Поштована у Христу сестро,

Пре свега желимо да кажемо да нам је драго што сте посетилац „Борбе за веру“, и што сте управо дали свој активни допринос унутарцрквеном дијалогу.

Иако већ у првом пасусу правите отклон да Ваш напис (овде:) није критика, он то, у суштини, јесте. И са тим Бог нема ништа. И ту нема ничег лошег. Напротив, ми је доживаљавамо крајње добронамерно.  Чак и упркос ироничном наслову.

Формално посматрано, Ваш текст је коректан. Садржински гледано, он је контрадикторан. И недоречен. Ко је крив: безверни и млаковерни народ, или његове духовне вође? Имате дилему: „Ако су неке владике и свештеници лоши – а (не судећи него расуђујући) јесу, који је разлог и како смо до свега овога дошли? Није ли због наших небројаних грехова које ни не помишљамо да окајемо?“ А затим кажете: „Како ће се народ покренути на покајање кад га нико не позива, не буди, не учи. Мислим да сам од себе не може.“

 И шта ћемо сад? Како ћемо даље? Ко ће сасвим разрешити дилему на коју одговор само Бог зна?

Пре свега, морамо разграничити о чему причамо. Текстови под насловом „Ко нам руши Цркву“ нису усмерени ка личној греховности клира. На „Борби за веру“ тога никада није било, нити ће бити. Мада, не сумњајте,  о томе знамо много и премного. Но, то није ствар од које зависи наше спасење. „Ако је поп грешан, молитва његова није грешна“, рекао је Свети Сава. По једном виђењу, грешни свештеник оставља свој терет на вратима храма, и поново га добија на плећа кад из храма излази. О томе Свети Владика Николај говори овако: „Не осуђујте свога свештеника, не ружите га, не гоните га. За своје грехе он ће одговарати Богу више него ли ви за своје, јер је свештеник Бога живога. Ако је свештеник грешан, поштуј га и поштовањем ћеш га застидети и он ће се поправити. Ако ли га осуђујеш и ружиш, он ће постати још гори... Свештеник има свој суд и свога судију. И ако греши, знајте, да га казна неће обићи. Но, немојте му ви бити судија. Он велико бреме носи и велику одговорност има. Отуда је и његово спасење теже него ваше. Зато вас молим, браћо, поштујте свештенике своје.“

Дакле, наглашавамо, нас се не тичу лични греси клирика, већ искључиво она њихова поступања којима нам затварају врата Царства Небеског. А како нам затварју та врата? Управо рушењем Цркве – преко кварења вере лажном догматиком и дрским и самовољним изменама у поретку богослужења.

У том, дакле, контексту посматрано, цитираћемо Ваш исказ:  „Ако су неке владике и свештеници лоши – а (не судећи него расуђујући) јесу, који је разлог и како смо до свега овога дошли? Није ли због наших небројаних грехова које ни не помишљамо да окајемо?“ Не, ми се лично не сматрамо имало кривим  што се сијасет вероиздајника и изрода налази на епископским троновима и међу свештенством Српске Православне Цркве. И молимо Вас, пазите да тај лажни осећај кривице не усадите и другима. Свети Пророк Јеремија грми: „Тешко пастирима који потиру и размећу стадо паше моје! Говори Господ. Зато овако вели Господ Бог Израиљев за пастире који пасу народ мој: Ви разметнусте овце моје и разагнасте их, и не обилазисте их; ево, ја ћу вас обићи за злоћу дела ваших, говори Господ.  И остатак оваца својих ја ћу скупити из свих земаља у које их разагнах, и вратићу их у торове њихове, где ће се наплодити и умножити.“ Где велики Пророк овде спомиње кривицу оваца што су разметнуте и разагнане?

Одлуком већине чланова Уредништва „Борбе за веру“, мојој маленкости је запало послушање да Вам одговорим. Мада, без имало лажне скромности, сматрам да су сви остали били позванији од мене да то учине. Ако је овог пута у нечему била моја предност, онда је у томе што сам једино ја чувао овце. Као дете, па чак и као младић. Стадо, од око 150 оваца. Зато Вам из личног искуства потврђујем истинитост речи Светог Пророка Јеремије. Јер ни једном приликом, када сам једну овцу или више њих изгубио, укор није гласио: криве су овце! Увек је било: шта си радио?! Где си био?! Зашто их ниси чувао?! Мада ме је стид да признам, било је ту, понекад, и више од вербалих прекора. Губитак оваца умео је често и физички итекако да заболи. Зато нека је Бог у помоћи духовним пастирима који разметнуше и разагнаше или изгубише словесне овце Пастиреначалника Господа нашега Исуса Христа!

Чија је, дакле, првенствено, кривица? Кривица је лажних „учитеља Израиљевих“, који су од већине верника начинили стадо бесловесно. Како? Лажним учењем о „грешном осуђивању“, које се зацарило на трону свете ревности. Погледајте икону Христос са мачем? Да ли Вам Он личи на помиритеља зла и добра? Светлости и таме? Правде и безакоња? Уместо огњених ревнитеља вере, ми смо добили млакоње, со обљутавелу, „Лаодикијце“, „бабе“, оне који су побегли из својих храмова па се сада крију иза скута правоверних и правослужећих духовника и свештеника. То су они који су оставили своје храмове на немилост новотарцима, који их сада скрнаве својим папо-протестантским измишљотинама. Тамо где је за певницом стајао само један огњени ревнитељ, тај храм није пао у руке екуменистичко-новотарске булументе.

И зашто је лоше да верници читају и памте које су новотарске промене на Литургији? Верници треба да познају Литургију, али не могу сви то да носе. Има и ствари које се не виде, које Србо-паписти чине у олтару. Рецимо, мешање честица на Светом Престолу - како да верник из лађе цркве то да запази? Да ли бисте се Ви причестили честицом извађеном за неког покојника, док се истовремено свештенослужитељи причешћују у олтару од Тела Христовог? Знате, када се појавио списак литургијских новотарија епископа браничевског Игњатија, међу новотарцима је завладала права паника и страх. Један од њих је узвикнуо: „Ја до сада нисам веровао у митарства. Али ако се овде све сазна до детаља, како ли ће тек бити кад душа крене на небо?“

Народ, дакле, то треба да чита и треба да зна. Бити православан је духовно племство, а свако племство обавезује. Један од знакова да се приближио крај света биће проповед Јеванђеља: „И проповедиће се ово јеванђеље о царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи последак“ (Мт. 24, 14). На Страшном Суду нико се неће моћи изговорити да није знао. У том контексту можете посматрати и рад „Борбе за веру“. Људи имају где да сазнају истину о црквеним догађањима и опасностима које им прете ако желе у Царство Божије. Понављамо: само ако то желе. Верујемо да сте на нашем сајту погледали видео запис на линку http://borbazaveru.info/content/view/4224/1/, на коме се види циркузант у мантији српског епископа, Андреј Ћилерџић, како свира на гитари и пева на италијанском. А шта ради „верни народ“? Аплаудира му. Упркос речима Светог Апостола Павла који каже: „И не пристајте на безродна дела таме, него још карајте“ (Еф. 5,11). Памтимо и речи Христове: „Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се.  Оставите их: они су слепе вође слепцима; а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт. 15, 13-14).

И на крају свог написа постављате питање и дајете одговор: „Ко нам руши цркву? На жалост, ми сами“.

Поштована у Христу сестро,

Овај Ваш исказ је крајње смео. Ми бисмо желели да верујемо да је он пре непромишљен. Јер Црква се не руши личним гресима (као што се ни болнице не руше болестима), већ јересима и расколима. И ми не само да не допуштамо да нас у такве сврставате, већ ни вама не желимо да се међу таквима нађете. Јер „јерес одваја сваког човека од Цркве“, каже једна од одлука Седмог Васељенског Сабора. А Светитељ Кипријан Картагински пише: „Он [демон] је измислио јереси и расколе да би свргнуо веру, искривио истину, раскинуо јединство“ (Свештеномученик Кипријан Картагински: Књига о јединству Цркве. Стр. 178) – овде је сатана назван изумитељем и извором јереси и раскола и духовним оцем свих одступника од Цркве. Ко још жели да се као његов слуга и сарадник покаже? Свети Оци пишу да су јеретици и расколници осуђени на пропаст много пре Страшног Суда.

 Верујемо да Вам је познат догађај из житија Авве Агатона. Неколико браће је једном посетило Авву Агатона, јер су чули да поседује велику духовну профињеност. Желећи да га искушају и да виде да ли ће се наљутити, питали су га: "Јеси ли ти Агатон? Чули смо о теби да си ти неморалан и горд." Он одговори: "Да, тако је." Онда му они опет рекоше: "Јеси ли ти Агатон који воли да клевеће друге?" "Ја сам тај," одговори он. Посетиоци онда по трећи пут упиташе: "Јеси ли ти јеретик Агатон?" На ово он одговори: "Ја нисам јеретик." После овог одговора, они га упиташе да им објасни: "Зашто си, када смо те оптуживали за све оне ствари признавао, а ниси хтео да издржиш оптужбу да си јеретик?" Авва им одговори: "Прве оптужбе сам прихватио јер су чиниле добро мојој души, али не и оптужба да сам јеретик, јер јерес одваја од Бога." Чувши тај одговор, посетиоци се задивише духовној профињености Авве и одоше, богатији у својој души.

А покајање? Свакако. Ускликнућемо са Господом нашим Исусом Христом, скупа са Вама и свим словесним стадом Његовим: „Покајте се, јер се приближи царство небеско“ (Мт. 4,17).