header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: О косовском завету данас и овде - предбожићна разматрања Штампај Е-пошта
субота, 06 јануар 2018

 О ПОВОДУ      

Повод за овај текст је размишљање мог омиљеног србског писца из Црне Горе, Николе Маловића, објављен недавно (https://stanjestvari.com/2018/01/02/2018-dont-happy-be-worry/). Он каже:“Ако је ОК да све одлуке које јесу или ће бити донијете у нашим тзв. парламентима немају никакву снагу док их не аминује прокуратор – није ОК да останемо и без црквене организације. Јер једино она може да стане у крај растакању свих вриједности на којима и даље опстају наде у боље сутра. Не негдје тамо далеко, него наде у боље сутра овдје – гдје смо или где смо своји на своме.

   Како ће то Српска православна црква урадити, и да ли ће, ја не знам.

 Оно што видим од мора до Дунава јесу душе разапете између класичног родољубивог наратива и storytellinga о денацификацији као предуслову. Српска је црква све богатија, све ближа унији с Римом, и све отуђенија од народа који се такође разлабавио у вјери па допушта да му се пред очима новотари. Глаголом којим завршава минула реченица почиње кварење традиције којој ништа није недостајало, јер да јесте – зар би опстала вјековима? Данашњу цркву да ли би препознао патријарх Павле?   

Од бољег живота у 2018. нема ништа. Чему се обичан човјек у распродатим земљама може надати? И на основу којих економских параметара? Са стажом који ускоро улази у пунољетство причам како је Његошева Црна Гора била земља без путева, без школа, без болница, без привреде, без, без, без… али је имала духовну и моралну вертикалу, те тако опстала до мјере да очара за њу пребогату Боку Которску да јој се придружи 1813. у државотворном смислу, те је била идол устаничкој, такође слободарској Србији.

Данас су и Србија и Црна Гора, на начин који никад неће бити предочен сениорима током вијести у трајању минут-два, географије без икакве шансе за дугорочни бољи живот, иако су – парадоксално – ово једине географије на којима наш народ, с другим народима и народностима у суживоту, може проживјети вијек достојан човјека.           

Уколико се у години пред нама призна отцјепљење Косова под било којом формулацијом, кључеви судбина оних којима је до слободе, самосталности и суверености – биће само у рукама СПЦ. Уколико се појави патријарх, те позове народ да стане уза њ, ако анатемама изопшти вучије и дачије, ако позове сестринске православне цркве да му се нађу на страни, што би се – реално – догодило, ако позове на непризнавање велеиздајничких потписа од Бриселског споразума наовамо, имаћемо државу. По коју цијену, не знам, али знам да бомбардовани поново бити нећемо.            Уколико се Српска православна црква не пројави у 2018. г, години пројектованог признавања Косова*, суштински ће престати да постоји као организација. Не рачунајући оне којима је једина вјера у сребрњаке Јуде Искариотскога, Србима ће преостати само вјера у Исуса Христа.“

И заиста: шта ће врх СПЦ урадити? То је питање које мучи сваког свесног и одговорног православног Србина, питање на које се не може одговорити само слегањем раменима или одмахивањем руком. То је питање за сваког од нас, на које су одговарала многа поколења пре нас, и на које ће одговарати сваки Србин до Страшног суда. Ових неколико реченица које следе само су покушај размишљања на кључну тему нашег идентитета.      

ИМА ЛИ ЦРКВА ПРАВО ДА ГОВОРИ?  

СПЦ је чувар идентитета нашег народа, и најстарија његова установа. Она може и мора да говори у име предака, савременика и потомака. Она је дужна да чува средиште Србства, Косово и Метохију, на којима се налази преко 1300 наших храмова, који су чудо не само србске, него и светске духовности. СПЦ је дужна и да подсети државну власт на Устав Србије, где је о Космету речено све што наши политичари треба да знају. Ако Брисел Србији отима Косово, то значи да је у питању непријатељство према Србији и србском народу, а ми не можемо бити у савезу са онима који су против наших виталних интереса, поготово што после Косова на ред долазе Рашка област и Војводина.  Свака добронамерна власт мора да уважи став најстарије србске институције, јер то је најдубљи глас њеног народа. Иначе, референдум о Косову у Србији одржали смо на Видовдан 1389, али и у Првом балканском рату 1912 - СПЦ на те референдуме треба само да подсећа.         

ШТА ЈЕ ЗА НАС КОСОВСКА ПРИЧА?

Сања Бошковић, ауторка књиге „Косовски културолошки мит“, шеф Одсека за словенске и оријенталне језике Универзитета у Поатјеу, о значењу и вишеслојности Косовске повести за наш народ каже: „Како народи знају ко су и шта су једино путем прича које причају о себи (С. С. Фридман), оно што је усмена традиција завештала својим потомцима, преносећи своје сећање о српском средњовековном царству и његовом потонућу, представља наративну целину која поседује сопствену еволуцију и трансформацију сходно променама кроз које пролази и сам народ; имагинарни пејзаж, као и физички пејзаж, мења се, надограђује, разграђује, непрестано одашиљајући стварни тренутак колективне пројекције у којој су изражени идентитет и памћење заједнице.

Стога је могуће претпоставити да Косовски културолошки мит представља својеврсну мапу нашег менталитета унутар које се преплићу не само различите врсте колективног памћења већ и несвесно повезивање и груписање одређених тематских целина у шематизоване изразе који одражавају важне вредносне судове. Карта културолошког мита о Косову је истовремено својеврсна топографија културног идентитета српског народа. Она омогућава да се све оно што је невидљиво, и што се вековима преносило унутар усменог колективног памћења, претвори у видљиво, у стварну културну чињеницу.

Ако бисмо покушали да графички представимо мапу Косовског мита, морали бисмо узети у обзир његову структуралну сложеност: сваки од духовних слојева који чине саставни део његове структуре, поседује и своју менталну карту на којој се одражава систем повезивања вредносних чињеница. Вишеизворност Косовског мита – историјски, прехришћански – архетипски ниво, затим хришћански, контемплативни ниво доприносе стварању контрадикторности и опречности у одашиљању колективних порука. Истовремено, културолошка какофонија умножава вишезначност колективних представа, одржавајући тиме, виталност разнородних духовних слојева, који равноправно учествују у оцртавању колективног духовног портрета Срба.              

Амбивалентност значења и тумачења појављује се у самој основи косовског предања. Ако узмемо епски дискурс, један од основних извора његовог настанка, уочићемо да је епско певање намењено слављењу јунаштва, јунака и њихових победа. Дакле, духовно-ментална структура путем које архаична свест слави храброст и снагу колектива, у прилици је да пева о херојском поразу српских витезова. Еп о Лазару и његовој војсци се унутар иницијалног епског импулса представља колективу као хвалоспев херојском саможртвовању и подвигу којим се српски јунаци супротстављају турском освајачу. Идеје колективне снаге, храбрости и јунаштва остају присутне упркос негативном исходу битке.

Истовремено, на историјско-чињеничној равни, епска свест зна да су њени јунаци поражени и да је српска војска доживела историјски, стварни пораз, након којег су изгубљени самосталност, држава, слобода. Са ове тачке гледишта, епско певање се трансформише у усмени кôд везан за тужаљке посвећене изгинулим јунацима, за комеморативне ритуале намењене мртвима и прецима; епска фраза израста у колективно туговање над трагичним усудом, ритуално и ритуализовано колективно сећање на пострадале, на саможртвоване који одлазе у свет предака.

Но то није завршна порука коју одашиље Косовски културолошки мит: слика напуштања овоземаљског трајања је уклопљена у раван хришћанских веровања, која су истовремено главни покретач страдања и суштинска сврсисходност чина жртвовања Лазаревих витезова. Религиозно-хришћанска димензија интерпретације историјско-епског догађаја усмерава колективну свест на нова духовна упоришта: кнез и његови витезови, иако мртви, освајају небеско царство, идеални културни пејзаж, место на коме су Срби победници у вечности, место са којег света земља, Косово, представља синоним неотуђивог, трајног поседовања. Из те имагинарне трајности, из осећања нераскидиве повезаности с колективним заветом, из оданости према Лазару и Косову, самосталности, слободи, држави, из оданости према националном усуду, ствара се и нова порука која Косовски мит претвара у историјско-национални програм: све што се родило после Косова рађа се за његову одбрану, део је непрекидне Лазареве војске која пролази кроз векове, губи и осваја битке, и тако без прекида, на једном и истом месту, на месту њихових отаца и предака – на културном пејзажу симболично названим Косово. Јер Косово поље, надомак Приштине, између Ситнице и Лаба, надмашује своју географску стварност и израста у метафизички пејзаж на коме почива судбина читаве нације. Позив на борбу за слободу и одбрану места где је поникла његова државност – места које га суштински дефинише, места културног пејзажа – народ претвара у метафизичку наду у ослобођење од зла и земаљске патње, наду у освајање суштинске, небеске слободе и правде, оне у којој бораве Лазареви витезови.“(http://borbazaveru.info/content/view/8443/33/)

   Шта ово конкретно значи?

 Одрицање од Косова и Метохије у овом тренутку не би било никакав политички чин, него тријумф духа апсолутног сампорицања. После тога, Срби не би имали шта да раде у историји – постали би само прах и пепео, достојни да буду развејани на балканској ветрометини; за то развејавање не би била потребна никаква олуја – био би довољан црни дашак било чије злобе.

Јасно је да врх Србске Цркве ни у ком случају то не би смео да дозволи.

БЕЗ ЗАНОСА СЕ НЕ МОЖЕ ЖИВЕТИ   

Владимир Велмар Јанковић, који је уочио да смо, ослобођењем и уједињењем 1918, изгубили свој косовски стрем, објаснио је зашто не можемо и не смемо да останемо без Косовског заноса – јер на овом и оваквом простору какав је Балкан без великог заноса се не може опстати. У свом огледу „Духовна криза данашњице“ он каже:“Наши кнежеви убијали су се међусобно, син оца касапио, – били смо и ми увек достојни крвавих закона светске повести. Али су ти исти кнежеви заветом монаштва одбацивали од себе ташту славу краљевских умирања; били су пуни жеље за влашћу земаљском, али нису били без сна о царству небесном и заборављали су себичне, грамзиве, крволочне себе под сводовима велелепних задужбина. He што би их пекла савест, не што би били лицемери или биготни, него што нису могли – без великог заноса опстати. Слутили су Божију власт над собом и у муци својој тражили су уточишта код ње. (О, том средњевековном мраку не треба се смејати!)

Па смо се после савили под страшном перспективом која се језиво растворила осветљена ореолом Лазаревим... Каква аветињска и страшна светиљка, та глава кнежева, која пет стотина година светли над народом! Па зар није било лакше упалити место ње лампион полумесеца па не чекати и не трпети вековима? Можда смо ми баш по великанима нашим чувено раскршће сваког зла, балканског зла, – можда су и Вожд и Милош били изблиза такви, – али смо ми на крају крајева, као у сну, упорно и без презања од последњих часова, ипак ишли за обретеном главом Лазаревом и створили на том путу ствари које нису случајности већ страшне жртве и огромне победе. Може ли се наћи веће разлике но што постоји између тог пута великих заноса и садашњице? И кад смо тај пут достојно прешли – зар да се на овом сад зауставимо?“                           

Наравно да Лазарева глава није била аветињска; она је била светачка и духовно мироточива. Али, Велмар каже велику истину: светлост те главе је, из перспективе земне власти и моћи, била светлост свица у односу на свесажижуће пламсање исламске силе. Па ипак је народ ишао за свичевом светлошћу и дошао до слободе. И није погрешио, него је образ заувек обасјао. Зар сада тога да се одрекнемо?

   БОГУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ           

Питање Косова је,  као и увек, питање вере. Верујемо ли ми да је Богу све могуће, па и да нам, кад покајњем то заслужимо, врати Косово?

Јер, Богу је, заиста, све могуће.

Хитлер, један од највећих злочинаца у историји човечанства, у Другом светском рату био је употребљен као оруђе Божје ради заштите Свете Горе. О чему је реч?

Професор Дејан Медаковић је причао:„Кад је почео рат, Бугари су, као савезници Немаца, добили у јурисдикцију Свету Гору. Манастир Зограф се тада поставио на чело Светогораца, кршећи све обичаје и ред који траје две хиљаде година. И, наравно, људи невични управљању, почели су да праве глупости и свима су се попели на главу. Мислим да је онда професор Георгије Острогорски посаветовао Хилендарце да без знања Бугара, са игуманима осталих осамнаест манастира, напишу писмо Хитлеру и траже од њега заштиту. И заиста, написали су му писмо, по угледу на писма византијским царевима у средњем веку. Хитлеров саветник - византолог, у жељи да задржи добре односе с колегама, саветује Хитлера да истог тренутка пошаље пуковника историчара уметности за гувернера Свете Горе. Тај пуковник је тамо боравио све време трајања рата. За то време ниједан папир није изнет са Свете Горе.“(Снежана Милошевић, Неосвојива српска кућа, Илустрована политика, Број 2801, 2. октобар 2012.)    

Шта ово значи? То значи само једно: Бог и Мајка Божја свако зло могу окренути на добро, само ако има оних који се искрено моле за спасење. На несрећу нашу, остали смо без искрених молитвеника; не умемо да се молимо. Да није тако, Господ би целу светску ситуацију променио, ако треба, за ноћ. То што пропадамо, то што  нас непријатељи наши тлаче и муче, само је последица греха у који смо огрезли и наше немоћи да да вапијемо Богу и Мајци Божјој.                                                                                               

ХОЋЕ ЛИ ВАТИКАН ДА БРАНИ КОСОВО?                                            

Из маловерја потиче и идеја да ће нам у чувању наше Свете Земље помоћи Ватикан, који формално није признао назависност самопрокламоване НАТО – шиптарске квазидржаве( а суштински јесте - http://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-yu/tekstovi/151-vlasi-su-se-dosetili-2.html ).

Јер, када бисте питали народног песника да вам одговори на  питање – да ли ће нам Ватикан помоћи, он би рекао: “Латини су старе варалице“. Његош би, као приликом посете Ватикану, рекао:“Црногорци не љубе ланце“, и не би се поклонио папи.   Патријарх Гаврило Дожић би учтиво одбио, као што је одбио понуду папе Пија XII да му помогне, јер је Ватикан био духовни покровитељ НДХ.                                                                                  

Свети владика Николај би нас подсетио да су усташе „за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима“. 

Преподобни Јустин Ћелијски би нас опоменуо да је ватикански дух извор свих безизлаза западноевропске цивилизације, јер је једног, смртног и погрешивог, човека прогласио незаблудивим по питањима вере.

Тако би наши стари; јер, како рече песник, „гласови мртвих – то нису мртви гласови“.

Ако се томе дода чињеница да је Ватикан у распаду бивше СФРЈ имао крајње негативну улогу (јер, папа Војтила је, скупа са Немачком, први кренуо у признавање авнојевских граница сецесионистичких република, отворено подржавајући хрватске сепаратисте и НАТО интервенционизам у грађанском рату у БиХ); ако се зна да Ватикан и на данашњем Космету има значајну улогу ( од преласка Ибрахима Ругове под „духовну јурисдикцију“ истог, преко улоге бискупа Марка Сопија у борби за „десрбизацију“ косовских светиња, до настојања да римокатолицизам постане нови „европски идентитет“ Албанаца); ако Ватикан, овде и сада, има Степинца као „блаженика“ – онда, заиста, веровање у подршку најмање (али једне од најутицајнијих) држава на свету, Србима и њиховом праву на сопствене светиње на Космету спада у ону врсту веровања која може бити луксуз религиозних глобалиста, али не и насушна потреба србског народа и његове државе.

 Наравно, као што свачију светињу треба уважавати и са сваким треба имати односе рационалне сарадње, тако нам ниједна подршка у ове тешке дане није на одмет.  Само од Ватикана се немамо чему надати.   

ШТА НАМ ЈЕ У СРЦУ?   

Кад је Косовски завет у питању, треба да проверавамо шта нам је у срцу. Често је човеков живот споља побожан, али је изнутра лишен божанске благодати, због неког тајног греха, попут гордости. Овај случај је потписнику датих редова испричао један наш познати духовник, калуђер старог кова и Николајевог духа.

У Владимирцима близу Шапца живео је домаћин – припадник богомољачког покрета. И за време комунизма у његовој кући се редовно ишло на Литургију, постило и причешћивало, а нико није смео ни да помисли да псује и говори ружне речи. Био је богат и угледан човек. Једина мана му је била што је био претерано штедљив, до шкртости, и што је волео да се хвали пред свима кад набави нешто ново, попут трактора. Уживао је да буде први у селу.

Када се разболео и пао на самртну постељу, обезнанио се и у стању бесловесности почео је много да псује и хули, што за живота никад није радио. Долазио му је игуман Евстатије из Преображења, покушавајући да га поврати из тог стања исповешћу и пречешћем, али није вредело. Отишао је са овога света бесловесан, псујући.          

Зато је веома важно шта је коме у срцу. Отац Серафим Роуз од нас тражи да се сетимо и својих особина по којима бисмо, не дај Боже, могли постати Јуде. Јер, не заборавимо: Јуда је почео од једне, наизглед добре помисли, а то је да би он боље даривао новац сиромасима од Христа. Почео је да завлачи руку у благајну, да он распоређује и дели, а, на крају, да краде. И отишао је да узме тридесет сребрника за издају верујући да ће он узети паре, а да ће се Христос, као и много пута до тада, „извући“.              

Дакле, свако од нас треба да размишља: чиме ја, овакав какав сам, могу издати Господа мога, кнеза Лазара и његове витезове? Ово је питање за свакога у Цркви Божјој коју нам је, као аутокефалну, оставио Свети Сава.

   О НЕДОСТОЈНИМ ВЛАСТОДРШЦИМА

Неки кажу: „Па не одричемо се ми Косова и Метохије, него наши властодршци. Они су криви!“           

Али, откуд такви властодршци? Да нису пали с Марса?

Свети Анастасије Синаит, у свом спису „О недостојним властодршцима“ каже:“Бог у Свом закону каже: "Даћу вам пастире по срцу вашем."Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни власти коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други, пак, властодршци који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. Ево неколико поучних примера.

Када је Фока Тиранин постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу један монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: "Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?" Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијега одговора: "Зато што нисам ногао да нађем другог, горег од овог.

Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао:"Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома." Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ - несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: "Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио."

Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божији Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.“(http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Nedostojni.htm )

О СРБСКИМ ПОДЕЛАМА          

Онда многи кажу:“Шта да радимо? Наша трагедија је у нашим поделама, каквих никад није било као данас“.  

И стварно – подељени смо. Духовно смо подељени. Одакле те поделе? Разни су узроци, али најважнији узроци су везани за непобожност и хладан однос према Светињи. Јер, Косово се брани пре свега Духом Светим, подвижничко – литургијским животом: „Не дајте светиње псима и не бацајте бисера својега пред свиње (Мт. 7,6), говори Христос. Јер и у томе је потребно правилно суђење. Господ није рекао неодређено или без разлике 'дајте светиње и бисер свима', него каже: „Не дајте светиње псима”, односно онима који чине зло. Тако каже и Апостол: „Чувајте се паса, чувајте се злих посленика” (Фил.3, 2)... Пази се и ти, свештениче, и немој давати недостојнима Пречисто Тело, како се не би показао кривим - не према законима грађанским, него по речи Владичиној. Дакле, не дајте светиње псима, не бацајте бисер свој пред свиње, да га не би изгазили ногама својим и, окренувши се, растргли вас, стварајући расколе и јереси”, учи нас Свети Атанасије Велики.

Да ли неко у СПЦ о томе размишља?

ХЕДОНИЗАМ КАО УЗРОК ПРОПАСТИ

   Била је нека анкета о очекивањима Срба од 2018. године. Срби очекују повећање плате и добитак у играма на срећу, а на претпоследњем месту им је рађање деце. Косово нико и не помиње. То уздање у материјално води зна се куда – у пропаст, као што записа песник Драган Млавски у песми «Живот једне свиње»:У великој бари крај старог дуда/Лето је провела уз мирис плеве/Из руке газде кукуруз је јела/И беле дудиње зреле//Јесен је плакала кишама својим/И ветар је двориштем гребо/А свиња у свом обору смрадном/Све мање виђаше небо//И кад први снег по дуду паде/И мећава прекри сокаке села/Зором шикну крв и свиња схвати/Из чије је руке јела»(http://www.dragan-mlavski.com/pesme.html )

ПУТ СПАСЕЊА ЈЕ ПУТ ПОДВИГА

Још        у оно време цар Давид је вапио:»Помагај, Господе; јер неста светих, јер је мало верних међу синовима човечијим»( Пс. 12, 1) . И то је оно што нам недостаје у време кад треба бранити Косовски завет. Отац Сава из Вазнесења је говорио о једном таквом који нам је у Цркви неопходан ( а нигде сличног ):»Али шта ћемо ми сад кад немамо владику Николаја, шта ћемо кад немамо Јована Рапајића, шта ћемо ми сад кад немамо, рецимо, Јакова Арсовића. И он је био завршио три факултета и један докторат.

Он је био велики човек, по школству, и по монаштву, и по монашком животу. По његовом животу он је био много велики. Велика би то била прича кад бих вам ја причао о њему, о његовом подвигу. Озбиљно се он подвизавао. Он је био овако танак по појасу ко керуша. Он ништа није до себе носио до неких вешева, неких дроња, и то остављао тамо у реку; то кисели петнаест – двадесет дана, притисне каменом, да л’ после отидне и тражи, да л’ нађе нађе, па на врзину суши, па опет двадесет дана. Двадесет дана он стоји у шифоњеру, ви знате шта је шифоњер, не може да се легне, не може да се седне. Двадесет дана он се искушује. Само за неке празнике не. Нико га (од братије) не дира, јер су га много поштовали. Он је са њима увек озбиљан. Није он са њима ћаскао, званичан је био. Он је био шеф, управник (штампарије), и не само што је шеф, такав је био. Чим ми који га знамо, приђемо и тражимо: Благословите, оче! (чак му име нисмо спомињали) само кажемо: Благословите! Он не пружи руку никоме, мало коме пружи руку. Знам ја неке старе људе које је он много поштовао, и много их је ценио за њихову побожност, стари су то његови пријатељи, њима је пружао руку, и са њима је неку речцу проговорио, две три речи и онда би отишао. Он лично ретко кад је за совру седао. Тамо на дну је седео и некакву чинију земљану узме његову, па отиде у ону сплачињару и захвати и однесе у келију и то стоји опет петнаест дана, док оволики црви не буду, па онда једе.

Мучио је себе ради Царства Божијег. Њега су молили да буде епископ. Молили су га и кумили. Ништа (није хтео). Ама, будите барем свештеник, јеромонах будите, да вам укажемо част за ваше служење, за вашу побожност, за вашу оданост Богу, јер ви сте заслужили да вам укажемо част. Барем јеромонашку, свештену част. Не, каже, нисам ја за то, није за мене. Да сам ја за то, ја бих то прихватио; нисам ја за то. Није хтео то да прихвати зато што је знао шта значи јеромонах, шта значи служити у олтару. Он је знао да је то велика, најсветлија дужност. Ту мора човек да (се) буде. „Примите, једите Тело Моје!” То говори свештеник. Божје речи. Али, те речи, морају да буду (доживљене) у свештенослужитељу, да се и на њега односе, јер и он све говори и он у томе учествује. „Примите, једите Тело Моје!” Заповеда. Нуди. Зове. Препоручује. Зато и он учествује у томе, а кад то треба свештеник да говори, који треба да представља Христа онда мора (служба) да буде достојанство, Истина. Зато Арсовић није хтео да прихвати свештеномонашки чин и службу./.../“              

А био је свештен читавим животом својим. Такви, свештени, данас су нам неопходни да бисмо одбранили Косово и Метохију. Од празне приче нема ништа.

   МИСТИЧКА ЗЕМЉА    

Косово и Метохија су, заиста, уз Јерусалим и Свету Гору, стожери постојања православног света. Покојни др Марко С. Марковић је да србски косовски месијанизам има идеју Распећа и Васкрсења као кључну; по узору на Христа, и Срби бивају распетии васкрсавају: „А изнад света – и то је оно најважније – у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму. Самим тим, очевидно је да се смисао Косова није испразнио појавом српског националног Месије – Карађорђа. Боље рећи, Kapaђорђе не може бити последњи домет Косова, jep је косовска жртва нераздвојна од Евхаристије. Косово ће достићи овај пуни смисао тек приликом Другог доласка Исуса Христа и свеопштег васкрсења човечанства. А дотле, Косово је вечни позив на нова прегнућа, као чудесан догађај, образац, утеха, подстрек на буђење и обнову свих народа света по примеру српског васкрсења.“             

Молитвама Светог цара Лазара и његових витезова, Господе Исусе Христе, Боже наш, благослови нам Божић и Нову 2018. Годину као годину Завета који нисмо издали.       

ПОСТ СКРИПТУМ

Док сам писао овај текст, појавили су се знаци наде. „Политика“ је, на Бадњи дан, донела обраћање скоро двеста србских јавних личности против предаје Косова и Метохије ( међу њима је и неколицина архијереја СПЦ ). Тамо јасно стоји:„Први пут у српској историји, надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке. У овом одсудном часу, ми долепотписани обраћамо се јавности и српским властима следећим захтевима: – неодговорном политиком, одобравањем Еулекса, измештањем дијалога о Косову и Метохији под окриље Европске уније, отпочињањем „техничког дијалога” и закључивањем и спровођењем неуставног Бриселског споразума, процес сецесије Косова и Метохије је добио забрињавајући замах. Тај процес се може и мора зауставити. – захтеви САД и најмоћнијих земаља ЕУ да Србија и Косово потпишу „правно обавезујући споразум“ и да се Србија сагласи да „Косово“ буде примљено у међународне организације, укључујући Уједињене нације, као и свака подела Косова и Метохије - неприхватљиви су и морају бити одбијени, једном за свагда. – Садашње међународне околности су такве да до праведног решења није могуће доћи. Замрзнути конфликт (попут конфликта на Кипру и другде) је једина разумна одлука. Будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо нерешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувек осрамотимо, одричући се се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима.То никад није учинио ни један народ. Пристајући на такав преседан Србија би смртно ранила себе и ударила срамни жиг на лице Срба, свих и свуда. – Разговоре са представницима Албанаца са Косова и Метохије ваља наставити, неорочено и неусловљено, под окриљем Савета безбедности УН, до коначног решења у складу са Уставом Републике Србије, Резолуцијом СБ УН 1244 и међународним правом. Питање Косова и Метохије се не може решити без пристанка Србије нити је ико може понизити, ако не понизи себе сама. Заклетва дата на Јеванђељу приликом преузимања дужности, обавезује да се државни и национални интереси штите без обзира на опасности и уцене. Без Косова и Метохије или било којег дела своје територије, Србија не би била само осакаћена, већ и трајно поражена, као земља која је своју скупу судбину продала и поништила свој идентитет. Зна се да оно што се силом узме, може да се врати, али да оно што се поклони остаје изгубљено. Саглашавањем са отимањем и добровољним одрицањем од себе и своје основне земље, са највећим бројем својих Црквено-народних средњовековних Светих Споменика – Владарских, Патријарашких и Свенародних Задужбина – као и од дела сопственог народа, отпочело би незаустављиво пропадање и нестајање Србије, до коначног исписивања из историје.“         

У предбожићњем интервјуу за „ТВ Храм“ патријарх Иринеј је рекао да се "Црква већ изјаснила/…/ Ми не можемо да замислимо Србију без Косова и Метохије“.

Све је ово лепо и охрабрујуће. Да останемо при томе, па да нас Бог види. Али, срца наша морају бити истинита. И Господ нас неће презрети и одбацити.        

Христос се роди, Срби, народе косовски!        

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 83 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Владимир Димитријевић

"РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ" 

(пдф)

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.