Реаговање на текст „Страховлада у Епархији жичкој“

 „Торњај се ти са твојим душоловцима од нас,

јер од кад се ви међу нас населисте, населило

се и сво зло међу нама“ – из књиге: „Одговор Римској

пропаганди“, Српска штампарија у Загребу 1896. стр. 10

Поштована редакцијо,

         Владика Раде каза: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Тугујемо што Владика жички, окружен неискреним сарадницима, не оставља за собом траг по коме ће се памтити, већ животари, већ животари тумарајући по периферним буџацима духовног предграђа бавећи се духовним пљуцкањем, ношен на крилима улизица и полтрона, па ће као такав остати запамћен по бедама у које су га увукли неискрени и непоштени сарадници.

Беда прва, јесте та да га од његовог духовног сродства (духовних чеда) чува полиција! Зато што Свето писмо каже да се безбожник и безаконик и своје сенке плаши.

А друга беда, јесте да он  у време његово оживотворава оно што је у циљу унијаћења, а у страху од жестоке и крваве буне међу Србима, министар Бертенштајн, у време Марије Терезије, срочио у савет: „Не насиљем унијатити, него настојавати, да на епископске столице дођу људи, који су или лакоми на новац и на земаљске сласти или нехатни и неспособни; па онда потпирати свађу међу клиром и народом, па ће онда народ сам бјежати у Унију.“ (Види: „Одговор римској пропаганди“, Српска штампарија у Загребу 1896., стр. 4).

Ето, дакле, ова нас књижица може поучити да препознамо у коју колону су угурали Владику жичког они који су пошли за Гаврилом Мајкићем кога је по повратку из Рима српски православни народ жива узидао у манастиру Марчи (исто, стр. 30); са Павлом Зорчићем, Ђорђом Југовићем, Рафаилом Марковићем, Палковићем и њима сличним (исто, стр.31, 32 и даље).

 Погледајмо:

1. Својом руком и словом налаже да се одлука Сабора о богослужбеном поретку „има стрикно поштовати“, а затим је лично гази и то допушта својим сарадницима попут Тихона студеничког, намесника пожешког Дмитра Луковића, намесника рудничког Аранђела, самовољника ужичког Милића Драговића... да својим понашањем пљују на одлуке највишег органа власти у СПЦ и на светоотачко предање.

2. Његова акта донета у духовном немиру остаће као тамна сенка у летопису наше Свете Цркве. Подсећање на неке од тих аката изазива мучнину духа, али истовремено и распаљује вољу православних верника да истрају у одбрани светоотачке вере:  одузима духовништво искусним монасима који по пола века служе роду и Богу, а за духовнике поставља духовну недоношчад гурајући и њих и њихова духовна чеда у прелест (као школски пример у аналима СПЦ остаће прогон и деградација архимандрита Венијамина овчарско-кабларског, забележена у актима Еп. Жичког Хризостома, са једне, и уздизање нестасалих али послушних дечака као што су Тихон, Тимотеј..., на висину којој нису дорасли,  с друге стране).

Устројавање духовних гета за поједине Божије служитеље и њихово de facto „хапшење“ (тј. затварање у кућне притворе). Опет за школски пример може послужити акт Еп. Жичког Хризостома којим забрањује архимандриту Венијамину из Овчара да физички привири у неке друге манaстире (Ово писаније није само супротно Божијим и овоземаљским законима него и здравом разуму). Још горе понашање толерише појединцима по нашим светињама, који у трци за частима, прогањају и злостављају старе монахе. Тако нпр. оца Саву држе као заточеника у манастиру Студеници

Прогони монахиња из овчарско-кабларских манастира (Тројице, Благовештење),  тобож ради тога да не би било мешовитих манастира, док се у исто време праве мешовити манастири: Јовање, Градац (у коме се чак снимају саблажњиве лакрдије које су својеврсно ругање Светим оцима и такви филмови снимљени на ДВД бестидно  се растурају по народу и емитују на ТВ). А да би неправда била још већа и сам Еп. Жички живи у женском манастиру.

Прогони честите свештенике зато што су поштовали одлуке СА Сабора и нису превили шију под јарам и нису вукли ко волови куд их канџија ћера... (Пример су свештеници из Чачка и Горачића, док, с друге стране, унапређује и привилегује људе који су заглибили у безакоње и неморал.

Забрањује снимање служби Божијих да би сакрио трагове свога безакоња и безакоња својих сарадника који крше прописе и одлуке наше Свете Цркве.

Нагони архимандрита Георгија из мн. Благовештења да погази свете Каноне и да примени силу ради спровођења, иначе неспроводиве одлуке, изазивајући тако гнев у верном народу.

Прогања и склања вероучитеље који су били прави мисионари (као нпр. проф. Владимир Димитријевић)  а за вероучитеље поставља медиокритете који саблажњавају децу нашу.

Путем лажи које су му потурили, ко кукавица јаје, његови полтрони врши по трећи пут терор над честитим свештеником Драганом Никитовићем из Чачка, због чега је изазвао невиђену узнемиреност у стручним круговима угледних чачанских правника и огорчење верног народа које прети да прерасте у озбиљан протест.

Одузима право народу, због кога јесте, право на реч у светињама које је исти тај народ изградио и које исти тај народ својим благочешћем и добротворством одржава. Тако ће акт Е.499/09 којим ставља „повезачу“ на уста лаосу Божијем доћи у сукоб са здравим разумом, јер народу мараму још нико не натка!

Тако је Владика превидео да ће покушавајући да народ утера у ћутање – изазвати камење да проговори, јер је народ Божији чувар вере апостолске, а не лицемери и улизице, који ће Владики за тили час окренути леђа кад дође час, а већ је настао.

Зато ћу ово реаговање на „страховладу у Епархији Жичкој“  завршити цитатом из књиге „Одговор Римској пропаганди“, са којим и почиње овај текст: „Торњај се ти са твојим душоловцима од нас, јер од кад се ви међу нас населисте, населило се и сво зло међу нама“

Нека Бог да да се човекољубље и родитељска љубав уселе у срце нашег епископа да поново почнемо ићи на његове службе и да поново почнемо узимати његов благослов.

На Марков дан 2009.            

Раб Божији Д. Ж.