Откако су Срби грмели због Меморандума, под диригентском палицом Ивана Стамболића, у Српској академији наука и уметности дешавала су се разна чуда. Додуше бејаше још једна грмљавина, неку годину раније, под истом диригентском палицом, али нешто слабије снаге, због „Књиге о Косову“, Димитрија Богдановића, где се као издавач појављује САНУ.

И сва та грмљавина сручила се била само на плећа Димитрија Богдановића, да би он после годину дана  систематске тортуре и шикинарања преминуо. Академија се тада затворила у ћутњу, а књига је остала као једно непобитно и брилијантно сведочење о дивљем оргијању Шиптара на светој српској земљи кроз векове и комунистичкој поганој завери против Срба. Тада Академија није устала у одбрану свог достојања.

А ако ћемо право рећи, у временима после на много начин кобног Другог светског рата, како  су комунисти узели власт у Србији, тојест у Југославији, у овој српској установи озбиљније отварање капија за чуда први је обавио њен председник Александар Белић (коме најбоље стоји име Александар Вајс). То се десило 1954. године када су српски академици и српски писци, њиме руковођени  у Новом Саду, у Матици српској, потписали да је латиница српско писмо. Дакле ни непуних десет година од укидања закона о забрани ћирилице на територији Независне државе Хрватске, државе која је крволочно и државотворно поморила више од милион и по Срба, тако натопивши српском крвљу целу своју отимачку територију. О последицама те латиничне лудости најбоље сведочење може се видети у излозима књижара данас најмоћнијих издавача, на телевизијама, филмовима, новинама, у натписима искаченим по градовима у Србији, по продавницама, у школама, државним установама…   у говору младих који сведочи владавину енглеског језика…  у суноврату српског језика пред законитостима такозваног интернационалног и културнијег писма: латинице, о томе како деца по вртићима уче енглески језик као матерњи… да и немају свест о себи као о Србима…

Уз дужно поштовање према ретким, али необично  часним и честитим члановима овог духовног стуба Срба, ово би могла да буде веома кратко изражена скица стања духа у нас Срба. И да није тих неколико академика, прстима једне руке да се изброје, нит би то била „српска“ а још мање „академија наука и уметности“. Овако, остаје нам велико питање: то лепо здање, у Кнез Михаиловој улици, са масонском пирамидом (дакле: не са српским знамењем) пред улазом, као једна празна љуштура, као полог чему и коме служи (полог је друго име за мућак – на који долазе кокошке да легу јаја)? Каква је сврха те установе у том здању? Шта нам доноси и о чему нам казује? И коме треба крава која пасе на најбољој ливади а не даје ни капи млека? Или шта ће нам веома луксусузан ауто кад је покварен, толико да му није место ни у Брацином музеју?

О сувислости ових питања ових дана, на интернету,  даје нам одговор један портал. Да не буде како га потказујем, нећу да га именујем, нећу да дам траг цензури која је све оштрија и луђа, онако као што већ попут пијане свиње риља по друштвеним мрежама.

 На том порталу појавио се списак будућих академика о чему ће се ускоро одлучивати у самој оној лепој зградици чији је најновији председник а да ни трепнуо није рекао: „Косово је изгубљено“.

Најдобронамерније мнење нам вели: очевидно он је памет изгубио кад појма нема о значењу тих својих речи. Мада је имао подршку плејаде важних академика у истом духу…

Додуше ни претходник овог председника није боље стајао са памећу, посебно када је уобразио да води државничке послове, па је, да нагађамо, у име мира и стабилности у региону, забранио да се књига „Магнум кримен“ пошаље свим сличним установама у свету. Да се на Западу не мења постојеће мишљење о злим Србима и честитим Хрватима. Уз то, као украс те мудре одлуке, тада је спратове у својој лепој зградици означавао овако: first floor, second floor, third floor…  А за подрум је слободно могао да напише: ХАД.

Да би се видело да он није чова за мачији кашаљ, од власти је за одану службу умртвљивања мртве установе САНУ, награђен био подизањем свог моста, најскупљег у историји Срба, на Ади Циганлији, да мост ништа не спаја и никуд не води. Једина корист од њега је да један мој пријатељ двапут или једном годишње са Бановог брда краћим путем стигне до Кинеског тржног центра, на Новом Београду, премда тамо нема  никаквих послова.

   А поменути и неименовани портал наводи 16 (шеснаест) имена који ће стати пред капије САНУ, да постану део тог духовног стуба Срба. Та имена требало би да представљају најизразитије духом и својом струком узорно утемељене Србе и Српкиње, у овом тренутку трајања Срба. Требало би да буду цвет српства и узор у садањем часу, као и у потоњим временима. Јер Српска академија наука и уметности установа је која окупља духовно, у науци и друштвеним делатностима, оно што је понајбоље у Срба.

На том ни великом ни малом списку најпре запада за очи да од наведених 16 имена 10 (десет) су жене.

По тој маде ин Америка и Запад рачуници већ у једном суду у Београду (за парнице) у постојећих 50 судница 49 држе жене и само 1 (једну) мушкарац. То не би требало да буде предмет ма каквих коментара, а још мање разлог запажања. Небитан је пол при примењивању и тумачењу закона. Бар кад је истина водич и када се у путеве правде не уплићу предрасуде, смицалице,  подвале и лажи.

 Из судске праксе, међутим, стижу другачија уверења. На пример: у бракоразводној парници, при деоби деце или заједно стекнуте имовине или одређивање висине надокнаде за издржавање детета или деце…, супруг а да ни не закорачи у судницу – увек је крив. А поготово када се разматра породично насиље – супруг је увек насилник. И тако даље.

За детаљнији увид у ово стање у правосуђу у Србији, односно у Београду, погледај мој текст „Кад жена узме суд у своје руке“, може се наћи у Архиви „Васељенске ТВ“.

Дакле, мода родне равноправности није мимоишла ни списак кандидата за САНУ, са крајње неизвесним учинком спровођења те англосаксонске и еврозаједничарске помаме.

Маркантнија имена тог списка, бомбастичније делатности и засењујућег угледа међу мислећим Србима чине Латинка Перовић, Драгољуб Мићуновић, Светлана Слапшак и Борка Павићевић. Мање више о свима њима доста тога се зна, па онда није ни чудо да су већ пред капијом мртве српске куће по имену Српска академија наука и уметности.

За Латинку Перовић, барјактара паланачке мржње на Србе, немам шта да додам, као ни за Драгољуба Мићуновића, уписаног у историју Београдског универзитета као оног који је 68. тражио још више комунизма. О Борки Павићевић, добро знаној по деконтаминирању културе, да, на пример, на великој ликовној смотри Србије, Октобарском салону, више не постоје ликовна дела, али знаној и по томе што је деведесетих година ишла по уједињеној Немачкој и држала предавања о набујалом фашизму у Србији.

Између ових врхунских цветова српског духа данас, засебно бих издвојио Светлану Слапшак.

Тамо негде, 86. или 87. обратио сам се Биљани Јовановић, као председници Одбора за заштиту човека и човекове околине, при Удружењу књижевника Србије. Било је време када је ово Удружење између свих Срба носило бакљу слободе јавног мишљења. Очекивао сам да Одбор, у оквирима свог угледа, покуша да подстакне локалне власти у Задру, да нешто предузму на очувању руиниране Куле Јанковић Стојана, у Исламу Грчком, у Равним Котарима – као једног од најстаријих српских световних споменика.

У заказано време дошао сам да тај свој предлог изнесем пред Одбор и у холу затекао чланове у врло жучној расправи. Слободан Ракитић је управо, са запрепашћењем и чуђењем приметио да се на судовима у Војводини процеси одржавају на мађарском језику. На њега се тада била острвила Светлана Слапшак, а он, са још већим запрепашћењем, сав зајапурен бејаше онемео. Не знам шта је мислио – али видео сам да му је просто остајало далеко од памети да то неко може одобравати како је то чинила Светлана Слапшак.

 То нисам могао да одћутим и ступио сам у расправу са Светланом Слапшак.

   Тада нисам знао да је у то време у Љубљани предавала српску и хрватску књижевност на Филозофском факултету, на групи за славистику.

СВЕТЛНА СЛАПШАК: „Српски језик не постоји“!

Више се и не сећам тока саме расправе, али памтим да је на моје инсистирање о српском језику, са садистичким сладострашћем изговарала: „Српски језик не постоји“. А на моје питање како се зове Вуков речник из 1852. године, са још жешћим садизмом и оргијастичким заносом изговарала је: „Српски језик не постоји“. Узалудне су биле моје варијације политичке конструкције: српскохрватски, српски или хрватски, хрватски или српски, хрватскосрпски, она је као беснуља понављала: „Српски језик не постоји“. Веома стиснутих усана.

Ускоро је почео састанак, са мојом првом тачком на дневном реду: Заштита Куле Јанковић Стојана. Укратко сам изложио разлоге и важност тог српског културно-историјског споменика, и одмах после тога реч је узела Светлана Слапшак. Помињала је некакве римске ископине у околини Сплита, да је то далеко важније од овог што ја наводим, и да Одбор не треба да се бави таквим тричаријама.

У та времена Одбор је заиста имао моћ да утиче на разне догађаје.

Прилично касније, истог дана, Биљана Јовановић ми се насамо извињавала због испада Светлане Слапшак. Што се односило на Кулу Јанковић Стојана.

А када сам сазнао за професуру Светлане Слапшак у Љубљани, постало ми је јасно да је она предавала српску књижевност на непостојећем језику и да је тај непостојећи језик њој донео друштвени статус, углед и лебац. Да би ово чудо било још очевидније казује и податак, скинут са интернета, да је поменути зналац језика који не постоји имала намештење у Институту за књижевност и уметност у Београду, као и да је у новије време у Љубљани држала директорску столицу Српског културног центра, где баш непостојећи језик и не мора да буде важан. Овим чудима треба додати и награду „Милош Црњански“, за књигу есеја, која јој је додељена 1990. године, као и награду „Мирко Ковач“, такође за књигу есеја 2014. године – све писано на језику који не постоји. Инетрнет нас разгаљује са податком о преко четири стотине студија Светлане Слапшак, међу којима се истичу области лингвистике и компаративне књижевности – а све писано на непостојећем језику.

И ако бих се запитао шта је ову несрећну душу навело да негира постојање језика којим сама она говори, најразумнији одговор би ме одвео до њене мржње. Јер не знам ни једно друго објашњење таквог набоја ништитељског осећања, а с друге стране свеукупну животну делатност усмерену на свесрдно позивање управо на тај предмет мржње.

И ако сване час да се постави питање пријема Светлане Слапшак за члана Српске академија наука и уметности, топло препоручујем да се гласа за њу. Она је право лице да се придружи том стубу таквог српског духа. Ионако је та установа давно  раскрстила са Србима, онако као што њен садањи председник ни да се накашље усред узвитланих турбуленција око Косова и Метохије, као да још увек покопани Броз влада кроз непостојећег Ивана Стамболића. Или се дотични уплашио од оних бетонских блокова којима су садање власти заградиле приступ Тргу републике и Кнез Михаиловој улици, да се ту не окупи већа маса света. А људски је да човек зна шта је страх. Његов претходник нас је обдарио бесмисленим мостом, а овај нас подучава страху, уз подршку неке плејаде неких академика.

Извор: "Васељенска"