Ове године обележава се 100 година од настајања ЧеКе, тајне полиције совјетске Русије, коју је 20. децембра 1917. године, формирао пољски комуниста Феликс Дзержински по наредби Лењина. За само пет година, колико су званично постојали под тим називом, агенти ЧеКе убили су, ухапсили и протерали милионе Руса. Иако је 1922. године реформисана и преименована, реч "чекиста" и дан данас се користи у земљама бившег Совјетског савеза, као синоним за све припаднике тајне полиције.

ЧеКа је популарна скраћеница за тајну полицију Совјетске Русије, чији је службени назив био Сверуска изванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже. Већ до краја 1918. године, стотине ЧеКа комитета се појавило у различитим градовима и губернијама.

Већ до 1921. године огранак ЧеКе, Републичке трупе унутрушње одбране, бројао је најмање 200.000 чланова. Они су контролисали радничке кампове, управљали системом Гулага, спроводили расподелу хране, тајно хапсили политичке противнике, мучили и убијали, и гасили сваку побуну или нереде међу радницима и сељацима, и све што су сматрали побуном у Црвеној армији из које су многи дезертирали.

Прву реформу је доживела већ наредне године у "Сверуску изванредну комисију за борбу против контрареволуције, профитерства и корупције".

Чекисти су се обично облачили у црну кожу и дуге мантиле, а биле су популарне и бројанице нарочито међу високим официрима током периода чистки.

ЧеКа је 1922. године реформисана у ГПУ, такође тајну полицију, претече НКВД-а и КГБ-а, данашњег ФСБ-а.

Формирање тајне полиције

У првим месецима након Октобарске револуције посао гашења отпора и експлоатера припао је Петроградској милицији револуционог комитета (ПВРК). Један од најважнијих послова ВРК био је да обезбеде "револуциони" ред, и да се боре против контрареволуционара. Такве милиције никле су широм совјетске државе.

Убрзо је одлучено да се формира специјална комисија која би спроводила "најенергичније револуционистичке" мере, а за директора је постављен Феликс. Посао им је био да гасе све контрареволуције и саботаже у Русији. Комисија је такође пратила медије и контрареволуционарне партије, званичнике саботере и друге криминалце. Формирана су три сектора, информациони, организациони и јединица за борбу против контрареволуције и саботаже, да би се касније развили и други, попут одсека за спекулације.

Првих неколико месеци имала је само 40 званичника уз тим војника, и групу Црвених гардиста, и сви су били бољшевици.

Црвени терор

На мети ЧеКе били су сви цивили и војници за које се сумњало да раде за царску Русију. Породице официра волонтера укључујући и децу, свештеници, радници и сељаци за које сумњало да не подржавају совјетску власт, и сви чије је приватно власништво било веће од 10.000 рубаља.

Комисија је имала готово апсолутну власт, и закон су интерпретирали по нахођењу. Стандардне процедуре нису ни успостављене, због чега је цела земља била у хаосу. По наредби Лењина, Чека је масовно хапсила, затварала и убијала "непријатеље народа". Чека је наводила да таргетира класне непријатеље, а први на мети били су либертаријанци и социјалисти из Петрограда. Током неколико месеци њих 800 је ухапшено и убијено без суђења. За месец дана Чека је проширила репресију на све противнике комунистичке владе, анархисте и друге левичаре. Око 500 је ухапшено а 40 убијено због анархистичког отпора.

Егзекуције и хапшења свих противника бољшевичке власти постало је познато као период "Црвеног терора". ЧеКа је коришћена и против наоружаних анархиста Црне армије у Украјини. Након што су помогли Црвеној армији против Беле, совјески комунисти су одлучили да елиминишу анархистичке снаге. У мају 1919. године, агенти Чеке убили су њиховог лидера Нестора Макхноа.

Чиста егзекуција

Током Црвеног терора Чека је развила и посебан метод егзекуције. Да жртве не би прљале под крвљу, развили су технику познату по немачким речима "некеншус". Пуцало се у корен врата, што је одмах убијало а рана је мало крварила. Жртва је савијала главу ка поду, а пуцало се одозго надоле.

Прогони дезертера

Верује се да је било више од три милиона дезертера у Црвеној армији само у 1919. и 1920. години. Око 500.000 је ухапшено 1919. године, и око 800.000 1920. године. Током грађанског рата, убијено је на хиљаде дезертера.

У септембру 1918. године, према Црној књизи комунизма, у само 12 провинција Русије ухапшено је више од 48.000 дезертера и више од 7.000 бандита, од којих је 1.826 убијено, а 2.230 погубљено. Међутим, бољшевичка влада бандитима је називала и криминалце, али и политичке противнике.

Мучења

ЧеКа је била позната и по мучењу, а методе су варирале од града до града. Драње живих затвореника, скалпирање, крунисање бодљикавом жицом, пробадања, распећа, вешања, каменовање, везивање за даске и угуравање у пећи или танкере са кључалом водом, или котрљање голих људи у бурадима са ексерима. Чекисти су наводно поливали голе заробљенике водом на залеђеним улицама док не постану живе статуе од леда. Друге су убијали увртањем врата док се глава не одвоји од тела. Одсек ЧеКе у Кијеву је наводно користио и пацове у туби. Један крај би се прислонио на тело и туба се грејала све док пацов не почне да гризе кроз тело жртве.

Чека није штедела ни жене ни децу. Жене су силоване и мучене, а затим убијане, а деца од 9 до 13 година су хапшена и понекад убијана. Чекисти су такође користили и методе киднаповања. Због великог насиља, многи Чекисти су завршили са психичким поремећајима, која су називана и професионалном деформациојом.

На иницијативу председника Руске федерације, 30. новембра 1992. године Уставни суд је Црвени терор прогласио противправним, што је довело до суспензије Комунистичке партије РСФСР.

Бродови филозофа

Године 1922. из Русије је "бродовима филозофа" протерано на стотине интелектуалаца, академика и новинара који су "кочили" стварање Совјетског Савеза.

Идеја о прогону идеолошких противника потекла је од Лењина. Он је маја 1922. године послао писмо шефу службе безбедности која је између осталог била задужена и за обрачунавање са дисидентима. У писму адресираном њеном директору, Феликсу Дзержинском, и наређено је да се приступи истраживању политичких ставова истакнутих академаца, писаца, и других интелектуалаца.

Од средине августа, уследио је талас хапшења под изговором сумње у антисовјетску активност. Међу приведенима су се нашли филозофи, мислиоци, политичари, економости, социолози, научници, новинари... већином људи који се нису слагали са бољшевичким начином владавине.

Прогнани, који се данас памте по "паробродима филозофа" на којима су напуштали отаџбину. У време њиховог изгнанства, совјетске власти су "бродове филозофа" представљале као мирно и хумано решење проблема дисидената.

Гвоздени Феликс

Феликс Дзержински (1877 - 1926), са надимком Гвоздени Феликс, био је пољски аристократа који се окренуо комунизму. Најпознатији је по успостављању совјетске тајне полиције, чији је директор био од 1917. до 1926. године.

Два месеца пре дипломирања, избачен је из гимназије због "револуционистичких активности". Придружио се групи Марксиста, Унији радника. Организовао је побуну обућара, а један полицијски фајл о њему наводи да ће бити врло опасан у будућности, способан за сваки злочин.

Пред револуције време је проводио у затвору, а Лењин га је прогласио херојем револуције, и дао му задатак да оформи оно што је убрзо постало Чека. Ресурси им нису недостајали.

Како се сматра, Лењин и Феликс су често имали супротна мишљења. Умро је од срчаног удара 1926. године у Москви, након говора пред Централним комитетом бољшевика. Стаљин, наследник Лењина, описао га је као "посвећеног витеза протетаријата".

У Москви му је изграђен и споменик од гвожђа, тежак 15 тона, недалеко од штаба КГБ-а, по чему је упамћен као "гвоздени Фелиск". Џиновска стаута уклоњена је 1991. године.

Извор: "Блиц"