Многи су приметили да се женске организације попут „Аутономног женског центра“ (који је недавно спровео наштеловано „истраживање“ о насиљу у мушко-женским односима, линк ОВДЕ), као и „Инцест траума центра“ (познатог по безочном покушају да нашој деци у нашим школама наметну ЊИХОВО сексуално образовање по ЊИХОВОЈ мери, као и по наштелованом „истраживању“ сексуалног насиља над децом) највише баве темом насиља над женама и над децом.
И то насиља углавном од стране мушкараца. Оно што многима није јасно је – ЗАШТО? Шта им је ЦИЉ? Познато је да већина активисткиња у тим организацијама себе сматра лезбејкама. ЗАШТО њих толико занимају хетеросексуални емотивни односи у којима оне не учествују и за које нису лично заинтересоване? Знате ли колики је степен насиља у њиховим лезбејским односима? Како то да се оне не баве статистичким истраживањима на ту тему, већ се само баве тим „грозним патријархалним и насилним“ мушко-женским релацијама? Активисткиња Аутономног женског центра у овој репортажи користи термин «патријархално» да би означила насилан ментални (културолошки) склоп у хетереосексуалним односима према женама од стране мушкараца у Србији (линк ОВДЕ). Дакле, зашто играју на ту карту «насиља мушкараца над женама и децом» и зашто се уопште баве тиме? Ево зашто: Зато што само на карту теме насиља над женама и децом могу да добију ширу пажњу хетеросексуалне и традиционалне јавности тј. шири друштвени консензус. На други начин то не могу добити, а то им је први и неопходан корак за промовисање своје ЛГБТ агенде. Ево на који начин оне то раде: Сваки човек ће се сложити да друштво треба да изнађе начина за смањење насиља над слабијима и сваки иоле нормалан човек ће се згрозити када чује вест о некој суровости и грубости према женама и нејачима. То се зове «друштвени консензус», слагање, заједничка платформа или заједнички став о некој појави. У овом случају о појави насиља према слабијима. ЛГБТ лобисти функционишу према следећим корацима: 1.најпре дефинишу тему око које могу да добију шире друштвено слагање, друштвени консензус и самим тим и пажњу медија (у овом случају су одабрале тему насиља над женама, а у другом и над женама и над децом, а у трећем само насиље и то сексуално над децом) 2.затим спроводе тзв. «акционо истраживање» – истраживање које има за циљ да истовремено проучава неку тему и да у ходу осмишљава стратегије (и програме) које ће послужити као одговор на дати препознати и утврђени друштвени проблем Зато у поменутом истраживању активисткиња Аутономног женског центра истовремено са резултатима истраживања говори и о програмима и акцијама, кампањама које се спроводе са нашим средњошколцима а под њиховим патронатом. То истраживање оне «штелују» тако да постигну жељени ефекат у широј јавности. Штеловање се врши на следећи начин: – приликом дефинисања индикатора истраживања, оне индикаторе насиља дефинишу тако да под насиље подвуку све што им може пасти на памет а што ће се са одређеном учесталошћу наћи у тој циљној групи коју изучавају. – приликом формулисања питања за анкете тако да је унутар питања већ садржан имплицитан став о томе шта све представља насиље – приликом самог спровођења анкете са испитаником – спроводе тако да од испитаника извуку и издвоје само оне делове њихових одговора (не интересује их шири контекст који баца сасвим другачије светло) који их води ка жељеном циљу. – резултати се приказују што уопштеније (све се то скупно назива нпр. «сексуално насиље» па су тако Инцест –траумашице једном приликом изјавиле како истраживање показује како у овом тренутку свако четврто дете у одељењу трпи неки вид сексуалног насиља) а поједини звучни детаљи се издвајају да би се код јавности изазвао жељени емоционално одговор – згражавање, гађење, страх (па кажу активисткиње Аутономног женског центра «Сваки четврти младић верује да један шамар није насиље»… итд.) – тумачење резултата и предлог решења – то смо већ видели на примеру секс-пакета. 3.покрећу низ активности за промену свести (кампању, стратегију, едукативне програме, цивилне акције): – Кампању против нечега или за нешто ( усмерену наводно на «освешћивање» да постоји тај неки проблем, нпр. Кампања „Могу да Нећу – Љубав није насиље“ у организацији Аутономног женског центра) – доношење стратегије о одлучној борби са тим проблемом (нпр. «Национална стратегија за смањење сексуалног насиља над женама и децом» – чији је иницијатор Инцест траума центар, линк ОВДЕ) – креирањем одговарајућих едукативних програма (попут секс-пакета Инцест траума центра) –цивилне акције (нпр. да су се средњошколке у једној школи избориле да имају кључеве од ВЦ-а да би се осетиле заштићеније од напада мушкараца) Који је то тренутак када те ЛГБТ идеолошкиње крећу да ОТВОРЕНО протурују своју агенду? Ево који: Последњи корак, уколико им ово већинско традиционално друштво «прогута» без хлеба претдходне кораке је главни корак – ПРОШИРЕЊЕ теме насиља и на прихватање а потом и промовисање ЛГБТ агенде. У једном тренутку ће нам ове наше «усрећитељке и спаситељке хетеросексуалних жена од насилних мушкараца» свима рећи као да је то једна ОБЈЕКТИВНА ИСТИНА – аксиом: «Видите овако: у корену насиља налази се НЕТОЛЕРАНЦИЈА РАЗЛИЧИТОСТИ међу људима. Зато што људи нису толерантни, зато што не прихватају друге који се од њих разликују (по полу и по годинама , као у горњим случајевима) , зато су рецимо мушкарци насилни према женама и према деци. Стога ми морамо сви заједно, цело друштво, сви без разлике, да РАДИМО заједнички на томе да се код СВИХ промени свест тако да почнемо да схватамо да су СВЕ РАЗЛИЧИТОСТИ ЈЕДНАКО ВРЕДНЕ и да их МОРАМО не само ТОЛЕРИСАТИ већ И ПРИХВАТАТИ без остатка, уколико заиста желимо да смањимо насиље мушкараца над женама и над децом на које су наша истраживања показала а ви се згрозили. А то даље значи да треба да прихватамо да се људи «разликују» и по сексуалној оријентацији и по родном идентитету и да су то све различитости које су сасвим у реду и које ми , цело друштво ( већински хетеросексуално) МОРАМО ПРИХВАТИТИ, јер ако се то не прихвати , онда ће се из тог истог корена нетолеранције наставити «грозно патријархално» насиље над женама и над децом, а то НИКО ОД ВАС НЕ ЖЕЛИ. Је л` тако?» И тако ће традиционално друштво, климајући главом и слажући се у вези са једном темом (да је недопустиво вршити насиље над женама и децом) нехотице наставити да клима главом и на став «треба да прихватимо да је нормално па чак и пожељно подучавати и подстицати децу да буду Лезбејке-Гејеви-Бисексуалци-Трансџендери» (јер не желимо да се насиље над женама и децом настави) Лепо су то осмислили (и осмислиле) мајстори обмане и разврата. Нема шта. Само што нису рачунале на једну ствар – постоје жене (као и мушкарци) које мисле својом главом и које знају да «нису све различитости исто вредне» , јер Бог није створио нити замислио да дете има две маме или две тате (или маму која се осећа као трансродна, тату који је бисексуалан и татиног дечка) и које такође знају да се корен насиља не налази у неприхватању некаквих различитости већ у многоструким узроцима којима се заиста треба озбиљно бавити – далеко од утицаја ЛГБТ идеолошких кобаца. Породични људи Србије Извор: "Православни родитељ" |