У једном шумадијском селу, појавила се једног дана непозната девојчица од својих непуних петнаест година. Обучена у сељачко одело, боса, са једном корпицом са својим ручним радом, крстом и Јеванђељем. Почела је да говори народу о Богу, о Његовој бескрајној доброти и људској грешности. Позивала је народ на покајање. Плакала је, и народ је плакао око ње. Није врачала, није гатала, и за своју проповед није тражила никакву награду. У томе селу нашао се неко, ко је рекао за њу, да је луда. Да ли је тај први неко, био месни свештеник, не знам, но утврдило се, да је и свештеник био тог мишљења. Крај овога догађаја било је то, да је жандарм спровео девојчицу у београдску болницу за умоболне.

Сазнавши за све ово, ја сам замолио неке београдске богомољце, да дођу са том девојчицом код мене. И они су је довели. Кад је ушла у моју собу, она је отишла прво пред икону, и ту је гласно очитала на српском језику: Оче наш, Богородице Дјево, и Верују.

Неписмена. Име јој је Јања. Питао сам је: Шта имаш везано у тој марами? То је моје оружје – вели. Одви мараму и показа Јеванђеље и крст. Па ко ти чита, кад си неписмена? – упитах је. Читају ми добри људи, а Отац мој небески, додаје ми.

Прочитао сам све њене исправе, прочитао и отпуст из болнице, питао је о њој самој подуже, о њеном раду и њеној проповеди. На сва моја питања она је одговарала брзо и радосно. Све што она каже било је ново и свеже као планинска роса. Одвело би ме далеко, кад бих изнео цео мој разговор са њом. Да изнесем само један део њене проповеди народу. Кад сам је замолио, да понови једну своју проповед, коју обично држи народу, она устаде, прекрсти се, очита неколике молитве, прекрсти руке на прсима и отпоче. Причала је нaјпре, како је двапут обамирала, премда никад није била болесна, како је у том стању обамрлости видела небо и ад, како ју је Богородица једном у сну научила, како да се моли Богу, и тако даље. А други део њене проповеди, била је опомена народу. И тај део гласи овако:

„Како ће нам добро бити, брале, кад ти сваки дан хулиш на Бога и на светиње Божије? Бог је милостив и даје ти хлеб, а ти се на Њега бацаш каменом. Немој тако, брале, немој тако, него свежи свој језик и не пуштај га на службу ђаволу. Употреби језик свој на славу Бога. Покај се, брале, покај се из корена душе, и реци: алилуја, алилуја, Господе помилуј.

Како ће нам добро бити, селе, кад ти убијаш живот у утроби својој? Бог те удостојио, да носиш живот Његов у утроби својој, а ти га убијаш. Како ће нам онда, селе киша пасти и пшеница родити? Немој тако, селе, немој тако, него клекни и захвали Богу, што те је удостојио, да носиш Његов живот у свом телу. Покај се, селе, за грех, који си досад чинила. Покај се и запевај Богу: алилуја, алилуја, Господи помилуј.

Како можемо, брале, зло радити и добру се надати? Не знаш ли, брале, кад крадеш, Бог је сведок, кад убијаш, Бог је сведок, кад опадаш, Бог је сведок. Не знаш ли, брале, да ће Бог кад тад објавити своју сведоџбу? Брале мој, добро ради, па се добру надај. Пости посте, моли се Богу, и дели милостињу, а све певај: алилуја, алилуја, Господи помилуј.

Зло ће велико доћи на овај народ, брале, ако се брзо народ не покаје и не врати Богу. Мили Свети Сава ми је тако казао. Зло ће, вели, велико доћи на овај народ, и близу је, сасвим близу, ако се народ не покаје и не врати Богу. Неки црни душмани навалиће на ову земљу, брале, и биће веће сече него икада. Мили Свети Сава ће то одвратити, брале, ако се народ брзо покаје, часним крстом часно прекрсти и светом водицом и мирисним босиљком покропи. Зато нека се народ покаје и запева: алилуја, алилуја, Господи помилуј.

Помили се, брале, јутром и вечером Пресветој Тројици и Пресветој и Предивној Богородици, па ће ти родити пшеница белица, и винова лозица. Али устегни, брале, језик од псовке и хуле на Бога и Божије светиње. Помоли се, селе, Светој Петки великомученици и Светој Недељи сјајнијој од сунца, па ће ти се родити чедо нерођено, а порасти чедо рођено. Само остави се, селе, великога греха. Него се само моли и певај: алилуја, алилуја, Господи помилуј. Амин, Амин, Амин.”

* * *

Ето, тако проповеда девојчица у петнаест година, неписмена Јања. Њене речи, рекао би, најпре се окупају у сузама, па онда теку на језик. Зато, када она проповеда, и она плаче и народ плаче око ње. А од суза, господо, нема јаче омилитике. Да ли сте икада у животу чули тако просту, тако ритмичну и тако дирљиву проповед? То је проповед једног невиног, неуког и неписменог детета, које су одрасли и зрели људи, силом власти, и у име реда и мира, отерали у лудницу. И нехотице да понови човек Спаситељеве речи: Хвала Ти, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних, а открио младенцима. /Мат. 11, 25/

И ово су људи назвали “верским лудилом“! И ово је чак и један проповедник вере означио као “верско лудило“! Заиста су лажни појмови овога света напунили и мозак многих свештеника, те не суде духовно но телесно /Јов. 8, 15/

Онима, за које су наши богомољци још увек једна необјашњива загонетка, ја бих се усудио рећи: Не судите, господо, пре него добро промерите и не испитате. Мерило за ово мерење и испитивање јесте Свето Писмо и Животи Светитеља. Погрешићете, ако будете мерили и ценили по лажним и злобним формулама света. Знајте, да од хиљаду примера такозваног “верског лудила“, једва један случај да је истинит. Зато не гоните у лудницу оне, који вам по својој вери и чистоти могу бити судије у оба света.

Извор: Сабрана дела – Св. Владика Николај, књига Х