике – дакле, слободне и стваралачке – преко потребно данас? Треба ли уопште посебно скретати пажњу колико је управо данас у дубоко подељеном и супротстављеном српском друштву, преко потребно развијати и унапређивати дух истинског заједништва?

Стога, управо исихастичка антропологија – која није ни антропоцентрична ни теоцентрична, већ христоцентрична тј. богочовекоцентрична – има веома велике могућности, можда баш зато што није рационалистичка, већ дубоко мистична философија. Преам мишљењу савременог православног мислиоца др Христоса Јанараса, православна филосфија живота добија управо даанс, и у временима која долазе, наглашене изгледе и због евидентног одступања западног хришћанства од црквеног искуства ранохришћанских заједница и његове све упадљивије „ религизације“.  Јер, како он каже такво религијско отуђење црквеног разумевања постојања и истине је у толикој мери „изврнуло“ јеванђељске претпоставке поимања људског живота, да је чак „произвело“ другачију цивилизацију; таква цивилизација истрајава до данашњих дана, поседујући и сада димензије опште превласти. Опомињући да је хришћанство ушло у историју као „објава“ новог начина постојања – који мкаракетрише првенство Цркве као тела где се живот и постојање посредују – Јанарас закључује, како се неспорном променом у таквом начину постојања и збило трансформисање хришћанства у идеологију и религију индивидуалистичког усмерења.[37] Треба одмах рећи да таква опасност вреба данас и Православну цркву у оној мери у којој се она „посветовљује“, „секуларизује“, и удаљује од животворног извоар своје истинске духовности. А то значи, уколико се православље буде схватало као „етикета“, „систем одређених правила и образаца понашања“, морал, етика, естетика, коју верник треба следити, а не супротно томе – као само битисање, постојање, живот човека у Цркви као јединственој и непоновљивој заједници... И баш и из тог разлога, ма колико то изгледало парадоксално на први поглед, сматрамо, изгледи за обнову и развој аутентичних вредности исихазма управо данас и јесу неоспорни! Само личним подвигом у заједници с другим људима, укриљен у Тело цркве, Њеним благодатним енергијама храњен и керпљен, православни верник може доспети до извора вечног и неисцрпног смисла свога живота и постојања..  Такав смисао је данас лек за нашу обесмишљену рационалну егзистенцију, пут из мрачног лавиринат очаја, унинија, равнодушности и бесловесности у које смо ухваћени омраченим амбијентом патолошког друштва у коме сада живимо.

.     

Литература

-Атанасије, Јеромонах: Пролегомена за исихастичку гносеологију, у Духовност православља, Храст, 1990.

-Бјелајац Ђ, Жељко: Алијенација човека у ери научнотехнолошког развоја и глобализације као узрок пораста и разноликости организованог криминала, у Култура полиса, Година XI, број 25, за 2014, Култура –Полис Нови Сад, Институт за европске студије, Београд

-Јанарас, Христос:Православље и Запад, у Хришћанство и европске интеграције,  Хришћански културни центар, Фондација Конрад Аденауер, Београд, 2003

-Јовановић, Бојан: Српска Византија, Београд, 1993

-Јовановић, Бојан: Култ слободе или крај слободе, Феномен дефридомизације,Независни дневник, Вијести, 2007

-Јасперс, Карл:Границе поретка постојања,у Духовна ситуација времена,Нови Сад, 1987

-Карелин, Рафаил: Тајна спасења, Манастир Подмаине, Будва, 2012

-Колаковски, Лешек: Модерно на бесконачној проби, у О кризи,Кшиштоф Михалски, Књижевна заједниац Новог Сада, 1987

-Klaus, V.: Интелектуалци и социјализам-пола века касније, Нова српска политичка мисао,2005, вол. 10, бр. 1-4

-Mounier, Emmanuel:Angažirana vjera, Zagreb, 1972

-Прокопијевић, Мирослав: Људска права, Институт за европске студије, Београд, 1996

-Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975

-Fukuyama, Francis:The End of History and the Last Man, 1992

-Carothers, Thomas:Крај транзиционе парадигме, у Транзиција деценију после: поуке и перспективе, Институт за европске студије, Београд, 2004

-Живковић, Гордана: Црква и криза политичке заједнице, Центар за хришћанске студије, Београд, 2006

-Живковић, Гордана: Црква и невладине организације,Центар за хришћанске студије, Београд, 2010.