header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Појте Богу нашему, појте Штампај Е-пошта
четвртак, 11 јануар 2018

 БОГОМОЉАЧКЕ ПЕСМЕ И ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – НОВИ ДАМАСКИН, НОВИ СЛАТКОПОЈАЦ

ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ПОЈАЊУ     

У прелепој молитви коју изговара свештеник приликом освештавања воде (на Богојављење, уочи крштења, итд.) укратко су изложена неизрецива и чудесна дела Божја, почев од стварања света до спасења човека, поробљеног грехом, смрћу и ђаволом. Премудрост Творчева сав свет је створила као храм испуњен песмом склада и спокоја. „Музика сфере”, о којој су говорили древни мудраци, управо и јесте вечна хармонија и лепота која краси космос и због које, када је из непостојања све приведено у постојање, „пјеваху заједно све звијезде јутарње и синови Божји кликоваху” (Јов 38, 7).

Иако је човек одступио од Бога и здружио се са смрћу и тамом, Господ га није оставио. Послао је Свога Јединородног Сина да га спасе и препороди. Први Адам, који је у рају славио Свету Тројицу песмом захвалности, изгнан из раја почео је да јеца и рида, због чега Свето писмо, сведочећи о људском страдању, назива наш свет „долином суза”... Господ Исус Христос, као Нови Адам, запевао је песму Богу Оцу још лепше и умилније: сав Његов живот на земљи, испуњен љубављу према човеку и бригом за спасење људских душа, није ништа друго до песма о доброти и милости Божјој.                            

И старозаветна и новозаветна Црква увек су песмом славиле величанствена дела Оца и Сина и Светога Духа, радовала им се и клицала. Када је јеврејски народ на челу са Мојсијем избегао потеру фараонове војске и по сувом прешао кроз Црвено море, Израиљци су певали: „Сила је моја и пјесма моја Господ, који ме избави; Он је Бог мој и славићу га; Бог оца мојега, и узвишаваћу га” (Изл 15, 2)... У песми је Мојсије набрајао народу доброчинства Божја, да би их се заувек сећао и благодарио свом Творцу (Понз 32, 1–13)... Мајка пророка Самуила, Ана, по рођењу сина кога је добила након дуге неплодности, на сав глас је хвалила Животодавца... Три побожна младића, која је Бог избавио из ужарене пећи где су бачени због своје вере и одбијања да се клањају лажним боговима, песмом су хвалила Господа зато што их је заштитио (Дан. 3, 24–90)... Пророци Божји, какви су Исаија, Авакум и Јона песмом су најављивали да ће доћи Син Божји и избавити свет... Нови завет је пун песама радости и благодарности Богу јер је Господ заиста постао човек да би људи постали усвојена деца Божја. Свети Захарија, отац Јована Крститеља, клицао је када му се родио син који ће бити Месијин Претеча (Лук. 1, 67–79)... Пресвета Богородица испевала је најлепшу библијску песму славећи Бога који ју је удостојио да роди Његовог Сина (Лук. 1, 46–54)... Свети Симеон Богопримац, стари и мудри Јеврејин, примивши на руке детенце Христа, тихо је заблагодарио због јављања у свету Онога који је свет створио (Лк 2, 29–32)... Кад је рођен Исус Христос, у Витлејему су пред пастирима појали ангели; иста она прелепа и силна бића која Бога славе на небу (Ис 6, 2–3), пастирима и свему свету јављала су: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 13–14). Тридесет три године након првог Божића Христос је, јашући на магарцу, улазио у Јерусалим да би Себе принео на жртву за спасење људи; Његови ученици су песмом славили Учитеља помињући чудеса Христове доброте и милости (Лк 19, 37–38)... После Тајне вечере, на којој су се апостоли први пут причестили Телом и Крвљу Господњом, Спаситељ је, скупа са њима, отпевао хвалу Свом небеском Оцу (Мт 26, 30; Мк 14, 26), а затим пошао у Гетсиманију да се помоли пред распеће и сачека Свог издајника, Јуду... Када је Христос устао из мртвих, Његови следбеници су пуна срца и свакога дана певали и клицали: смрт је била побеђена, грех је изгубио силу, а ђаво је утекао посрамљен са великог бојног поља између Добра и зла, Светлости и таме, Истине и лажи. Из истог разлога апостол Павле пише Ефесцима: „Пјевајући и појући Господу у срцу своме; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашег Исуса Христа." (Еф 5, 19). Колошанима поручује да хвале Бога у „псалмима, химнама, духовним песмама” (Кол 3, 16). Док је био у тамници са својим сарадником Силом, Павле је песмом славио Творца, а сужњи су га слушали (Дап 16, 25), након чега је дошао ангео и све их ослободио... И тако даље: много је примера који, сваки лепши од лепшег, сведоче снагу песме побожних људи. Једна од највише употребљаваних књига Светог писма је Псалтир, коју је углавном испевао свети цар и пророк Давид. То је књига молитава и благодарења Богу. Надахнута Светим Духом, она је руководила многе потоње песнике и композиторе Цркве да напишу химне Светој Тројици. Сам Давид је познат као певач и песник. Још у младости, док је био дворјанин цара Саула, блажио је душу овог потоњег свирањем у жичани инструмент и милогласним појањем. Слушајући Давидове мелодије, Саул, кога је узнемиравао зли дух, смиривао се и одмарао (1 Сам 16, 23). Из овог случаја јасно је да дејство побожних мелодија јесте умирујуће, успокојавајуће...                     

Појање у Цркви има неколико особина које су неопходне, јер је оно израз молитвене свакодневнице народа Божјег. Оно је, пре свега, славословље Богу на које је човек, скупа са својом старијом браћом ангелима, призван. Свети Василије Велики каже: „Може ли бити нешто благословеније него на земљи подражавати појање светих ангелских хорова, журити на молитву у рану зору, обожавати Створитеља химнама и духовним песмама... Стање душе у којој је радост, а не туга, јесте благослов задобијен појањем химни”. Свети Атанасије Велики вели да кроз појање „у души нестаје немир, грубост и неред и разгони се туга”, а Свети Нил Синајски сведочи да „појање успављује страсти и умирује тело”. Ко се певањем молитвено очисти, из духовне битке са демонима излази непобедив, напомиње Свети Јован Лествичник. Према Светом Павлу, певање у нама васпитава побожност и страх Божји: „У свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и пјесмама духовним” (Кол. 3, 16).                                       

У храму и дому певати треба с пажњом, јер стојимо пред Христом, Богородицом и светитељима. То значи: не бити ни млитав нити расејан, али ни не драти се ни викати. Према Јеремији Синајском, ритам и мелодија песме треба да буду стални и складни, да би се речи химни могле чути и допрети до свести оних који се моле.               

Човек је најдраже створење Божје и његово срце треба да је храм Господњи. Грађени смо складно и лепо, па имамо све дарове који су нам потребни да бисмо славили свога Творца. По светим оцима, људски глас је најсавршенији инструмент. Зато је Православна Црква, за разлику од западних, кривославних, које теже за спољним ефектима, забранила употребу инструмената у храму. Глас појаца побуђује пажњу и бодрост, док инструменти изазивају осећања и расположења која су често неповезана с молитвом... Наредна особина православног појања је једногласје (монофонија). Сви хришћани су позвани да у вери и животу буду једно са Христом и међусобно, да имају једно срце, једну душу, један ум. Иако многи певају, један глас се чује, пошто смо једнодушни, каже Јован Златоусти, патријарх Цариграда.Православна песма смирује и очишћује човека, а вишегласна у њему буди нездрава телесна узбуђења и мисао му одводи од молитве. Црква је вековима од својих певача тражила озбиљан и усредсређен живот, сматрајући га предусловом правог и здравог слављења Бога у Тројици.                  

ЛИТУРГИЈСКА УМЕТНОСТ КАО ВЕЛИКА СИНТЕЗА

 Литургијска, богослужбена уметност, која се пројављује у свим службама Православне Цркве је, како вели отац Павле Флоренски, синтеза свих уметности. Поред појања и звона, који су црквена музика и позиви на молитву, ту је и архитектура храмова и олтара, фрескопис и иконопис – сликарство Цркве, књижевност химни и животописа светих, уметност свештеничких одежди, па чак и мириса (тамјана, рецимо). Као што је, сам по себи и сам за себе, свако од нас осуђен на смрт и пролазност, а у Цркви, причешћен Христом и у заједници са осталим хришћанима, назначен за вечни живот и вечну радост, тако је и свако људско стваралаштво, одвојено од Бога и Цркве, осуђено на пролазност и трошност. Унето у храм, освештано и умивено благодаћу Божјом, оно постаје око кроз које у наш свет нетремице гледа лепота Царства небеског, и зато вечно, непролазно. Сваки уметник трага за непролазношћу свог дела и сваки жели да изрази суштину стварности, онако како је он види и доживљава. Па ипак, једино је православном човеку дато да у својој уметности, кроз молитву, пост и Причешће, свете тајне и свете врлине, упозна Пут, Истину и Живот, Господа Исуса Христа. То потврђује исконско искуство Цркве.

Руски научник, еколог и писац, Фотије Јаковљевич Шипунов, некад управник лабораторије за истраживање биосфере на Академији наука СССР, годинама је изучавао утицај који на своју околину врше православни храмови и манастири. Ево шта он вели о исходима својих огледа: „Манастир је небоземни појам. На манастире се непрекидно спуштају зраци небеских сила које оживљавају. Тамо гори небески огањ. Штавише, то се може проверити и помоћу савремених физичких инструмената. Чак и тамо, где су остали само темељи срушеног манастира, у време великих празника, уз помоћ инструмената, може се чути литургија”. О звонима, тим радосним гласницима црквених празника, весницима васкрсења и утехом за тужне, звонима која прате живот хришћанина од рођења до смрти, Шипунов каже: „Звоно није толико творевина људског колико Божијег ума. Ниједан математичар није у стању да израчуна формулу звона, нити једначину његовог звоњења. Покушавали су и Флоренски, Ојлер. али нису успели. Ја верујем да је звоно створено уз помоћ Божјег откривења. Исто као што је само тако могуће насликати добру икону. Тако је дванаестооктавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима какви су Задонски, Данилов, Спаски, на растојању од седам километара, према подацима мерења стерилисала све патогене организме. Они не могу да издрже осцилације ултразвучног дијапазона, а ултразвук је веома снажан енергетски извор којим се могу сећи стабла, разбијати цигле. Пре дванаест година истраживали смо околину Јелеховске саборне цркве, у време Ускрса. Кад је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа. Све епидемије која су наилазиле са Блиског истока на југ Старе Русије, у таласима су обилазиле реоне у којима је било смештено много већих манастира, цркава – где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала, уништавала..."         Црква никада ништа не препоручује, нити забрањује из моралистичких, пуких људских разлога, него на основу Божјег откривења о природи човека и космоса и о начинима да човек и космос уђу у заједницу са Богом. Музика сама по себи није штетна. Она је штетна и погубна тек ако човека од Христа удаљава и приближава га демонима. Како вели грчки мислилац Константин Каварнос права, православна музика је „средство богослужења и обожавања; а на другом месту је средство за сопствено самоусавршавање, за неговање човекових виших мисли и осећања, као и средство одбране и чишћења од његових нижих, непожељних мисли и осећања."                                              

У Христу, Речи и Смислу човека и свемира, зазвучала јс најлепша мелодија коју је човечанство одувек жарко желело: мелодија Царства небескога.

ОТАЦ ЈУСТИН О ПЕСМАМА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА Нама, Србима, најдивнија песма је, после оне богослужбене, песма из „Духовне лире“ Владике Николаја. О њој је Свети Јустин Ћелијски, у беседи на парастосу Светом Николају Жичком, рекао:“ Треба само узети и погледати његову Духовну Лиру. Нека ми опрости Свети Дамаскин, Свети Роман Слаткопевац, али ето, он је стао поред њих и уз њих само са својом Духовном Лиром. То је такво бисерје небеско, какво Српска земља видела није. То најбоље знају богомољци, најбоље знају монаси, монахиње, јер је њих Духовна Лира држала и побудила да крену Христовим путем по Српској земљи стрмој и магловитој.“          

Зато су се ове песме, деценијама, певале у храму Божјем уместо причасна, или кад се служба заврши.  (Данас их, где год могу, свештеници новог духа и стила избегавају. Поју се само одломци из псалама.)                  

А одакле Николају овакво надахнуће? Од Бога, а ради народа, његових дивних богомољаца, које је водио и предводио ка Царству Небеском.       

На грчком језику, име „Николај“ значи „онај који с  народом побеђује“; од Светог Николаја Мирликијског до Светог Николаја Равноапостолног, просветитеља Јапана, ово име као да је повезано са најживљим делањем у народу. Тако је било и са Николајем Велимировићем, епископом охридским и жичким, који је читав свој живот провео у плодотворном раду на народној њиви, пре свега као вођа богомолничког покрета, који је, на врхунцу своје духовне снаге, бројао преко сто хиљада чланова, са преко две стотине  братстава. Лист Православне народне хришћанске заједнице, „Мисионар“, крајем тридесетих година 20. века излазио је у 12 хиљада примерака, а „Мали мисионар“ се пео и на 40 хиљада. Од Охрида до Љубљане било је побожних душа које је овај покрет променио и подигао у побожност.           

   ОПЕТ О БОГОМОЉЦИМА

Први трагови овог покајничког и молитвеног кретања србске душе дали су се уочити још пре Првог светског рата, нарочито у Војводини. Али, светски рат, који је у централној Србији однео две трећине радно способног мушког становништва, у људским душама је направио или пустош (која се, у нас, изражавала, између осталог, кроз авангардну књижевност) или вапајну жељу за Богом Живим и Истинитим. Људи који су, како рече један немачки мислилац, боравили у рововима, „манастирима са зидовима од огња“, кренули су у потрагу за Богом и душом. Карактеристичан је случај оца Евстатија из  овчарског манастира Преображења, који је, чим је демобилисан, кренуо на Свету Гору, уместо да се врати у своје село, Доњу Мутницу код Параћина, у коме су му живели жена и деца. Кад су га питали куда иде, кад се рат завршио,он им је одговарао да за њега рат тек почиње.

Свештеник Атанасије Вучићевић је забележио како је изгледао један богомолнички скуп у црквеном дому: “После службе Божје испунише се сва три одељења црквене куће народом. Позвао сам их да слушају  проповедника брата Ивана, из села Ратара. И он отпоче тихим гласом, лепим шумадијским говором...Говорио је просто, али је открављивао лед око срца и нико за тих пола сата, док је Иван говорио, не трепну...Онда проповедник погледа у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и...чу се прво мекан и пријатан његов глас,за њим и анђеоски гласићи оних пет-шест девојчица.Свет се од чуда забезекну. После неколико стихова погледах слушаоце и-већина плаче. /.../ Обилазио сам после неколико пута са братом Иваном сва три села моје парохије. Свет се почиње враћати правом хришћанском животу. Тај ми препорођени свет у великом броју долази у цркву.“

Једно од огњишта послератног богомолништва била је  Шумадија, са Крагујевцем као својим срцем. Ту се уобличило језгро честитих и побожних душа, међу којима су се истицали млади Милисав Димитријевић ( касније архимандрит Гаврило ралетиначки) и брат Станко Маричић (потоњи монах Серафим), који би, после сваког дужег разговора, говорио:“Опрости, брате, морам да идем да се кајем“. На челу покрета нашао се млад сељак, Драгољуб (касније владика америчко – канадски Дионисије) Миливојевић. И међу припадницима женског рода било је пробуђених и више него величанствених душа: у тим раним данима, истицала се сестра Богиња (потоња игуманија Раванице, Јефимија), која је, Богом покренута, ишла и прповедала у народу, понекад скупа са братом Милисавом Димитријевићем. Њихова Духом Светим надахнута чедност и чистота, молитвеност и ревност многе су будили на побожност и враћали их са пута греха. О њима је Свети Јустин Ћелијски писао: “Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. /.../ Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје./.../ Због њих - неродна смоква није још посечена“. И зато: “Кад хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом саврменог социјалног живота;када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; хоћу да се не угушим у отровним низинама нешег христоборног културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности“.

Наравно, као и све што почиње на славу Божју, и са богомолничким покретом је било искушења. Међу побожне, а слабо образоване, душе беху се увукли спиритисти, које је водио судија Милан Бозољац. Они су постили посте, редовно ишли у цркву, причешћивали се, али су призивали духове, који су се маскирали у „свеце“, и давали им разна мутна „откровења“. Владика Николај је имао велику борбу да се спиритиста и спиритизма ослободии да народ поучи духовној трезвености.

Богомољачко буђење Свети Лелићанин први је препознао: године 1921. објавио је текст „Не одбацујте их“, у коме позива клир да не одгурује богомлнике од Цркве, као тобожње „секташе“. И касније ће свим срцем бити с њима: за време конкордатске борбе, кад су га оптуживали да се дружи са „друштвеним дном“, Николај је говорио да је то истина, и да је баш зато поносан, јер се у овом свету ништа не држи без дна  - ни чаша,ни ведро, нити било која посуда не могу без дна. Дно су наши сељаци и трудбеници, које „школованци“ , богаташи и моћници често презиру, али који су најбољи део нашег друштва.

И заиста, свештеници који су сарађивали са богољцима, сведочили су о преображајима: рецимо, прота Туфегџић из Мачве: ”Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих... Не псују и не куну...Обичавају да се моле Богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и поноћну молитву... Празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купити или продали... Поздрављају се увек са: “Помаже Бог!“ и „Бог ти помогао!“ Посте среду и петак и све постове. Причешћују се четири пута годишње... Не живе невенчано, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле“ и не шминкају. Не пуше, умерени су у пићу, умерени су и не краду. Када би сви људи били овакви, не би било ни жандарма ни катанца на кошу... Много полажу на исповест. То је и услов да се уђе у ред богомољаца.“ Прота Живан М.Маринковић о богомолницима из Поморавља пише, између осталог: “необично цене свештенике који проповедају. Исповедају се савесно и сами траже епитимије... Држе постове и неће чак ни у болести да премрсе. Радо дочекују свештенике приликом свећења водице. У кафану не иду, не псују, не причају скаредне приче и вицеве. Сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле личе на иконостас.Свака богомољачка кућа има бар Нови Завет, а већина и Свето Писмо“.Прота Теофановић из Бачке писао је о њиховом хришћанском моралу: “Ако је ко болестан, носе му понуде и испомажу га међусобно. Надгледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима. При сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме,тако да се сав свет згрће да чује...“

Владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор СПЦ званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. Први пут је на њиховом скупу (у селу Крњеву код Велике Плане) био на Илиндан 1920. године, а онда је 1921. објавио, у „Гласнику“ Србске Цркве, чланак “Не одбацујте их“, у коме каже: “У ове страшне послератне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божји тражи отворене душе да их оживи и осветли...Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан... Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа.“ Свештеници су почели да се одазивају на овај позив Владике Николаја,и око три стотине њих је ушло у делатну сарадњу с богомолницима (то није било много свештених лица;у СПЦ је пре Другог светског рата било око 3000 свештених лица – дакле, једна десетина је помагала Православну народну хришћанску заједницу, како се покрет званично називао.)

Године 1923. богомољци су купили малу штампарију и сместили је у своју централу у Крагујевцу, која се, од наредне године, налазила у кући добротворке Милице Јовановић, учитељице,која је сву своју имовину поклонила покрету побожних. Владика браничевски Хризостом пише: “У тим је зградицама између два рата врило као у кошници. Штампао се, повезивао и експедовао лист, долазили мисионари,дефиловали           путници и убоги, свраћали у домску капелу на молитву и побожан разговор крагујевачки богомољци; држали пробе хористи, долазили по савет посрнули... Ту сте увек могли затећи тихог, вечито запосленог, ретког молитвеника и подвижника брата Станка Маричића, секретара НХ Заједнице/.../ Свакога је умео да дочека, обавести и упути – стрпљиво, мудро, благо“. Станко Маричић, потоњи монах Серафим, био је ваплоћење кротости. Чим би се дуже с неким задржао у разговору, говорио је: “Опрости, брате, морам да идем да се кајем!“

 Први богомољачки сабори држани су у Крагујевцу,а 1924. у манастиру Јошаници код Јагодине. На том скупу били су владика Николај и владика битољски Јосиф. Затим су почели и курсеви за народне проповеднике (Крагујевац, манастир Раковица, итд.) Године 1931. у манастиру Свети Роман курс за мисионаре држао је Свети Николај Охридски и Жићки. На курсу је било 36 учесника, а њихов учитељ је Синоду поднео извештај у коме пише: “Ученици су одабрани људи из народа. Неки су од њих изразито обдарени даром речитости... Неки су ме од њих просто изненађивали својим познавањем Св. писма и великим верским искуством. Из разговора са њима дознао сам да је иноверна и секташка пропаганда дубље ухватила корена него што се званично зна. Мислим да ове проповеднике и продавце књига треба искористити на добро наше Цркве“. Николај је предложио да се проповедницима од стране надлежних црквених власти издају објаве да могу да иду и прповедају у народу,а да се мисионарски течајеви држе на сваких две-три године. Владика је држао још пет таквих течајева:1932. у Светом Науму, 1937. у Крагујевцу, 1939. у Благовештењу и 1940. два курса у Жичи. Његови мисионари били су чудесни људи: неки од њих, попут Боже Чеперковића из Врњачке Бање, и упокојавали су се проповедајући – Божа је, на богомољчаком сабору у Трстенику, братији рекао: “Ја одох, а ви наставите“, и предао своју душу Богу. О њима је Николај писао у својој књизи „Диван“ и у „Богомољачким протоколима“, али и на многим, многим другим местима. Химну њихову он је саставио:“Помози нам, Вишњи Боже,/без Тебе се ништ не може,/ ни орати, ни копати,/ни за правду војевати...“

Поздрављао их је са огромном љубављу. Тако је братству у Крагујевцу, кад није могао да им дође на славу, писао: “Нека би се Света и страшна Тројица прославила вашим устима и срцима. Нека би и ви сви били несливени заједно – да би се свака слободна личност очувала – и неразделни – да би се друштво очувало, као што је Божанска Тројица несливена и неразделна. Нека би онај исти Свети Дух који је на апостоле с неба сишао и на ваше душе, да их озари, охрабри, обрадује и оснажи. Молим вас, браћо, да уз остале ваше молитве на дан славе принесете живом Господу још и ове: Господе, покај народ, Господе ,прости народ, Господе, помилуј народ! Још ону кратку молитву, коју Срби треба сваки дан да уздижу пут небеса:Помози нам, Боже, да се Срби сложе!“

Богомолници су организовали и поклоничка путовања у Свету Гору: 1925. године било је преко триста поколоника. Од 1926. организовали су редовне молитвене саборе, на којима је скоро увек присустовао и беседио Владика Николај: прво у манастиру Драчи код Крагујевца 1926, 1927. у Љубостињи, па следеће године у Боговађи, па 1929. у сремском манастиру фенеку,па следеће године у Жичи, 1931. у Петковици код Шапца,1933. у Бачкој, у Ковиљу (присуствовао и патријарх Варнава), 1934. у Благовештењу под Кабларом,следеће године у Студеници, 1936. у манастиру Тавни у Босни и још један у Жичи,1937. у Лапову и 1938. у Жичи.Сабори су трајали по два – три дана,уз непрестану молитву, певање и проповед. Отац Јован Радосављевић описује последњи богомолнички скуп у Жичи, 1938. године, говорећи да ја владика радосно дочекивао госте, од владика тузланског Нектарија и браничевског Венијамина до Воје Јанића, али је најсрећнији био због богомолника: “Они су долазили организовано са заставама на челу своје братствене славе, као у литији. Певали би при доласку и уласку у манастир тропар Светом Сави или тропар своје братствене славе. Свака би таква братствена поворка била  дугачка 50 до 100 метара и сви су долазили са црквеном или духовном песмом. Тад је било око 400 братстава Хришћанске заједнице, и у Жичу се тад слегло ваљда на стотине братстава.Владика их, као домаћин и духовни отац и вођа, радосно сачекује пред капијом, поздравља кратком и садржајном еванђељском добродошлицом и пушта у манастир./.../ По читавој порти и ван порте продавале су се свеће, побожне књиге, иконе, крстићи и друго. Такође, и колачари су продавали своје производе и слаткише на све стране/.../ За народ и братства Хришћанске заједнице припремљена је вечера у великој народној трпезарији са два реда столова.Софре су се мењале једна за другом. јело је сипано у земљане ћасе (каленице или панице ); јело се обично дрвеним кашикама које смо имали на хиљаде/.../ ”Кад је вечера завршена, стигао је Владика Николај са оцем Јованом Рапајићем, потоњим свештеномучеником. Обојица су сели испод фреске Тајне Вечере, и са свескама и оловкама у руци бележили шта мисионари-проповедници причају. Прозивали су их, једног по једног, да кажу како се где слуша реч Божја. А ови су сведочили да су их људи негде примали,негде одбацивали, а они су настављали свој пут, и по снегу и по киши, увек држећи молитвено правило и певајући успут побожне песме. По оцу Јовану Радосављевићу, вера тих људи била је апостолска. Када јеВладика, иза поноћи, одлазио да се одмори и припреми за Свету Литургију, народ је настављао с прповедима и духовном песмом све до зоре. Те, 1938. године, после Свете Литургије, освештан је жички споменик блаженопочившем патријарху Варнави, палом у борби против конкордата.

 Православна народна хришћанска заједница имала је највише братстава у централној Србији, Војводини и Источној Босни. Године 1940, владика захумско-херцеговачки Тихон позива мисионаре из Србије, који беседе у његовој епархији, при чему се свуда скупља много људи, жена и деце жељних еванђељске поруке. Издавачка делатност покрета била је плодна и обилата: до 1936, богомљци су објљвили преко милион и седамсто хиљада примерака свог листа, и скоро милион побожних књига и књижица. Уредници „Мисионара“ пред Други светски рат били су јеромонах Јован (Рапајић) и монах Јаков (Арсовић), који су ниво листа подигли на највећу висину.

   Говорећи о значају богомолника, владика браничевски Хризостом каже да је овај покрет пробудио духовни живот Србије, Војводине и Источне Босне, омасовио, први пут код нас, верску штампу и обновио монаштво по нашим скоро запустелим манастирима. Владика Хризостом пише 1970. године: “Од чланова Народне хришћанске заједнице створене су монашке матице у: Светом Науму, Драчи, Овчар-Каблару, Студеници, Жичи и Рачи. Покрет је дао на стотине и стотине искушеница и монахиња: Кувеждину,Калишту,Враћевшници, Јовању, Љубостињи, Велућу, Никољу, Сретењу, Тавни, Пећи, Раваници,Манасији, Миљкову, Ћелијама, Копорину, Светом Роману, Девичу, Боговађи и другим манастирима... Има богомољачких села (Риђевштица код Крушевца, Гојна Гора код Ужичке Пожеге, Орашје и Мала Крушевица у Темнићу, Слатина и Угљевик у Семберији, Клење у Мачви) која су сама дала десетине монаха и монахиња. Има богомољачких породица из којих је у манастир отишло по неколико чланова: из породице Чеперковић, Јовановић и Ђукетић по четири, из породице Игњатовић, Радовановић и Шушић по шест,итд./.../ Пре Првог светсског рата у СПЦ није било ниједне монахиње, а сада их има на стотине. Те наше сеоске жене и девојке из богомољачког покрета које су пошле у манастир на подвиг и жртву можда су најбољи сведоци да је Покрет из кога су поникле био у своје доба изузетно снажан и представљао једну несвакидашњу појаву“. Савремени истраживач, Милош Тимотијевић, у својој књизи „Век сумње/Религиозност у чачанском крају 1886-2000.“ такође сматра да је утицај Владике Николаја и богомољаца на буђење и снажење вере у Србији био пресудан: “Снага личности владике Николаја била је одлучујућа./.../ Повећање религиозности темељило се на православним хришћанским, али и националним, начелима, обимној изградњи нових капела, цркава и манастира, повећању броја монаха,и што се у будућности показало као веома важно – покретању женског монаштва. Ништа мање није била значајна ни издавачка делатност./.../ За само седам непуних година пред Други светски рат епископ Николај Велимировић поставио је чврсте темеље за организовано ширење религиозности, чији се утицај ширио до краја века, па и почетком новог миленијума. Време је показало да је управо захваљујући таквом деловању хришћанство допрло до многих људи,посебно чланова богомољачких братстава, који су у деценијама после Другог светског рата одржавали тињајући дух православља у идеолошкој држави непријатељски оријентисаној према религији“.

Није случајно да тропар Светог Николаја Охридског и Жичког зове „человођом богомољне војске Христове“. Он је то био и заувек остаје, док је иједног православног Србина на земљи.

 Само у том светлу треба разумети и Николајев нацрт за Устав Краљевине Србије. То је, у ствари, скица, низ Николајевих размишљања о томе како би требало да изгледа Србија као Христова и хришћанска држава. Сви који су читали његове „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ знају да је Николај сматрао да је Југославија „пркос Богу и Светом Сави“, и говорио Србима да их неће спасити вештина, него врлина. По њему, Бог је Србе одредио да,иако бројчано мали, буду сведоци истине Христове Истоку и Западу. У складу с тим, требало је да и своју државу уредена начелима теодулије – службе Богу свију, од оног на престолу до оног за плугом. Срби су одбили да изврше своју мисију, ослобођење су доживели као „одуларење“, и зато је Господ допустио слом предратне Југославије. Надносећи се над судбину свог народа после рата, Николај је прижељкивао да цела будућа Србија буде Христова, и да богомољство буде основ и Цркве (што се подразумева) и државе. Краљ треба да буде први богомолник у Србији, а његови поданици послушна чеда Христова. Јер, како рече Николај, србски национализам је рам у коме стоји икона Христова – то и ништа друго. Он је, пишући скицу за Устав Краљевине, свакако ово имао у виду.

Владика Николај је веровао да Срби треба да постану богомољци, и да Србија треба да буде земља Христових слугу. Он је такве знао, и таквима је био пастир. На несрећу и пропаст нашу, ми смо се одрекли богомолничких идеала и путујемо у пропаст, коју нећемо избећи ако се не покајемо.

 Међу богомолницичким песмама има много Николајевих, али и „простонародних“, од чиста срца, као и песама богомолничких песника, попут Драгог Милетића из Крњева.  Оне нам показују благо побожних душа устремљених ка Христу, душа покајника и молитвеника, које је Свети Николај Охридски и Жички путеводио ка Царству Небеском. Ове песме и сад треба певати, и њима душу своју будити из греховног сна и дремежа.   

Молитвама Светог Богомолника нашег, Николаја Свесрбског, Господе Исусе Христе, Сине Божји, дај нам покајање! Амин.

  

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 11 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.