Охрабрује да међу истакнутим руским политичарима има такође људи који су истински одани Русији као што је један Константин Затулин. Али, чини се, да и у Путиновој влади има далеко више оних министара које пре свега воде рачуна о интересима руских олигарха и Вашингтона

Пре неколико дана објавио сам текст на једном руском сајту, како ја видим ситуацију у Русији. Немам га на српскоме, јер сам текст писао по наруџби, екслузивно за један руски сајт. За оне који читају руски, ево текста: Никола Н. Живкович: Письмо из Белграда. За свега неколико дана, видим, мој прилог прочитало је преко четири хиљаде људи.

Бавим се деценијама Русијом, њеном историјом, културом и политиком. А у последњих пет или шест година прочитао сам више књига, есеја и расправа на рускоме, него, рецимо, на немачком, српском или енглеском. Одакле тај интерес за ту земљу? Одговор је једноставан. Живећи преко три деценије на Западу, схватио сам да је српски народ егзисенцијално угорожен, да се и данас, као и пре две стотине година поставља питање самог опстанка нашег народа. Запад, а пре свега Енглеска, Немачка, Француска и Сједињене Државе показале су се и доказале као заклети напријатељи Срба, како у прошлости тако и данас. У свим кључним историјским тренуцима у последњих два века, те државе су увек биле на страни наших непријатеља: од Првог српског устанка године 1804, преко Берлинског конгреса године 1878, Босанске кризе из 1908, Првог и Другог балканског рата 1912-13, Првог светског рата, до 1941–1945, када су Енглези инсталирали Хрвата Јосипа Броз да постане дикатотор Југославије (са доминацијом Хрвата и Словенаца), па све до данас, до америчког Хашког трибунала (где, на пример, нико није осуђен за злочине над Србима), до године 1999. и бомбародовања Србије крилатим ракетама, касетним бомбама и осиромашеним уранијумом.

Као и у прошлости, једина наша нада јесте – Москва. Но, да ли нам данашња Русија, или прецизније, њена власт може и жели да помогне?

По овоме питању постоје не само многи одговори, већ и бројни неспоразуми. Основни неспоразум лежи у томе, да људи често мешају „власт“ и „народ“. Ово ћу да најбоље објасним једним примером: Недавно се један мој добар познаник вратио из Русије. Посетили су, разуме се, и неколико музеја. Испред једног од њих ред је био веома дугачак и морали са да рачунају на најмање неколико часова стрпљивог чекања. Одједном се појавио један службеник из музеја, пришао је мом познанику питао га да ли је он Србин. Када је чуо да јесте, да је из Београда, узео га је за руку и преко реда увео у музеј. Он ми је причао да то није био једини пример израза пријатељства према Србима. Често је од Руса чуо ову реченицу: „Мы любим сербский народ.“ Ово се у потпуности поклапа и са утисцима бројних српских путника, који су боравили и живели неко време у тој, нама тако блиској и драгој земљи. И ја сам два пута посетио Русију. Носим веома пријатне утиске о Русији и њеним људима. Један таксиста у Москви, када је чуо одакле долазим, почео је да плаче: „Вас је дивљи Запад бомбардовао, а моја земља вам није помогла. Стидим се због тога. Једно ипак мора да знате. У то време на власти је био ненародни режим Бориса Јелцина. Да се питао руски народ, Београд никада не би био бомбардован.“ Сумњам да је икада нешто слично могао да доживи неки наш човек, рецимо, у Лондону, Паризу, Берлину или Вашингтону. Укратко, тамо је народ према Србима у најбољем случају равнодушан.

Тако, видимо, и овај руски таксиста разликује „народ“ и „власт“. Постоји ли на свету земља, где је власт истински народна? Можда је то случај са Исландом? Вероватно много не грешим, ако овом малом острву прибројим Холандију, Швајцарску, Јапан, Мађарску, Чешку, Кину и Норвешку.

Дакле, видели смо пример како руски народ осећа према нама. Веома слично и Србима осећају према Русима. То се види и на спортским такмичењима. Српска публика, када нема наше екипе, редовно и бучно навија за Русе.

И још једна појава ме натерала да наоштрим перо и да се примим ове незахвалне теме. Приметио сам да се код нас доста пише о Русији. Најбољи су они прилози који преводе руске текстове из културе и политике. Они заиста помажу да и наша публика упозна Русију. Тако су, наши медији, рецимо, не само превели, него и много коментарисали најновији руски филм „Матильда“. Но, највећи број српских прилога задовољава се тиме да пише о Путину и то углавном веома позитивно. Или, они из „невладиног сектора“ – финасираног са Запада – опет све што долази из Русије одбацују као безначајно или мање вредно.

Како осећа руски народ, верујем да о томе нема неких озбиљнијих неспоразума. А шта је са службеном Москвом? Овде ствари стоје нешто другачије. Зато ћу овај прилог највише посветити управо тој теми. О томе сам нешто писао и у мојој рецензији књиге Јелене Костикове, Геополитички интереси Русије и словенско питање, а објавио је сајт „Стање ствари“.

У тој књизи руски историчар највише се бави питањем Русије према српском, бугарском и пољском питању. Кострикова проучава период од 1878. до године 1914. Када читамо књигу Кострикове, чини нам се да читамо новинске извештаје не пре сто и више године, већ из године 2017.

Навешћу само неколико, по мени, карактеристичних примера, који верујем верно одсликавају руску политичку стварност. Просто ћу их провести са мог руског текста.

Први пример јесте скандал око учешћа руских спортиста на Зимским олимпијским играма у фебруару 2018. године у Јужној Кореји. Пре десетак дана руски медији су пренели да „Владимир Путин поддерживает решение Олимпийского собрания по поводу отправки российских атлетов на Олимпиаду в следующем году под нейтральным флагом“. Намерно сам све оставио на рускоме, јер верујем да сваки Србин то разуме без превода. А за оне, који упорно тврде да ништа не разумеју руски, поновићу укратко: „Руска екипа на Олимпијаду иде и наступаће под неутралном заставом. Такво решење одобрио је и Путин. Олимпијада јесте политика и њен је задатак да спортиста прослави своју земљу, заставу и државну химну. Ако је Русија пристала да наступа под „неутралним барјаком“ то значи да је признала да је крива. Ако је Руски олимпијски комитет и њена власт прихватила услове Светске антидопнигове агенције (WADA), то не значи друго до да прихватају улогу издајице своје земље. Тако и на овоме примеру видимо, да су последице фаталне владавине Горбачова и Јелцина још увек и данас веома присутне у Русије. Све оптужбе Свет. антидоп. агенције против руских спортиста су неосноване. Једини доказ против руских спортиста дао је један руски хемичар по имену Родченков (Григорий Родченков). Он је у сарадњи са немачким новинаром Зепелтом (Hajo Seppelt), који је направио филм за Први програм немачке телевизије „ARD“. Нема ниједног озбиљног доказа, ниједне чињенице.

Сједињене Државе, сведоци смо, нарочито последњих месеци, воде интензиван рат против Русије и то пре свега на политичком, економском и пропагандном плану, а који, видимо, укључује и спорт. Тако је и спортска агенција “WADA“ претворена у русофобску структуру. Да подсетим, Вашингтон је ових дана Русију, – поред Кине – представио као главну опасност по безбедност САД.

Оптужбе против руског спорта и допинга су просто фабриковане. Светским медијима, новинским агенцијама и међународним спортским организацијама већ више од сто и педесет година доминирају Англосаксонци. Тако они поседују и „контролни механизам акција“ и у Међународном олимпијском комитету (МОК), те га користе и овде, у спорту, како би нанели максималну штету Русији. Једном речју, Русија је добила шамар и доживела потпуно понижење. И што је најтужније, за то је одговорна и сама службена Москва.

Пре неких педесетак година почео је процес пуне професионализације Олимпијских игара. Висина зараде зависи од врсте спорта. Тенисери, фудбалери и кошаркаши су, рецимо, одлично плаћени, док су ватерполисти, одбојкаши или маратонци примају знатно скромније хонораре. Од аматера постали су плаћени професионалци. Тако је Запад уништио основне спортске аматерске принципе Олимпијских игара, јер их је комерцијализовао и политизовао.

Не тврдим да руски спортисти не узимају допинг већ да то раде сви, а нарочито најбогатије државе Запада. Писало се много о узимању допинга код америчких, британских и немачких спортиста. И никоме није пало на памет да они морају да наступају под „белом заставом“. А тек скандали са бициклистима и трком „Тур де Франс“. Ту трку су неки подругљиво прозвали „Tour de Pharmacy“. На простом српском то значи следеће: Ко има бољу апотеку и способније фармакологе, тај побеђује. Какав је само скандал изазвала књига најбољег немачког голмана Харалда Тонија Шумахера (Schumacher)! Године 1987. објавио је књигу“Anpfiff“, где је отворено, наводећи имена, причао о узимању допинга код немачких фудбалера. Он тврди, да допинг јесте општепозната појава у немачкоме фудбалу. Немачки фудбалери нису због тога били позвани на одговорност. Последице је имао само аутор књиге: Шумахер после те књиге више није никада наступао за репрезентацију.

Златне медаље на Олимпијским играма, химне и заставе јесу симболи тријумфа једне државе и представљају замене за војне победе. Гледаоци заправо не присуствују поштеном такмичењу међу спортистима, већ је посреди пре надмудривање међу хемичарима. Америчка или немачка фармакологија, изгледа, јача је него руска. Укратко, свако ко се такмичи у спорту, на Олимпијади, мора да игра по правилима фармакологије, дакле, Запада.

Што се мене тиче, ја сам већ одавно савршено равнодушан према Олимпијским играма и професионалним спортским такмичењима. Просто ме они не интересују и држим да тиме нисам ништа изгубио. Васкрс не само руског спорта, већ и светскога, ја видим у следећем: спорт треба да буде аматерски, масован, народни, а не професионалан и елитаран. Време је да се коренито измени однос друштва према спорту.

Русофобија има своје корене на Западу и то већ најкасније крајем 17. века. Она се јавила код политичке елите Енглеске, Немачке, Француске, а касније и САД. Дакле, та појава није од јуче, већ постоји преко две стотине година. Зашто је Европа тако непријатељска према Русији („Почему Европа враждебна России?“)? То питање је већ у 19 веку поставио Данилевски (Данилевский). Одговр његов је кратак и убедљив: „Европа не признает нас своими.“ Достојевски саветује да сваки Рус би морао да има књигу „Европа и Русија“ од Данилевског. На српскоме недавно је објављена књига „Русофобија код Срба“ од Дејана Мировића. И на Западу су о тој појави у последње време објављене неколико вредних студија и књига. Овде пре свега мислим на ове две: Guy Mettan, „Russie-Occident – une guerre de mille ans: La russophobie de Charlemagne à la Crise Ukrainienne” Editions des Syrtes, Genève, Suisse, 2015; и Hannes Hofbauer: „Feindbild Russland: Geschichte einer Dämonisierung; Verlag: Promedia, Wien, 2016. Обе су преведене на српски.

Само се по себи разуме, да је било и да данас постоје људи на Западу који нису русофоби. Има и оних којима се допада руска култура и цивилизација. Са њима наравно треба сарађивати, трговати и разговарати. Но, то не мења суштину проблема: русофобска атмосфера доминира већ две стотине година културним и политичким животом Запада. О томе убедљиво говоре и ове две књиге које сам мало пре споменуо. Запад просто не воли Русију и никада неће да је прихвати као равноправног партнера.

Какав одговор Москва треба да пружи? Просто да напусти Олимпијске игре, тихо, достојанствено, како приличи великој, сувереној и поносној држави. Руски спортски функционери хтели би да се жале. Коме? Они који су руске спортисте ставили на оптуженичку клупу, они су истовремено и судије и тужиоци. Све иде по ономе: кадија те тужи, кадија ти суди.

Потез руских спортских функционера за све нас који верујемо о волимо Русију представља велико разочарање. Александар Жуков, водећи руски спортски функционер, извинио се пред МОК-ом „за нарушения антидопинговых правил российскими спортсменами“. Ко је одговоран у Москви, да су примили хемичара Родченкова? Да ли је неко одговарао због тог пропуста?

Стару латинску пословицу „Vox pópuli vox Déi“ („Глас народа — глас Божији“) спортски функционери, спортисти и службена Москва изгледа да су потпуно заборавили. Према испитивању јавног мнења између 75% и 95% руског народа противи се томе да Русија под тим понижавајућим условима учествује на Олимпијади у Јужној Кореји. Речју, за Кремљ глас руског народа, чини се, савршено је неважан.

Оно што чуди, јесте одсуство солидарности међу спортистима. Како никоме од оних руских спортиста којима је дозвољено да се такмиче под „белом заставом“ није пало на памет да се солидарише са колегама који су дисквалификовани? А шта је „бели барјак, ако не застава предаје, издаје? Такво понашање Запад може да разуме само као слабост Русије. Дуго је политичка елита Русије живела у илузији, да могу да се допадну Вашингтону, односно, да их Запад жели да прихвати као равноправне.

Овако понашање Москве делује депримирајуће на читаво друштво. Руска политичка и спортска елита понаша се као капитулантска и компрадорска. Чиновницима WADA уопште и не пада на памет да јавности предоче доказе о наводном допинговању руских спортиста. Довољно је чињеница да су „спортисти из Русије“. Зар тако није радио и Хашки трибунал: ти си Србин, ти си крив.

И на овоме примеру видимо да није проблем само на Западу, већ је реч и о унутрашњој слабости саме Русије. Оно што ми је нарочито упало у очи јесте чињеница да у Русији живи велики број људи који се крајње непријатељски односе према својој земљи. (То исто видимо и на примеру Србије: просто има људи који сматрају да је сасвим исправно да је Америка бомбардовала Београд.) Русофоби не желе да виде ништа позитивно о својој земљи. Жеља службене Москве да их Запад воли и да их прихвати је инфантилна и смешна. Чини се да ни Путин и његови министри не разумеју природу америчке политике. Када би је познавали, не би се толико трудили да јој се допадну.

Ево још један пример који много говори о политичком стању у земљи. Када сам био у Русији, запањио сам се да има и данас назива улица и тргова, који носе називе убица и терориста. На пример, постоји у Москви метро станица „Войковская“. Добила је име по човеку који је учестовао у убијању царске породице. Име му је Петр Лазаревич Войков. Право име Пинхус Лазаревич Вайнер. За оне који не знају: у ноћи 16. на 17. јул 1918. зверски су убијени сви чланове руске царске породице, а међу њима жене и деца. Затим, постоји улица „Розалии Землячки“. А она је лично одговорна за смрт хиљаде заробљених војника и официра „беле армије“. Ево још нека имена бољшевистичких терориста, а њихова имена уживају почаст да многа места носе њихова имена: Халтурин, Желябов, Засулич, Борчанинов и – Лењин. Бројни Лењинови споменици и данас стоје по читавој Русији. Лењин, по мени, немачки је плаћени агент, русофоб и масовни убица.

Случај са дисквалификацијом руских спортиста са Олимпијских игра у Јужној Кореји није једини. Какво понижење је Русија доживела поводом афере око здања руског конзулата у Сан Франциску! Американци су га просто затворили, премда је зграда у власништву Русије и као таква заштићена је дипломатским имунитетом. Москва се и на овом случају показала потпуно беспомоћна, неодлучна и слаба.

И најзад морам да споменем и недавни скандал везан са учеником из гимназије из руске провинције (из Уренгоја). Име му је Николај Десјатниченко (Десятниченко). Он је одржао говор у Бундестагу, где је оплакивао јадне немачке војнике који су „желели само мир“. Борили су се и под Стањинградом. Црвена армија заробила је једног од њих: Јохан Георг Рау. Руски Гаспром и немачки Wintershall су финансирали његов рад и пут у Берлин. Десјатниченко је тако дао свој допринос у пропагандном рату против своје земље, против Русије, а то је финансирала и руска фирма Гаспром! Тај руски ђак јасно се стао на страну Немачке. Да ли би неки јеврејски гимназијалац пристао да одигра тако срамотну улогу против Израела? Нисам чуо да ће неко из Гаспрома због овога скандала да одговара. Како да тај ученик из једне руске гимназије пред Бундестагом не каже, рецимо, ову чињеницу: 75% немачких заробљеника вратили су се живи у своју земљу, а само 25% руских преживело је немачко заробљеништво. Црвена армија могла је да уништи Немачку и њене становнике. А то није учинила, премда је имала морално право. Не знам једну нацију која је толико страдала у последњих сто година као руска. Можда се са њима по страдању могу да упореде само Јермени, Срби и Јевреји.

Споменуо сам и скандалозни русофобични филм „Матилда“, који је финансиран из буџета Русије. Могао бих да набројим најмање десетак таквих случајева. Њих сам навео у мом тексту, такође на рускоме, који је објављен пре две и по године. Шта се онда ми чудимо серији „Сенке над Балканом“? Наравно да је порука тог филма подла, антируска. Али, сама Русија је у последњих неколико година финансирала најмање шест филмова који шире русофобију!

Недавно је полиција упала у просторије „Института русской цивилизации“, а против директора Института Олега Платонова води се процес јер његове књиге „подстичу мржњу међу народима Русије“. Ништа не помаже да су петицију у корист Платонова потписали двадесетак веома угледних писаца, историчара и уметника. Да ли је његов грех у томе што тврди да он није „российский“, већ само „руски“ аутор? Или, да то преведен на разумљив српски: Платонов је истина грађанин Русије, али је руски писац, а не „грађански“. Просто је тако очевидно, да власт толерише русофобију, а строго кажњава и најмању појаву „руског национализма“.

У Русији је и даље на снази устав, који је донесен у време Јелцина. У њему се, на пример, спомињу субјекти Руске федерације: Татари, Чеченци, Ингушети, Башкирци, Чуваши, Бурјати и тако редом. Једино у Уставу Русије се не спомиње један народ – руски. Руски народ просто не постоји према Уставу те земље. Чудно, али истинито. Стиче се утисак да се власт боји руског питања. То питање често сам чуо од у Русији: „Почему власть боится русского вопроса?“ Ни Путин није почео да решава тај проблем. Многи верују да је то најважније питање.

Проблем је и у томе, што власт нема идеологију, а без идеологије држава нема будућности. Или, како је писао Достојевски: Русији је „нужна великая идея“. Опште је позната ствар да су Јелцински устав писали амерички саветници. Они су убедили Јелцина да Русији није потребна ни национална идеја, а ни државна идеологија. У зато у Уставу Русије и данас стоји да је забрањена појава „државне идеологије“ (государственной идеологии). Укратко, тај устав је на снази и данас, крајем 2017. године! Какав је тај Јелцинов устав изгледао у пракси видело се по томе да су „толерантно и неидеолошки“ у Москви, у октобру 1993, пуцали из тенкова по сопственом парламенту и голоруком народу.

Русија има проблеме не зато што су на снази америчке санкције, већ пре свега зато што нема државне идеологије. Америчка идеологија саздана је на људским правима и демократији. Како то изгледа у пракси видела је и Србија, када су у име тих америчких вредности Србима почели по главама да подају ракете, касетне бомбе и осиромашени уранијум. Све је то разуме се било само са једним „хуманим“ циљем, да се промовише америчка демократија и људска права. Америчка идеја записана је и на америчком долару: „God bless America“ (Боже благослови Америку“). Амерички представници често говоре „America first”. Само тако можемо да разумемо изјаве америчких политичара, да нафта и гас са Аљаске или из Мексичког залива припадају само Сједињеним Државама. А истовремено тврде, да „богатство Сибира припада свима, а не само Русима“.

Не само да све државе на Западу имају државну идеологију, већ то поседује и Кина и она је утврђена кинеским уставом. А главна парола гласи: приоритет државе није у стварању комунистичког друштва, већ „васкрс велике кинеске нације“. Израелска идеја јесте „изабрани народ“ и „холокауст“. Децу воде по „Јад вашему“ и од малих ногу их уче: „Никада више Аушвиц!“ Чак и израелске жене служе у армији. И никоме не пада на памет да каже да је то нешто назадно и превазиђено. Француска идеологија гласи: „Једнакост, братство, слобода!“, и тако редом.

Да би земља била успешна, она мора да реши два најважнија проблема: демографски и идеолошки. Цео Сибир је ненасељен, празан. Покушаји да се то промени, ни сада, у време Путина, нису донели значајне резултате.

Каква је то држава Русија, када у медијима доминира русофобија, а већински народ јесте руски! Људмила Алексејевна (Людмила Алексеевна) истакла се антруском, антидржавном делатношћу, тврдећи да „Крим није руски“ и да Русија треба да престане да подржава руске сепаратисте у Украјине, у Доњецку и Луганску. И Путин ју је ових дана наградио за заслуге због „заштите људских права“!

Недодирљиви чиновници претварају Русију у бордел и нарушавају једну од главних традиционалних вредности руског друштва и, како рече један писац, „без которого невозможен русский человек – справедливость.“ Тако смо 14. децембра 2017, на конференцији за штампу Путина, видели Русију Ксеније Собчак и Фельгенгауэр Татьяна. Оне су истакнуте представнице русофобске класе, која се презриво односи према рускоме народу, те немају никаквог осећања за земљу. Приметио сам да представнице те класе редовно добијају право да поставе питање Путину током његове конференције за штампу. А са друге стране, истински представник народа, који није равнодушан за судбину државе, који је побеђивао у ратовима, који је спреман да се жртвује за земљу, он не може ни да присуствује конференцији. Зашто се у руским медијима тако ретко чује глас праве, истинске Русије: Русије Толстоја, Тјучева, Мендељева, Ломоносова, Пушкина, Достојевскога, Грибоједова, Чехова, генерала Жукова, Гагарина?

Руски народ спреман је да много претрпи, да се жртвује, али да зна да су сви напори усмерено као једном циљу, ка правди. Тако је и са српским народом. Он је у ратовима од 1912. до 1918. поднео невероватне жртве, јер је знао да су сви, од обичног војника па до српског краља, били спремни да праведно поделе терет. Ко ће данас да се жртвује, када види да неправда царује највише међу онима који би требали да су пример осталима, јер од друштва и примају највеће привилегије. Руски и српски народ вапе за правдом. О томе говоре и српске народне песме и древни руски летописи, где се редовно слави истина и правда.

Сви ти примери говоре нам само једно: партија која је на власти у Русији представља пре свега интересе богатих људи. Веома је лоша ситуација на пољу здравства, а пензије су за велики део грађана тако бедне, да буквално многи стари људи морају да гладују. Са друге стране око 90 породица у Русији држи чак 70% богатства земље. Читао сам да су се у условима санкција у Русији појавили 17 нових доларских милијардера!

Многи руски коментари и добри познавао политичких прилика тврде, како у „коридорах власти“ има још увек сувише много „западников“. Остали су још из времена Јелцина, када су владали Русијом. Они верују да могу да се врате „добра стара времена“, када су се дружили са Западом. А неки иду чак тако далеко да тврде да Русија треба да се потчини вољи Вашингтона. Таквих има нарочито много у министарству финансија, економије, Централне банке, те у медијима.

Путин се недавно похвалио, да „Центробанк“ не стоји под контролом владе и да је „это очень хорошо“. Централну банку многи руски аналитичари држе да представља једна од кључних органа пете колоне, јер је она инструменат, који служи интересима непријатељима Русије.

Што се догодило 1991, када је Јелцин преузео комило Кремља? То је било време потпуног тријумфа Америке. Цео систем власти у Русије био је тако уређен, да служи интересима САД-а. И то не само у економији. Најбољи пример представља Козирјев (Андрей Козырев). Он је од 1990. до 1996. био је министар иностраних дела. Које државе? Многи су га звали да је био помоћник министра иностраних дела САД. Уживао је све привилегије и у време Путина. Нико га није дирао. Ричард Никсон је једном питао Козирјева, какве интересе следи Русија. На запрепашћење америчког председника, Корзирјев је одговорио, да то нека му одреди Америка. О томе у својим мемоарима пише и Јевгениј Примаков. Чак је и Горбачов казао, да је у доба Козирјева руско министарство иностраних дела била филијала америчког министарства спољних послова. Године 2012. заувек је напустио Русију заједно са женом и децом и од тада живи у Америци, на Флориди. Питање: како је могуће да носилац државне тајне године 2012. напусти Русију? Захваљујући залагању Козирјева Руси су затворили своју војну базу „Лурдес“ на Куби, а такође и војну базу „Камран“ у Вијетнаму. Козирјев се залагао да Русија прихвати предлог Вашингтона да се Србији уведу санкције. Уз помоћ Козирјева Американци су успели да смене Бутроса Галија, који је био генерални секретар УН, јер је заузимао објективну позицију по питању Југославије. Оно што је за нас важно, Козирјев је активно подржавао амерички пројекат стварања Хашког трибунала за бившу Југославију. Да подсетим, тај суд није осудио никога због злочина над српским цивилним становништвом.

Такође је веома добар пример Черномирдин (Виктор Черномырдин). Нама је познат као човек који је заједно са финским дипломатом Ахтисаријем наговорио Србију да године 1999. капитулира. Запад је Черномирдина наградио: добио је признање „Crans Montana Foundation“, јер је убедио Милошевића да ради онако, како је то желео Вашингтон и Лондон. Био је амбасадор Русије у Украјини и то од 2001 до 2009. Управо је он један од најодговорнијих за догађаје који су се касније догодили у Кијеву, у фебруару 2014. Он је искључиво неговао контакте са украјинским олигарсима. То исто раде и руске амбасаде у Београду. Оне негују пре свега односе са владом. Легитимни представници српскога народа их изгледа уопште не интересују. Док су Американци основали десетине „невладиних организација“ у Србији, Русија није урадила ништа. Руски дипломате раде за интересе Гаспрома, а не за интересе рускога народа. А сведоци смо, да фирме Гаспром и Роснефт не раде у интересу Русије, већ за олигархе.

Черномирдин се ниједном кораком није потрудио да нешто уради за руски народ у Украјини. Он је у априлу 2008. добио велико признање од руске владе и орден „За заслуги перед Отечеством“. Године 2001. поседовао је преко једне милијарде долара. Према писању журнала „Forbes“ он је тада био један од најбогатијих људи на свету. Службено је објављено да је Черномирдин поседовао неколико скупих аутомобила: Bentley Continental, Mercedes 500, BMW 745 и Lexus 430.

Спољнополитички Путин је постигао успех са Кримом и у Сирији и тако је вратио народу самопоуздање и понос. Ојачао је армију и ратну морнарицу. Руски народ изашао је на референдум у многим украјинским градовима, јер су веровали да ће Харков и Одеса такође постати део Русије. Преварили су се. Путин их није подржао. Путин прича да је у Украјини дошло до државног удара, да је власт Порошенка нелегитимна, а ипак признаје Порошенка. Тако Москва ни по питању Украјине нема јасну политику. Сурков је Путинов човек за Украјину, но он не води рачуна о руским интересима, већ о „Альфа-групп“ и другим олигарсима.

Руси у балтичким државама немају основна људска права и Москва, очевидно, нема снаге, а можда ни воље, да помогне својим земљацима. Руски народ украјински сепаратисти свакодневно убијају у Доњецку. Како ће Русија да брани Србију, када, ево, она нема снаге да одбрани ни сопствени, руски народ у Харкову, Одеси, или Луганску?

Путин такође није поништио криминалну приватизацију, која је деведесетих година прошлог века милионе Руса довела до просјачког штапа. Охрабрује да међу истакнутим руским политичарима има такође људи који су истински одани Русији као што је један Константин Затулин. Али, чини се, да и у Путиновој влади има далеко више оних министара, које пре свега воде рачуна о интересима руских олигарха и Вашингтона.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Извор: "Стање ствари"