header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Светозар Поштић: Кратко размишљање на крају 2017. године
Светозар Поштић: Кратко размишљање на крају 2017. године Штампај Е-пошта
понедељак, 25 децембар 2017
          Још једна година под окупацијом је на измаку. Србијом и даље управљају странци који јој не желе добро. На власти јесу Срби, али они су само марионете у служби западних центара моћи.

Покушавају да нас обману, али тешко је обманути оне који памте бомбе над Београдом и осталим нашим градовима, и лажи којима су обасипали свет док су нам одузимали Косово и тровали земљу и ваздух. Ипак, постоје и они наши сународници који мисле да смо ми искључиви кривци због суноврата земље и друштва. Као да постоји нешто што још можемо учинити, па да Немци преко ноћи престану да верују да смо супер примитивни, Енглези да се одрекну непрекидне тежње ка пљачки, а Американци забораве да смо ми мали Руси које треба раскомадати и избрисати са лица земље. За оне који се и поред бесомучне пропаганде осећају нелагодно, бестидно се понављају приче о куповини некаквих авиона и томе како још нисмо увели санкције Русији.

Културу и суштину једне нације чини много више од онога што се голим оком види. На њеној површини налази се понашање људи и њихове навике, које се временом могу променити. Током једног века, рецимо, припадници неке нације могу се одвикнути од писања својим, освештаним писмом, и навикнути на туђе, оно везано за страну историју и традицију.

Испод понашања и обичаја припадника једне културе налазе се њихова уверења и убеђења, на која се може утицати и која се, након година упорног подривања, могу озбиљно уздрмати. Већина чланова једног друштва, рецимо, може почети да осећа колективну кривицу и нижу вредност због припадности свом народу.

У самом средишту колективног несвесног налази се оно што чини једну нацију оним што јесте. Срж једне културе чине њене вредности, јер та срж не само да се формирала и обликовала вековима, чак миленијумима, већ она садржи и нешто што се не види, нешто што припада сфери духа. Када су у деветом веку Срби примили хришћанство, они су од бесловесних, можда мирољубивих али дивљих незнабожаца рукоположени у један узвишенији чин, и уведени у причаснике велике византијске културне породице.

Англи, Саси, Франци, и остали готски варвари који су дојахали са Истока, и од којих су настали данашњи представници западноевропских и северноамеричких нација, били су потпуно другачији. Они су тежили акцији, а не обожујућој контемплацији. Тежили су подјармљивању природе, мање ратоборних и организованих племена, и експлоатацији свега у циљу профита. Стремили су себичном индивидуализму, који води ка отуђености, усамљености, и вечној казни. Чак и хришћанску веру нису разумели, па су је искривили у политичку институцију која шири површну сентименталност, као Ватикан, или у култ рада и благостања, као наследници реформаторског и просветитељског секуларизма. Они већ одавно поново грцају у паганском мраку и идолатрији новца и материјалних добара.

Немачка дисциплина, прецизност и организованост, енглеска прагматичност и систематичност, и америчка енергија и усмереност ка циљу јесу вредни поштовања, али они, и поред снажног утиска који остављају, нису најважнији. Ми се можемо дивити једном Канту, Веберу или Раселу, али само ако знамо да су они били врхунац човековог мање вредног, рационалног достигнућа.

Оно што чини срж нашег идентитета, наше суштине, која је највреднија, ипак није од овога света. У њој стоји разапети и васкрсли Христос, који је победио свет. Треба се само окренути од западних жвака и лимунада и обратити господару неба и земље, јер без њега смо нико и ништа, а са њиме можемо све.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 25 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.